Na Gugl pretraživaču kada se ukucaju ključne reči poput „kovid 19”, „pandemija”, „svet” u prvih 30 sekundi 29. aprila 2020. pojavilo se 3.160.000 rezultata. Ukoliko bismo dodali još koju reč sigurno bi bilo i više. Dakle gotovo je nemoguće, čak ako realno pretpostavimo da se mnogi rezultati poklapaju, da se u jednom danu pregleda sve što je o ovoj međunarodnoj pošasti objavljeno. Čak i uz datumsku selekciju to je do podneva 29. aprila bilo 193.000 objava. Kako zainteresovani korisnik Interneta može uopšte da savlada toliku količinu informacija, da ih procesuira, razume i iz njih izvuče neki zaključak koji će mu pomoći da se orijentiše i ponaša u sopstvenom okruženju, kao i maloj, ličnoj i porodičnoj svakodnevici, što, podsetimo, jeste zadatak informacija od javnog značaja koje objavljuju mediji. Vrlo jednostavno rečeno – nikako. Na to ukazuje najjednostavniji račun jer da sve pročitamo, i to tako da se samo 10 sekundi zadržimo na svakoj objavi, trebalo bi nam oko 32.166 minuta, odnosno 536 sati, ili 22 i po dana i to da ništa novo ne uključujemo u razmatranje. Znači potrebni su nam neki alati i neka znanja da bismo napravili osnovnu selekciju ponude, a zatim i da to razumemo i svoje ponašanje tome prilagodimo. Potrebna su nam znanja i veštine. Tačnije, kompetencije medijske pismenosti.
Ove kompetencije su nam neophodne u svakodnevnom životu, manje ili više, ali u doba kriznih situacija one su ključne, jer su tada ugroženi ljudski životi, pa potencijalno onda i svakog od nas. Norbert Viner, jedan od pionira kibernetike, davno je napisao „Samo informisan čovek je delatan”. To znači da ako nemamo tačnu, pravovremenu, istinitu i balansiranu informaciju nećemo moći ni da delamo i zaštitimo sebe i svoju okolinu u kriznoj situaciji.
Šta je krizna situacija? Kriza je reč grčkog porekla (krisias), i značila je obrt, preokret, nastupanje odsudnog trenutka, dok u figurativnom smislu označava prekretnicu, poremećaj, zbrku (Vujaklija M. 1966: 485).
Londonska škola za odnose sa javnošću definisala je krizu kao „ozbiljan incident koji utiče na čovekovu sigurnost, okolinu, proizvode ili ugled organizacije“ (London School of Public Relations, 1998).
„Kriza je specifičan, neočekivan i nerutinski događaj, ili serija događaja, koji uzrokuju visoku razinu dvojbi i prijetnje, ili je uočena prijetnja organizacijskim ciljevima“ (Seeger, M. V., Sellnow, T. L., Ulmer, R. R., 2003).
Uobičajena klasifikacija kriza je da se dele na: prirodne katastrofe (često ih nazivaju „Božijim delom”, eng. Acts of God) i uključuju zemljotrese, poplave, vulkanske erupcije, vremenske nepogode svih vrsta, pandemije. Drugu grupu čine zlonamerne krize izazvane delovanjem pojedinaca da bi izazvale potrese u društvu i one su najčešće politički provocirane (terorizam, ekstremizam). Treću, čine krize izazvane tehničkom greškom (propusti u raznim protokolima rukovanja osetljivim postrojenjima kao na primer nuklearna elektrana u Černobilju); četvrtu, čine krize izazvane ljudskim propustom (vrlo često je reč o požarima zbog nepažnje), peto, su krize izazvane pretnjama i izazovima u kojma se organizacije i institucije suočavaju sa nezadovoljnim javnostima (demonstracije, štrajkovi i tome slično). Zatim, šesto, imamo „mega štetne krize“, а reč je o onima koje izazivaju razornu štetu. Sedmo su krize izazvane akcijama različitih političkih organizacija, a potom, osmo, krize izazvane nasiljem na radnom mestu koje mogu da dovedu do potpune devastacije organizacije, institucije, kompanije, konzorcijuma i tome slično. I na kraju, deveto, kriza izazvana glasinama i neistinitim informacijama (lažne vesti) koja može da dovede do neželjenih „činjenja” provociranih panikom.
