Ministarstvo dijaspore Republike Srbije                                      

Vodič kroz novinarske veštine

Umesto uvoda u praktikum

Mediji nacionalnih manjina, u koje se  široko shvaćeno mogu svrstati  i oni koji deluju za dijasporu u samoj dijaspori, su nezaobilazno kulturno dobro koje doprinosi ostvarenju specifičnih komunikativnih potreba za informacijama, edukacijom i zabavom pre svega na maternjem jeziku što nadalje podrazumeva negovanje identiteta i podsticanje saradnje sa drugim zajednicama i kulturama kao i sa matičnom zemljom.

Savet Evrope se posebno zauzeo za podsticanje  delovanja takvih medija i obavezao  zemlje članice da se, koliko god je to u njihovoj moći, trude da obezbede informisanje na maternjem jeziku.

Mediji  u dijasopori ostavruju mnogo značajniju ulogu od one uobičajene za medije nacionalnih manjina. Prvo oni se obraćaju određenom tipu auditorijuma i to najčešć na lokalnom ili regionalnom nivou, i predstavljaju jedinu sponu auditorijuma sa matičnim jezikom i kulturom. Istovremeno dakle oni  bi trebalo da daju informacije značajne za dijasporu o zemlji domaćinu, ali i matičnoj državi, a vezano za potrebe svog auditorijuma.  Ovi mediji nikako ne bi trebalo da se  izoluju i zatvore u svoju sopstvenu zajednicu, njihov zadatak je i da budu multikulturno orijentisani kako bi prevazišli ksenofobičnost i jednodimenzionalnost.

Ovaj praktikum je pokušaj da  osobe koje rade u medijima za dijasporu dobiju koristan priručnik na maternjem jeziku koji će ujedno biti i obaveštenje o tome kako na informativnu praksu gleda struka u matičnoj zemlji. Namera autora je da podseti i ukaže na različite mogućnosti i raznolika gledanja na zadovoljavanje potreba medijskog sektora. Istovremeno namera je i da osobama koje rade u medijima na maternjem jeziku u svetu reši  neke od svakodnevnih pojmovnih dilema. Iako nije jezički, već je medijski praktikum, samim tim što jeste na maternjem jeziku omogućiće da  se reše dileme oko upotrebe novih reči i izraza kojih je medijska i komunikacijska terminologija prepuna.

U ovom praktikumu konsultovali smo medijske stručnjake koji su radili u medijima u dijaspori (preporučujemo da se, kao prvi, pročita tekst Duška Zavišića „Živeti u dva kulturna koda“ – Duško Zavišić uređivao je i pravio program u više radio stanica u Kanadi), oslanjali smo se na iskustva medija koji emituju na manjinskim jezicima u Vojvodini a, posebno, pokušali smo da uvrstimo što više tekstova koji se odnose na lokalni radio i lokalnu televiziju smatrajući da su ti mediji najsličniji po svojim karakteristikama radio i tv stanicama u dijaspori. Te karakteristike su, pre svega, fokusiranost  na potrebe ciljne grupe, imperativ da se karakteristike ciljne grupe vrlo precizno „dubinski“ definišu, kao i situacija koja je daleko od idealne kada se govori o finansijskim, kadrovskim i tehnološkim potencijalima.

Ovaj praktikum sadrži četiri celine:

* JAVNI INTERES U MEDIJIMA DIJASPORE  

U ovoj celini bavili smo se najviše pojmom javnog interesa kao takvog i trudili se da uvrstimo što više tekstova koji se bave javnim interesom u medijskom okruženju koji ima dodirnih tačaka sa emitovanjem u dijaspori.

* NOVINARSKI ŽANROVI 

Novinarski žanrovi identični se primenjuju pod istim pravilima i u BBC-u i u lokalnoj stanici sa nekoliko stotina slušalaca/gledalaca isto kao što prirodni zakoni važe u svakoj državi na planeti bez obzira na stepen ekonomskog razvoja, kulturni kod i društveno uređenje. Zanat je zanat.

