Medijska isključenost predstavlja odsustvo informacija o pojedinim društvenim grupama ali i prisustvo medijskog sadržaja koji za posledicu ima opravdavanje društvene isključenosti, diskriminacije i nepoštovanje prava na identitet.
Osobe sa invaliditetom, deca, mladi, žene, stariji preko 65 godina, pripadnici romske nacionalne zajednice, nezaposleni, izbegli i stanovništvo ruralnih sredina ubrajaju se u socijalno ranjive grupe. Sem što su društveno marginalizovane zbog svog roda, rase, etničkog porekla, religije, socijalnog statusa, invalidnosti i seksualne orijentacije, ove grupe su vrlo često i medijski isključene.
Višegodišnje analize pokazuju da se izveštavanje medija u Srbiji uglavnom svodi na prenošenje izjava i stavova zvaničnika, dok je vrlo malo analitičkih i istraživačkih priča. Upravo ta, medijski doterana, slika realnog života mogla bi biti narušena otvaranjem brojnih pitanja i problema sa kojima se suočavaju manjinske i marginalizovane grupe, koji su tokom pandemije samo dodatno pojačani. Može se reći da je, uz komercijalizaciju medijskog sadržaja to jedan od ključnih razloga dominatne medijske prakse ignorisanja i minimalizovanja potencijalno problematičnih tema.
Kada je reč o funkcionisanju medija tokom pandemije korona virusa, ako su najranjivije društvene grupe i bile tematski zastupljene i zabeležen je znatan broj tekstova, vrlo je problematičan način izveštavanja. Navedeno se prevashodno odnosi na tekstove i priloge o građanima starijim od 65 godina.
Iako su od proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, penzioneri i penzionerke označeni kao posebno rizična kategorija o kojoj se država najviše brine te je, preventive radi, uvedena i potpuna zabrana kretanja, javnim, pa samim tim i medijskim diskursom dominirala je negativna praksa objektivizacije i generalizacije starijih osoba. „Bake i deke” kako je proglašavajući vanredno stanje imenovao predsednik države Aleksandar Vučić a brojni mediji bez prethodnog promišljanja dalje prenosili, predstavljeni su poput dragocenih predmeta koji se drže pod ključem ili kao osobe kojima manjka sposobnost zdravorazumskog mišljenja i brige o sebi.
U medijima se mogao čuti glas starijih samo u anketama objavljivanim jednom nedeljno, snimanih u svitanje kada je bio dopušten izlazak radi nabavke osnovnih namirnica. O starijima su govorili zdravstveni radnici, političari, volonteri i predstavnici civilnih organizacija a njihov glas je potpuno utihnuo, sem u sporadičnim slučajevima kada se moglo pročitati ili čuti kako se sa izolacijom nose javne ličnosti.
Ilustrativan primer ejdžizma su različite verzije „bake Olge” koje su munjevito postale viralne i služile za zabavu i razonodu građana Srbije. Prvo se društvenim mrežama a potom i medijskim portalima proširio snimak žene koja je na pitanje zašto krši izolaciju navela da se vraća sa časa engleskog. Dodatnom montažom izvornog snimka iscenirane su različite situacije u kojima se navodno našla „baka Olga”, što predstavlja manipulaciju i zloupotrebu njene nesnađenosti u vanrednom stanju, bez razmišljanja i pokretanja osnovnog pitanja ko i na koji način zaista brine o ljudima koji su nedeljama zatvoreni u svojim domovima, a deo njih je suočen s ozbiljnim poteškoćama i nema nikog bliskog.
Mada je prema godišnjem izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, najveći broj pritužbi u 2019. podnet zbog diskriminacije na osnovu invalidnosti, zatim na osnovu pola, dok je kao oblast diskriminacije na prvom mestu i dalje rad i zapošljavanje, u izveštavanju medija o aktuelnom virusu osobe sa invaliditetom su potpuno nevidljive. Da je epidemija u Srbiji proglašena zimus možda bi se neki tekst i objavio povodom 3. decembra Svetskog dana osoba sa invaliditetom, kao što je bio slučaj 2. aprila kada se obeležava Dan osoba sa autizmom. Uoči tog datuma o položaju osoba sa autizmom se više govorilo u medijima, što je iniciralo, prevashodno zahvaljujući udruženjima građana ali i pisanju medija, da se nakon gotovo mesec dana koriguje odluka i dozvoli osobama sa autizmom da izlaze u šetnju u skladu sa potrebama. Prethodno se potpuno sramotno zaboravilo da postoje građani koji imaju iste potrebe kao i svi ali ne mogu da ih zadovolje na jednak način i neophodna je dodatna pažnja.