Dakle, pandemija, sa kojom se cela planeta susreće tokom prva četiri meseca, ove, 2020. godine se svrstava u prvu grupu „prirodnih katastrofa” ukoliko je zaista reč o zarazi koju su pokrenuli u Vuhanu na pijaci šišmiši, ili u drugu grupu „zlonamerne krize” koje su izazvali pojedinci dozvolivši iz nekog razloga da veštački proizveden virus izađe iz laboratorijskih uslova, ili u četvrtu grupu „krize izazvane ljudskim propustom” – dakle da je reč o nekoj neopreznoj osobi kojoj je virus „pobegao” iz laboratorije. I na kraju, sigurno je da ovu pandemiju možemo svrstati u šestu grupu „mega-štetne krize”, jer je pogodila sve sfere javnog (privreda, zdravstvo, kultura, obrazovanje, sport) i privatnog (ostanak bez posla, ostanak bez sredstava, razboljevanje i na žalost i smrt) života u gotovo svim zemljama u svetu. Još su to samo nagađanja kojem tipu krizne situacije pripada pandemija Kovida-19 i šta je njen pravi uzrok, a šta će sve biti posledice – procenama ali i nagađanjima preplavljen je posebno Internet. Na žalost, tabloidno novinarstvo je ove alternative „prigrlilo” i eksploatiše ih s ciljem da tiraže podigne do maksimuma. Mnogo je, međutim, problematičnije da na te poluproverene i neproverene informacije nisu imuni ni svi ostali mediji. Ekspanzija stavova, mišljenja, ukazivanja, predviđanja i procenjivanja raznih infektologa, virusologa, biohemičara, pandemiologa, i svih mogućih „-ologa” prelila je Internet i tradicionalne medije. Kako se snaći i kao novinar/novinarka i kao auditorijum, odnosno korisnik novih digitalnih medija? Pitanje je sa kojima se susreću milioni danas, a odgovor nije ni malo jednostavan.
Novinari imaju posebnu odgovornost – a to je kako odabrati kredibilan izvor informisanja, a da nisu samo vladini izvori i članovi kriznog štaba, što je naravno uvek primarni izvor informacija u kriznim situacijama, ali kako profesija nalaže sve se mora sagledavati iz najmanje dva različita ugla pa time i izvora, dakle mora se naći i drugi izvor. Kako to učiniti u slučaju pandemije? Ko su mogući „drugi“ izvori? Ko su, na primer, lekari koji su ostali van kriznog štaba? Jer pandemija je ipak u oblasti kojom se ne bavi tako puno lekara specijalista, naime virusolozi i infektolozi nisu baš popularna supspecijalizacija među mladim lekarima. Znači pitanje je zašto su neki specijalisti sa dobrim biografijama ostali neuključeni u rad kriznog štaba, i da li su oni zaista dobar „drugi“? Da nije možda reč o političkom kontekstu, a ne stručnom? I mnogo još pitanja tu ostaje nerazrešeno. Ozbiljan posao za novinare koji moraju da pronađu osobe, ali i da donesu teške, a visokoprofesionalne odluke, koga kao kredibilnog izvora, van oficijelnih, uključiti kao informanta i kako se sačuvati od lažnih i/ili iz bilo kog razloga spinovanih informacija? Posebno je to teško kada se istražuju internetske baze podataka. Kako biti siguran da nije u pitanju neki lažni profil, lažna biografija, nepostojeće naučno istraživanje i tome slično? Pri čemu se oni čine tako objektivni i privlačni, naprosto zgodni za citiranje.
Za novinare je stoga važno, kao i za auditorijum, koji takođe ima veoma težak zadatak odabira kredibilnih informacija u moru ponuda, da poseduju osnovnu i naprednu medijsku psimenost, koja ih osnažuje svojim alatima da bolje odaberu i po mogućnosti izbegnu grešku.