 

* ALATI ZAPOSLENIKA U ELEKTRONSKIM MEDIJIMA

Kao i svavi drugi zanat, i ovaj medijski može da se radi bolje kada se upotrebljavaju bolji alati. Uz alate, nužno je i permanentno obrazovanje i samoobrazovanje.

* PRAKTIČNI SAVETI

Čitaocu praktikuma iz medija u dijaspori učiniće se da ovaj deo praktikuma ima najmanje veze sa emitovanjem na manjinskom jeziku i za manjinsku zajednicu i – biće u pravu. Trudili smo se da ovde uvrstimo sve one tekstove koji su nam bili na raspolaganju i za koje smo mislili da će moći da pruže praktična znanja iz struke i na taj način pomognu da programi koji se prave budu bolji i da se do dobrog rezultata dođe direktno, bez potrebe da se otkrivaju „topla voda i rupa na saksiji“.

Na ovaj način su zaokružena sva temeljna pitanja od toga šta jeste događaj, pojava ili osoba koja prelazi informativni prag za objavljivanje i ima vrednost vesti, preko načina na koji informaciju treba obraditi da bi zadovoljila visoke  profesionalne standarde, pa sve do praktičnih saveta, kako tehničkim tako i jezičkim, kojima su ispunje dva poslednja poglavlja.

Treba dodati da najvećim delom korpus ovoga praktikuma predstavlja kompilaciju tekstova koje su Novosadska novinarska škola i Media Art Service International sakupili i objavljivali ili ih koristili u nastavi u poslednjih desetak godina. Neki od tekstova su za potrebe ovog praktikuma prilagođeni potrebama elektronskih medija u dijaspori, negde smo – uglavnom kada se radi o tekstovima iz časopisa LINK – dali skenirane strane. Budući da se radi o kompilaciji, u praktikumu se ne isključuju ponavljanja, kao ni suprotstavljeni, pa čak i stavovi raznih autora koji se međusobno isključuju (na primer, o reportaži). Ovo smo ostavili namerno, kako bi se čitaoci upoznali sa više uglova posmatranja pa svoju medijsku praksu prilagode svojim potrebama.

I još jedna napomena praktične prirode. Na skeniranim stranicama LINK-a često se nalaze elektronske adrese autora koje često nisu više aktualne. Ukoliko sa nekim od autora želite da stupite u kontakt pišite na adresu zdravko@novinarska-skola.org.rs, a naš saradnik će vašu poštu proslediti autorima.

Autorima praktikuma će biti zadovoljstvo da ovaj DVD postane deo medijske biblioteke svake redakcije u dijaspori i korisna alatka u svakodnevnom poslu.

                                                                                                                       Grupa autora


O tamo i o ovde

- živeti u dva kulturna koda -
mr Duško Zavišic

Kada su me autori ovog zbornika ljubazno pozvali da kao novinar napišem koju rec o životu u dva kulturna koda, znajuci da sam desetak godina života proveo sa one strane okeana u dalekoj dijaspori, nisam ni slutio koliko ce uspomena i emocija izazvati u meni i samo razmišljanje na tu temu u pripremi za pisanje. Vracao sam se u dane dolaska u Kanadu, secao se prvih susreta sa zemljom domacinom, nesuglasica i nerazumevanja ali i nesebicne pomoci koju su mi razni ljudi u toj dalekoj zemlji pružili i na cemu cu im ostati vecno zahvalan. Shvatio sam koliko sam bio srecan što sam dospeo u zemlju u kojoj se kulturni kod neprestano menja i evoluira i u kojoj su useljenici i njihova kultura tretirani kao dodatna vrednost nacionalnom tkivu i kao faktor kohezije a ne razdora. Naravno naši ljudi žive u dijaspori i u zemljama sa mnogo manjom kulturnom, rasnom ili religijskom tolerancijom, ali i u onima gde su te slobode podignute na još viši nivo.