Sticajem okolnosti i Svetski dan Roma 8. april bio je za vreme vanrednog stanja, a medijska praksa da se o pojedinim marginalizovanim grupama izveštava samo povodom obeležavanja važnih datuma, odnosno jednom godišnje ili ukoliko zvaničnici reše da obiđu naselja ili podele neke humanitarne pakete. Reč je o aktuelnim ili pseudo dogoađajima, na neki način nametnutim medijima, dok izostaje inicijativa novinara i novinarki. Kako pripadnici romske zajednice žive pre i posle 8. aprila, retko kad je medijski atraktivna tema.
Primera radi, analiza izveštavanja o aktuelnoj situaciji tri informativna portala (B92, Srbija danas i Telegraf) tokom aprila pokazala je da su Romi pomenuti samo u dva teksta. Radi se o osumnjičenom i žrtvama krivičnog dela, i u oba slučaja po Kodeksu novinara Srbije nije ni trebalo da se pomene da je reč o pripadnicima romske zajednice jer objavljivanje etničke pripadnosti nije bilo od značaja za kontekst priče. A brojna pitanja koja zaista jesu od javnog interesa, a na prvom mestu zdravstvena bezbednost svih građana, a pogotоvo onih najugroženijih, što svakako jesu marginalizovane grupe. Od nespornog javnog interesa je na koji način građani koji žive na rubu egzistencije u apsolutno nehigijenskim uslovima ili čak i nemaju svoj dom, mogu da poštuju mere prevencije. Kako funkcionišu centri za socijalni rad, na koji način će građani kojih nema u evidenciji i nemaju neophodna dokumenta ostvariti pravo na novčanu pomoć koja im je preko potrebna? Mnogobrojni problemi, a u medijima ni pitanja, ni odgovora, uz izuzetak onih koji odgovоrno pristupaju društveno važnim temama. Broj profesionalnih i odgovornih medija nikako nije beznačajan ali je najveći problem njihov domet, odnosno do koliko građana i građanki informacija zaista dopre.
Mada se diskriminacija žena u oblasti rada i zapošljavanja u našem društvu godinama navodi kao jedan od većih problema a upravo su žene najbrojnije u profesijama koja ne mogu da se obavljaju od kuće i „na daljinu” kao što je oblast zdravstva, socijalne zaštite, brige i nege, trgovine i uslužnih delatnosti, te su samim tim i više izložene riziku, o položaju radnica tokom pandemije vrlo malo se izveštava. Analiza medijskog sadržaja koju su u periodu od 24. aprila do 8. maja sproveli studenti[1] četvrte godine Novinarstva u okviru predmeta Rod i mediji, pokazala je zabrinjavajuće mali broj tekstova koji govore o položaju žena na tržištu rada, preciznije od 1912 koliko je ukupno objavljeno radnice se pojavljuju u svega 17 tekstova, dok poseban problem predstavlja izostanak analitičkog pristupa temi.
Problematično je i izveštavanje o ženama žrtvama porodičnog nasilja. Tema jeste prisutna ali se na početku uvođenja višednevne zabrane kretanja svodila na paradoksalnu situaciju, s jedne strane na negiranje nadležnih o porastu nasilja dok su s druge strane objavljivani slučajevi nasilja ali i ubistava na stranicama crne hronike. Deo medija je preneo saopštenje Autonomnog ženskog centra koji je ukazao na problematičnu situaciju u Srbiji, dok se deo zadržao samo na apelu međunarodnih institucija koji govori o povećanom riziku u uslovima izolacije na globalnom nivou.
Saopštenje evropske institucije uticalo je i da LGBT osobe ne ostanu sasvim nevidljive, doduše nakon dva meseca ćutanja. „Savet Evrope traži bolju zaštitu LGBT osoba tokom pandemije” naslov je prvog teksta koji je objavljen 14. maja i koji ukazuje na tradicionalnu stigmatizaciju i marginalizaciju osoba drugačije seksualne orijentacije, te upozorava na još veću izloženost nasilju i govoru mržnje tokom izolacije.
Ipak, najizraženija segregacija „mi” i „oni” prisutna je u medijskom izveštavanju o izbeglicama i migrantima.
Dve nedelje nakon proglašenja vanrednog stanja, 30. marta objavljeno je pismo grupe sirijskih i arapskih izbeglica smeštenih u Prihvatnom centru u Bujanovcu kojim saopštavaju da se tokom epidemije korona virusa stavljaju na raspolaganje vladi i narodu Srbije.
