Retke su situacije u kojima država dospe u vanredno stanje. Kao što i sam pojam govori stanje tada postaje van ustaljenog reda, država prelazi u novi, manje transparentni sistem funkcionisanja, a građani intenzivnije i neposrednije nego inače osete svaku odluku Vlade. U novonastalim okolnostima još je jasnija i potrebnija uloga nezavisnih medija kao stubova demokratije.
Pandemija koronavirusa u potpunosti je obojila medijsku sliku Srbije što je donekle i razumljivo s obzirom na to da je ova situacija potpuno promenila i većinu životnih navika i obaveza građana. Mediji su počeli da izveštavaju isključivo o razvoju epidemije u Srbiji, regionu, Evropi i svetu, svakodnevno dobijamo statističke podatke i detaljne izveštaje iz gradova širom Srbije, informisani smo o načinima lečenja, potencijalnim terapijama, prevenciji zaraze, ali se mediji dosta bave i problemima građana i proceduralnim pitanjima koja su se pojavila nakon uvođenja vanrednog stanja.
U prvih nekoliko nedelja vanrednog stanja, mediji sa nacionalnom frekvencijom u svojim centralno informativnim emisijama najčešće biraju da prenose činjence (76%), a značajno ređe lične stavove subjekata. Sagovornici su najčešće ili medicinski radnici, odnosno struka i donosioci odluka, tačnije predstavnici vlasti. Ovo su podaci dobijeni monitoringom centralno informativnih emisija televizija sa nacionalnom frekvencijom (Detaljni rezultati istraživanja će biti naknadno objavljeni.).
Opšti zaključak koji se mogao steći jeste da smo izuzetno dobro (možda čak i više nego dobro) informisani o epidemiji koronavirusa u Srbiji i posledicama koje su tim povodom nastale.
Pružanje informacija, ali i način na koji se te informacije pružaju, u ovom periodu posebno dobijaju na značaju. Prilikom izveštavanja o situaciji koja sama po sebi može stvoriti paniku i tenziju među stanovništvom, mora se voditi računa o svakoj izgovorenoj reči, o svakom kadru i postavljenom pitanju, kako se građani ne bi dodatno zbunili, uplašili i donosili neracionalne odluke. Ipak, mi smo imali priliku da slušamo od novinara o „gradovima žarištima“ čak i kad doktori tvrde da je situacija stabilna, „teškim noćima“, izjave predstavnika vlasti u kojima se govori o rastu broja umrlih koji će ići „geometrijskom progresijom“, o neposlušnim građanima kao „kretenima“, „idiotima“, „magarcima“, gledali smo naše sugrađane u krupnom planu kako bespomoćno leže priključeni na respiratore dok pored njih doktor i novinarka komentarišu kako su im pluća otkazala, i kako im je život neizvestan. Čak i ukoliko pokušamo da pronađemo opravdanje za ovakve postupke u dobroj nameri, apelima da se poštuju propisane mere, to će i dalje biti neetičko i neprofesionalno izveštavanje sa elementima širenja panike, koje se nije smelo sprovoditi na takav način.
Da li su nam baš sve informacije bile neophodne?
Od početka vanrednog stanja dobijali smo i neproverene informacije o virusu i njegovom širenju, koje ili nisu dokazane ili koje će već sutradan biti osporavane u istoj emisiji. Tako smo imali priliku da slušamo doktora Nestorovića kako priča o tome da se epidemija zaustavlja do 1. juna pošto virus ne voli toplo vreme i kao argument dodaje da virusa nema u Africi, a sutradan kineski doktor koji je doputovao u Srbiju govori za istu emisiju kako virus treba da bude izložen temperaturi od 56 stepeni minimun sat vremena kako bi bio uništen. Svoje mesto u informativnoj emisiji dobio je i Instagram post Jelene Đoković u obliku videa na kom određeni doktor govori o uzročno-posledičnoj vezi između 5G mreže i koronavirusa. Tom prilikom prezenter je detaljno prepričao sadržaj videa, bez kritičkog osvrta, kao da je reč o već ustanovljenom činjeničnom stanju. Srećom, praksa širenja neproverenih i lažnih informacija nije predstavljala pravilo pilikom izveštavanja.
Ono što se jeste pokazalo kao pravilo jeste činjenica da su informativne emisije celokupan prostor posvetile pandemiji ili njenim posledicama na svakodnevni život. Retko koja tema je uspela da nađe svoj medijski prostor, a da nije bila prouzrokovana koronavirusom. Različitih tema je svakako bilo, a bilo je i medijskog prostora, što nam potvrđuje praksa informativnog programa Prve televizije koja je određeni broj priloga u svojim emisijama puštala po dva puta i tako produžila trajanje informativne emisije na okvirno 2 sata. Pandemija jeste prouzrokovala da nam se život u izvesnom smislu zaustavi, dok informativni program nije prestajao da nas svojim izveštavanjem iznova podseća na to.
Bilo je značajno, a nismo saznali
Iako se centralna tema svih informativnih emisija odnosi na oblast zdravstva, iznenađuje podatak da se izuzetno malo govorilo o posledicama trenutne situacije po psihičko zdravlje građana. Stručnjaci su nam poručivali da se posvetimo hobiju, svojim porodicama i renoviranjima za koje inače nemamo vremena, da pričamo sa ljudima koji će nam uneti pozitivnu energiju, i tome slično, dok sveobuhvatnijih analiza psihičkog stanja ljudi koji se nađu u karantinu ili višednevnoj izolaciji gotovo da i nije bilo. Kako većina građana ipak neće oboleti od koronavirusa, ali svi građani jesu pogođeni merama koje se sprovode i procenjuje se da će posledica po psihičko zdravlje biti, poželjno bi bilo da su se mediji više bavili ovim fenomenom, koji bi u tom slučaju imao i ulogu prevencije, što bi bio odraz kvalitetnog i proaktivnog novinarstva.
Kako se epidemija bude bližila kraju, pretpostavka je da će interes medija biti na ekonomskom oporavku zemlje i sveta. Sledeće što nam predstoji jesu brojni ekonomski izazovi. U slučaju da mediji jednakim intenzitetom počnu da prate sporovođenje ekonomskih mera i političkih odluka, kao što su pratili razvoj pandemije, da im mišljenje struke bude na prvom mestu, da redovno pokrivaju situaciju u svim opštinama i jednako brzo zahtevaju odgovrnost kada nešto pođe po zlu, onda će se moći reći da je ovo društvo jednom pandemijom pobedilo dve bolesti.
Milica Janjatović Jovanović, doktorantkinja na studijama društvenih nauka