Kulturni kod najjednostavnije možemo definisati kao nesvesno znacenje koje pridajemo bilo kojoj stvari ili pojavi kroz prizmu kulturnog okruženja u kojem smo odrasli ili proveli veci deo života. Ljudi koji su odrasli i živeli u razlicitim kulturama i razlicitim socio-istorijskim uslovima poimace iste stvari na razlicite nacine. Jedan od cestih primera kulturnog koda je percepcija terenskog vozila marke Džip (Jeep) od strane Amerikanaca, Francuza i Nemaca. Dok Džip kod Amerikanaca izaziva jake kultuno socijalne asocijacije sa naglaskom na slobodu kretanja i velike neistražene predele, kod Francuza on ima konotaciju drugog svetskog rata i oslobodenja a kod Nemaca višegodišnjeg prisustva americke vojske u toj zemlji.

Istorijske okolnosti, društveni razvoj ali i tradicija uticu na stvaranje i oblikovanje kulturnog koda koji se manifestuje na sve oblike i sva podrucja ljudskog delovanja i ostavljaju duboke tragove u njima. Tradicijonalnim aspektom kulturnog koda nekog naroda ili grupe možemo smatrati nešto što je prožeto navikama, stavovima i mišljenjima iz prošlosti. Tradicionalni kulturni kod može da egzistira uporedo sa modernim i savremenim, može da evoluira ali i da se uporno i tvrdokorno suprostavlja inovacijama i promenama, posebno u nacinu života i ophodenja sa drugima. Tradicija može da služi kao orjentacija i pomoc u delovanju pojedinca, grupe ili zajednice, ali može da bude i odlucujuca smetnja i opterecenje kod odluke da se prihvati nešto novo. Ona može biti olakšavajuci, ali i otežavajuci momenat u razvoju opšte kulture. U prvom slucaju tradicija lako prihvata i lako se uklapa u inovacije i nove trendove, pomažuci tako napretku i razvoju društva. U drugom slucaju tradicija odbacuje ili sporo prihvata sve što je novo, dinamicno i drugacije, koceci i usporavajuci napredak, cak i ulazeci u otvoreni sukob sa novim vrednostima u društvu.

Na Balkanu a posebno u ratom pogodenim oblastima bivše Jugoslavije opšta kultura i tradicija postale su faktor opterecenja i usporavanja razvoja i napretka. Vekovna borba za dominaciju na geografski malom prostoru, osvajanja, premeštanja interesnih sfera i potiskivanja pojedinih etnickih i kulturnih grupa imale su za posledicu naglašenu tendenciju pripadnika svih naroda koji naseljavaju ove prostore da isticu posebnosti i veci znacaj svoje etnicke grupe, religije ili cak politicke opcije u odnosu na druge. Opšta kultura ovog prostora, zasniva se na težnji da se pronade što više razlicitosti, umesto slicnosti u nužnoj zajednickoj egzistenciji i koegzistenciji u vremenu i prostoru. Nedostatak sklonosti ka saradnji, nepoverenje, strah od drugih kao glavne karakteristike medugrupnih odnosa na ovom prostoru, uslovili su pojavu sebicnosti i zatvaranje u uske interesne grupe.