Medijska pismenost se najčešće definiše kao „sposobnost razumevanja, čitanja, pronicanja u srž medijskih tekstova, odnosno sposobnost da se na različite načine sagledavaju, analiziraju, evaluiraju i kreiraju medijske poruke” (NNŠ 2018: 19) i dodali bismo proširenje ove definicije na bilo koji drugi javno publikovani materijal, odnosno sve što je od javnog interesa, a može poslužiti kao izvor informacija za novinare.
Medijska pismenost takođe može da bude definisana i kao stečena sposobnost da se „analizira, vrednuje i proizvedu informacije kako za štampane, tako i elektronske medije. Osnovni cilj medijske pismenosti jeste krtička autonomija u odnosu na sve medije. Važnost vežbanja medijske pismenosti ima širok raspon, uključujuje ono što se odnosi na informisano građanstvo, estetsko razumevanje i izražavanje, društveno zagovaranje, samopoštovanje i potrošačke kompetencije” (Robert Tomljenović, 15).
Grupa eksperata pod pokroviteljstvom Evropskog udruženja za interese gledalaca (EAVI), izradila je 2009. godine „Studiju o kriterijumima procene nivoa medijske pismenosti“ (eng. Study on Assessment Criteria for Media Literacy Levels), odnosno sveobuhvatnu analizu elemenata medijske pismenosti i načina da se proceni njen nivo, a sprovela je i istraživanje o nivou medijske pismenosti u zemljama članicama Evropske unije. Slično istraživanje urađeno je i na projektu Digitalne medijske tehnologije i društveno-obrazovne promene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu (2010-2019) na kojem su definisane kompetencije medijske pismenosti akadmske zajednice.
EAVI studija (2009) razlikuje individualne i društvene kompetencije medijske pismenosti.
Individualne kompetencije medijske pismenosti uključuju
1. KORIŠĆENJE (tehničke veštine)
– Pristup medijima
– Veština korišćenja kompjutera i interneta
– Uravnoteženo i aktivno korišćenje medija
– Napredno korišćenje Interneta i tehničkih sredstava
2. KRITIČKO RAZUMEVANJE
– Razumevanje medija i njihove funkcionalnosti
– Poznavanje medija i medijske regulative
– Ponašanje korisnika (sposobnost da potraže informaciju i da je koriste)
3. KOMUNIKACIJA
– Socijalni odnosi
– Građanska participacija, učešće
– Proizvodnja sadržaja
– Stvaranje baza podataka
– Korišćenje različitih platformi (društvene mreže ili usluge itd).
Društvene kompetencije podrazumevaju društvene odnose i stvaranje sadržaja.
Na pojedinačne i na društvene kompetencije podjednako utiču faktori okruženja pre svih dostupnost tradicionalnih i novih medija bez ograničenja i kontekst obrazovanja za medijsku pismenost, kontekst medijske industrije i kontekst regulacije medija.
Kada sve navedeno imamo u vidu i to ukrstimo sa podacima da je 29. aprila 2020. u svetu potvrđeno 3.138.895 slučajeva inficiranih virusom Kovid-19, da je preminulo 218.010 osoba, a oporavilo se 956.064 pacijenata, (prenosi portal Worldometers), da je veći deo planete u nekoj vrsti karantina i to posebno razvijene evropske zemlje i Amerika, da privreda i posebno usluge (turizam) stoje, a da mnoge zemlje upravo od tih delatnosti pune svoje budžete, da su građani nezadovoljni jer ih svakim danom sve više ostaje bez posla u uslovima neoliberalnog kapitalizma kojem je profit, a ne ljudi, na prvom mestu, novinari su stvarno u problemu. Čemu dati primat u javnom informisanju zdravstvenom, ekonomskom, kulturološkom ili političkom? Kako odabrati alternativne izvore svih informacija? Kome zaista verovati da je bilo neophodno zatvoriti celu planetu u karantin na nekoliko meseci? Ili?