Među nama ima bolničara, sestara, radnika, farmera, radnika hitne pomoći i ljudi raznih drugih zanimanja. Čišćenje ulice, prskanje antiseptičkih sredstava, kurirske službe za ljude u karantinu i starije… Spremni smo da radimo bilo šta što vlada misli da je neophodno .Braća smo. Virus ne pravi razliku između građana i izbeglica. Za čovečanstvo, stojimo rame uz rame sa vama u borbi protiv koronavirusa.
Pismo je objavljeno u pojedinim medijima ali je „prisutnije” bilo ćutanje i ignorisanje, dok su sa druge strane društvenim mrežama odjeknuli vrlo izraženi antimigrantski stavovi, lažne vesti, govor mržnje i različite teorije zavere kako će izbeglice „naseliti prazna sela Srbije, obrađivati srpsku zemlju i ženiti Srpkinje”.
Za razliku od većine građana Srbije za koje je zabrana kretanja tokom vanrednog stanja važila od 18h do 5h ujutro, uz višednevna zatvaranja tokom vikenda, na migrante se odnosila apsolutna zabrana kretanja izvan kampova čitavih devet nedelja Medije situacija u kojoj se nalaze izbeglice i migranti uglavnom nije zanimala i izveštavali su samo povodom nekoliko međusobnih tuča unutar kampova. I u tom slučaju tekstovi su svedeni na saopštenje ministarstva ili izjave ministra odbrane ali glas ljudi nedeljama zatvorenih u krugu kampa, pod vojnom stražom, gotovo se uopšte nije mogao čuti.
Mediji su izveštavali kako estradne zvede, poznate i ne toliko poznate osobe, provode vreme u izolaciji, kako komentarišu čekanje u redovima da bi obavili nabavku za višednevne zabrane kretanja, psiholozi i psihoterapeuti su pojašnjavali na koji način u vanrednim okolnostim očuvati mentalno zdravlje, kako se izboriti s napadom panike, nervoze i anksioznosti. Pandemija je poremetila uobičajeni životni tok, izula je građane iz njihovih udobnih, razgaženih i ubacila u tesne, strane cipele. A šta je sa ljudima koji su već i zaboravili šta znači živeti normalno, ili sa onim kojima je potpuno strana udobnost života većine, kao što su Romi ili beskućnici. Na koji način oni podnose izolaciju, da li se i kako informišu, koji su nihovi strahovi, kako teše svoju decu, kako se bore s nervozom, besom, strahom? To su pitanja na koja su mediji ostali nemi a njihova dužnost je da skrenu pažnju jer većina građana Srbije ni ne razmišlja o tome da nekoliko hiljada izbeglica, među kojima su i žene sa decom, smešteni po različitim kampovima imaju jednako pravo na kvalitetan život, fizički i psihički integritet kao i ostali građani.
Medijsko izveštavanje za vreme pandemije a pogotovo dok je u Srbiji bilo na snazi vanredno stanje, još jednom je potvrdilo potpunu medijsku marginalizaciju svih drugih i jasnu podelu mi i oni. Migranti su ostali medijski nevidljivi zato što su oni, njihove brige nisu naše, sem u slučaju pojave, uglavnom isceniranog, straha da se ne dirne naše. Tada se posvećuje ogromna medijska pažnja koja se slobodno može okarakterisati kao hajka, bez prava druge strane da iznese svoje mišljenje, što je osnovni postulat profesionalnog novinarstva.
prof. dr Smiljana Milinkov, ekspertkinja za medije i marginalizovane grupe
Reference:
- Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. (2019). Skraćeni redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2019. godinu. Beograd: Službeni glasnik. Dostupno na: http://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2020/05/Poverenik-skraceni-redovni-godisnji-izvestaj-2019-za-sajt.pdf
- (2020). Korona virus i migranti u Srbiji: „Uz vas smo u borbi protiv korone”. bbc.com [online]. 30.3.2020. Dostupno na: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52096416
- Radio Slobodna Evropa. (2020). Migranti nude pomoć Srbiji u borbi protiv korone. slobodnaevropa.org. [online]. 16.4.2020. Dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/migranti-nude-pomoc-srbiji-u-borbi-protiv-korone/30546599.html
Ilustracija: Canva
[1] Medije su analizirale studentkinje Branka Erceg i Suzana Rogić i student Miloš Maksimović sa Odseka za medijske studije filozofskog fakultet u Novom Sadu. Korpus istraživanja obuhvata po šest izdanja dnevnih listova Danas, Večernje novosti i Blic objavljenih u periodu od 24. aprila do 4. maja, pet izadnja Politike od 24. aprila do 3. maja i po jedan broj nedeljnika Vreme, NIN i Blic žene objavljenih 30. aprila. Od ukupno objavljenih 1912 tekstova, u 335 su žene akterke, a radnice se pojavljuju samo u 17 tekstova.