Odlazeci u „svet“, hteli mi to ili ne sa sobom, pored prtljaga, nosimo i svoju tradiciju i svoj kulturni kod i susrecemo se sa mnoštvom raznih manje ili više definisanih kodova. Za nas u rasejanju širom sveta pre svega postojimo mi i oni. Mi smo naravno mi, a oni su u zavisnosti od situacije i konteksta predstavnici nekog od naroda s kojim smo živeli u „bratstvu i jedinstvu“ one Jugoslavije ili predstavnici jednog ili više naroda iz zemlje u kojoj sada živimo. To je dakle rešeno. Sada na red dolazimo mi. Mi iz Srbije, mi iz Bosne i Hercegovine, mi iz Hrvatske, mi iz Crne Gore, itd. pa onda mi iz velikih gradova, mi iz varošica i mi iz sela. Naravno tu smo i mi koji smo došli posle drugog svetskog rata, zatim mi koji smo bolji život u inostranstvu potražili šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih i naravno mi koji smo Jugoslaviju napustili u vihoru poslednjih ratova. Ne smemo zaboraviti ni nas sa akademskim, visokim, srednjim ili nižim obrazovanjem ili bez ikakvog formalnog obrazovanja. Sve smo to mi, pripadnici jednog, srpskog naroda sa svim našim tradicionalnim slicnostima i razlikama, sa našim naglascima, lokalizmima, obicajima, predrasudama, interesima i nivoima obrazovanja. Tu su naravno i naša deca i unuci, druga i treca generacija u dijaspori. Oni su ili rodeni u inostranstvu ili su kao suviše mali napustili otadžbinu da bi kroz vodu, vazduh ili kajmak iz rodnog kraja bili „kodirani“ na isti nacin kao i mi. Oni ne shvataju zašto neko ko navija za Partizan ne sme da bodri Zvezdu kada ova igra u nekom medunarodnom takmicenju (ili obrnuto) ili zašto se neko nacionalno jelo, bez konkurencije, najbolje pravi u kraju odakle dolaze njihovi roditelji. Oni nisu optereceni našim predrasudama, ili možda jesu u onoj meri u kojoj ih mi tim predrasudama opterecujemo.

Oni pretstavljaju taj treci kod. Oni su nešto izmedu nas i njih ili naša veza sa njima. Mi ne želimo da ih izgubimo iako smo svesni da ni vreme ni udaljenost od otadžbine nisu na našoj strani..

Dakle kad govorimo o životu i radu u dva razlicita kulturna koda mi u stvari imamo na umu i citav niz podkodova koji su vrlo cesto od presudnog znacaja za razvoj i opstanak jedne nacionalne zajednice u dijaspori.

Bivajuci i sam ranih devedesetih, u naponu životne i profesionalne energije istrgnut iz poznatog miljea i „bacen“ u kanadsku preriju vrlo brzo sam osetio sve aspekte i razlicitosti mog kulturnog koda i onoga sto sam zatekao u za mene do tada potpuno nepoznatom okruženju kanadskog srednjeg zapada.

Prošlo je dosta vremena dok se nisam navikao na neke naizgled obicne ili cak banalne stvari. Na primer da nasmejano lice kasirke u obližnjem supermarketu i njeno pitanje: „Kako ste danas gospodine?“ ne znaci da ju zaista zanima moja iseljenicka nevolja, ali ni da se toj nevolji ruga, vec da je to samo izraz njenog kulturnog koda i ustaljeni nacin komunikacije. Mnogo sam se lakše navikao na red, poštovanje saobracajnih propisa, jednakost pred zakonom, pa cak i na razgovore o vremenskoj prognozi ili hokeju. Takode mi je vrlo brzo bilo jasno da negativni imidž koji je u to vreme Srbija imala u svetu, pa tako i u Kanadi nije lako promeniti ali sam se i dalje trudio da svojim novim poznanicima i prijateljima objasnim šta se to tamo zaista zbiva, ko smo to mi i kako je moguce da nam se sve to dogada.

Veliko pitanje koje se postavlja svakom našem coveku, ženi a donekle i detetu koje živi u dijaspori je kako promovisati svoj kulturni identitet u dalekoj zemlji gde smo vecinom žigosani od strane medija i zarad dnevnopolitickih ciljeva proglašeni lošim ljudima na Balkanu.

Pre svega moramo da se oslobodimo kompleksa više i kompleksa manje vrednosti i da sami sebe trezveno definišemo u svetskoj papazijaniji/muckalici ili novom svetskom poretku (kako vam drago).