Istovremeno analitičari tvrde da je u Sjedinjenim Američkim Državama registrovano više od milion obolelih od ovog korona virusa i skoro 60.000 preminulih, što je za oko 2.000 više nego u Vijetnamskom ratu.
U izveštaju koji je zasnivan na modelima i podacima Svetske zdravstvene organizacije i londonskog Imperijal Koledža, procenjuje se da bi globalno moglo biti između 500 miliona i milijardu zaraženih. Takođe je rečeno i da bi moglo biti više od tri miliona smrti u brojnim zemljama pogođenim ratovima i nestabilnošću.
Svetska banka prognozirala je u najnovijem izveštaju da će pad BDP Srbije ove godine biti 2, 5 odsto, dok će u ostalim zemljama Zapadnog Balkana pad biti između 3 i 5, 6 procenata.
Glavni rizik za Zapadni Balkan je prema oceni Svetske Banke, činjenica da bi produžena pandemija, kao i dublja recesija u Evropskoj uniji, mogle da otežaju upravljanje nadolazećom ekonomskom krizom.
Pri čemu alternativni izvori i eksperti pozivaju na redefinisanje funkcije kako Svetske banke, tako i Svetske zdravstvene organizacije, kao u mnogim zemljama i lokalnih političkih i ekonomskih elita, jer u vreme pandemije nisu našli prave odgovore na kriznu situaciju koja nije mimoišla niti jednu zemlju na svetu.
Alati koje nudi medijska i informaciona pismenost mogu da pomognu, posebno oni koji su predviđeni za dekonstrukciju lažnih vesti, audio-video materijala i lajf fotografija.
U kriznim situacijama uvek ima, na žalost, onih koji teže da iz sveopšte tragedije izvuku ličnu korist, ili barem podignu sopstvenu popularnost, tako da će oni uvek biti otvoreniji prema novinarima, nego neki zvanični izvori i to bi mogao biti prvi signal izveštačima da tu nešto nije kako treba i da krenu u dekonstruisanje ličnosti i informacija koje oni šire. Dobri alati za dekonstrukciju lažnih vesti mogu se naći na sajtu Fejk Njuz Tragača (www.fakenews.rs) Novosadske novinarske škole.
O tabloidima u ovoj situaciji ne vredi puno ni govoriti jer senzacionalističkim medijima odgovaraju isključivo bombastični sadržaju bez obzira da li su istiniti ili ne, njihova uređivačka politika je rezistentna na istinitost i objektivnost. Za sve ostale medijska pismenost je ključ.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković, ekspertkinja za medijsku i informacionu pismenost
Reference:
- Bumbić, Tijana i Janjić, Stefan. (2018). Digitalni pogon u školskoj klupi. Novi Sad: Novosadska novinarska škola. Dostupno na: https://medijskapismenost.org.rs/category/radni-materijali/publikacija/
- European Association for Viewers’ Interests (EAVI); Centre de liaison de l’enseignement et des medias d’information (CLEMI); Universitat Autonoma de Barcelona (UAB); Universite catholique de Louvain (UCL); University of Tampere (UTA). (2009). P. Celot (Ed.). Study on Assessment Criteria for Media Literacy Levels (Studija o kriterijumima za procenu nivoa medijske pismenosti). Pristupljeno 7. avgusta 2017: http://ec.europa.eu/assets/eac/culture/library/studies/literacy-criteria-report_en.pdf
- Tomljenović, Robert (2019). Regulatorna tela za elektronske medije i medijska pismenost uporedna analiza najboljih evropskih praksi. (EU i Council of Europe). https://cse.google.com/cse?q=osnovne+kompetencije+medijske+pismenosti&sa=Search&ie=UTF-8&cx=partner%2Dpub%2D3317167162609756%3A3134777453#%9C
- Seeger, M. V., Sellnow, T. L., Ulmer, R. R.(2003). Communication, organization and crisis. In: Roloff, M. E. ed, Communication Yearbook, Thousand Oaks CA: Sage
- Vujaklija M (1966). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd:Prosveta.
Ilustracija: Canva