Kompleks više vrednosti kod naših ljudi se manifestuje u aksiomima, kao što su: naše žene su najlepše, naša deca su najpametnija, naši sportisti su najbolji itd. Takvi aksiomi su najcešce zamotani u sarmicu „i gde bi nam kraj bio da nije ovih, onih, inih...“, pa onda zaliveni nekim domacim picem koje se u dalekom kraju teško nabavlja i „podebljani“ citiranjem podataka iz zamišljene enciklopedije supersrpstva uz muzicku podlogu iz opusa u matici vec uveliko zaboravljenih „zvezda“ tipa Baje Malog Knindže. Ne moram vam ni reci koliko pozitivnih poena dobija ovakva promocija kulturnog identiteta kod naših prijatelja ili poznanika iz zemlje u kojoj živimo.

Sa druge strane kompleks manje vrednosti se obicno bazira na poslednjih dvadesetak godina srpske istorije i svodi se na performans nekriticnog posipanja pepelom i mazohistickog priznavanja krivice cak i tamo gde nije bilo ni optužbe. Uz nekog Olivera, Indexe ili Arsena podmazuje se picima onih drugih koje se podjednako teško nabavljaju i završava objašnjenjem kako je u Srbe sa Slobom ušao i necestivi i kako ga samo americki „ghostbusters“ mogu isterati i Srbiju vratiti u lobotomicnu, anacionalnu nirvanu ostvarenu iskrenim priznanjem krivice za svo zlo na ovoj planeti. Ovakva promocija kulturnog identiteta ne donosi ni jedan poen više od prethodne. Vaši prijatelji, komšije ili kolege o vama sude pre svega kroz svakodnevne susrete, neobaveznu komunikaciju ili po tome kako vam je uredeno dvorište. Njih gotovo nimalo ne zanima vaša junacka prošlost niti tužna sadašnjost zemalja iz kojih dolazite. Dovoljno im je da znaju da ne biste ni stigli tu gde jeste da vam je kod kuce bilo dobro. Ako i odluce da vam poklone tridesetak sekundi svoje pažnje i pitaju vas odakle vi to dodoste nemojte ih obasuti sa sijaset istorijskih podataka i nemojte zapoceti pricu „od Kulina Bana“ jer sledeci put necete dobiti ni toliko vremena da se požalite na vreme. Za vaše dobro nemojte misliti da (barem kada su u pitanju vanevropske zemlje) oni znaju da Jugoslavija nije nikad bila deo Sovjetskog Saveza ili cehoslovacke federacije ili cak da je rat na našim prostorima završio pre skoro petnaest godina, jer cete se grdno razocarati. Ako želite da im u tom kratkom vremenu najbolje objasnite odakle dolazite i možda inicirate duži razgovor na istu temu mnogo bolji efekat cete postici ako spomente neku poznatu licnost pripadnika/pripadnicu svog naroda, po mogucnosti vezanu za moguce polje interesovanja ili nivo obrazovanja vašeg sagovornika i naravno zemlju u kojoj se nalazite. U odredenim situacijama to može da bude Vlade Divac, Peda Stojakovic ili Nemanja Vidic, a u drugim Tesla, Andric, Bregovic, Kusturica, Stefan Milenkovic ili Lolita Davidovic. Trenutne zvezde lokalne estradne, sportske ili politicke scene, naravno ne dolaze u obzir jer još nisu, a verovatno nikad i nece steci medunarodno propoznatljivo ime. Neka vas ne brine šarolikost ponudenih likova. Jedno istraživanje je pokazalo da je Pamela Anderson prva osoba na koju Amerikanci pomisle kad se spomene Kanada. U svakom slucaju stojite bolje od toga.

Promovisanje svog kulturnog identiteta u dalekoj zemlji se na žalost vrlo cesto svodi na ispoljavanje ili cak prenaglašavanje nekih radnji ili osobina koje cak i tamo odakle dolazimo izlaze iz mode ili lagano padaju u zaborav. Ako se promocija nacionalne kulture svede na prasetinu i šljivovicu, zašto bismo ocekivali da nas drugi vide kao ravnopravne partnere u digitalnom svetu dvadeset prvog veka, kao profesionalce koji nisu masni do lakata ili pripiti u dva po podne. Ako u dvorištu do daske „navijemo“ Cecu, Seku, Stoju ili neku slicnu, zašto bi naši komšije verovali da u miru svog doma slušamo bilo kakvu drugu muziku.

Promovisati svoj kulturni identitet ne znaci apriorno prihvatiti sve kulturne kodove zemlje domacina vec izvuci najbolje iz sebe, svoje tradicije ali i sadašnjosti i to ponosno predstaviti svima.

Radeci u medijima u Kanadi i uredujuci i vodeci emisiju na srpkom jeziku na radiju imao sam priliku da analiziram slicnosti i razlike ta dva kulturna koda. Radio stanicu na kojoj smo iznajmljivali termin nije bilo briga kakvu muziku puštamo, cak ni šta govorimo u programu (naravno dok god nije bilo pritužbi na govor mržnje, pozivanje na nasilje ili nešto slicno). U toku NATO bombardovanja cak su nam ponudili i dodatni termin po sniženoj ceni. Sa druge strane vrlo cesto sam morao da odgovaram na ne baš ljubazne pozive slušalaca koji su me optuživali za razna „zlodela“. Ako bih upotrebio neku rec koja se ne koristi u njihovom kraju ili narecju to bi sigurno znacilo da nije iz naceg jezika nego iz onog drugog. Nisam zarezivao mnogo one koji su me napadali što kažem zarez umesto zapeta i nisam imao problem da slušaocima kažem u koliko je sati zabava u našoj sali jer bi i da sam to rekao u casovima oni došli u isto vreme. Morao sam da objašnjavam da Leo Martin, ciju bih pesmu ponekad pustio nije u rodu sa poznatijim prezimenjakom Rikijem vec da je „naše gore list“ imenom Miloš Jovic. Raspravljao sam sa njima o tome da li je Lepa Brena time što je udata za Srbina i što su joj deca Srbi „podobna“ da ponekad zapeva na našem radiju. Naravno imao sam i mnogo veci broj poziva od strane ljudi koji su podržavali ono što radim i koji su shvatali da je vreme da se neki rigidni stavovi i predrasude ostave u prošlosti i zbog njih sam na tom poslu i istrajao nekoliko godina dok me životni tokovi nisu odneli u sasvim drugom pravcu. Vrlo brzo sam shvatio kolika je odgovornost raditi u bilo kojem srpskom mediju u dijaspori i koliko je taj rad drugaciji i teži u odnosu na onaj u „starom kraju“. U doba pre interneta, ali cak i nakon pojave interneta, srpski radio je bio jedini izvor informacija o dogadajima u otadžbini za vecinu naših iseljenika i zato sam težio tome da ih što bolje informišem a ne da im namecem stavove ili mišljenja, što je ponekad izazivalo negodovanja medu onima koji su „predvodili“ zajednicu i koji su hteli da svi mislimo i radimo isto, a dobrobit svog naroda tumacili na svoj nacin, koji nije imao alternativu. Nije bilo lako održati profesionalni nivo i ekvilibrirati izmedu pohvala i optužbi za izdaju nacionalnih interesa. Verujem da i vi koji sada radite u našim medijima širom sveta i kojima je ovaj vodic i namenjen, prolazite kroz slicne situacije i dileme. Sa moje strane mogu samo da vam poželim da u svome radu istrajete i da kod donošenja odluka uvek budete vodeni licnim dignitetom i moralnim pravilima profesije te da neumorno radite na objašnjavanju i prevazilašenju svih razlicitosti koje nas definišu, na unapredenju tolerancije i naravno na približavanju naših kulturnih kodova.

Urednik: Rastislav Durman
Autorski tim: dr Dubravka Valić Nedeljković, Duško Zavišić
Dizajn i oprema: Milena Mladenović
Korektura i lektura: Media Art Service International