Vanredno stanje nas je sve ostavilo zatečene – kako auditorijum koji prati medije željan informacija, tako i same medije. Značajno uvećana želja za proverenim i pravovremenim informacijama je bila potpuno očekivana u datim okolnostima, a samim tim se postavilo i pitanje da li će mediji uspeti da se snađu i ispune potrebe i očekivanja publike. Upravo ovo pitanje smo postavili našim piscima medijskih dnevnika. Pisanje medijskih dnevnika inicirano je sa ciljem da se ovekoveči stanje u medijima u doba korone, posmatrano iz ugla auditorijuma. Građani i građanke su slali nedeljne preseke svojih utisaka o medijima i time ostvarili autentično svedočanstvo kako o medijima, tako i o svojevrsnim društvenim fenomenima koji su iskrsavali tokom vanrednog stanja.
Mediji su se našli u početničkoj ulozi, kao da je trebalo vežbati da izveštavaju o jednoj dugoj, ozbiljnoj, i iznad svega, neizvesnoj kriznoj situaciji sa kojom niko nije znao da izađe na kraj. Na mnoštvo emocija i raznih pitanja o novonastaloj situaciji, autori medijskih dnevnika, odgovor su tražili u medijima. Da li su mediji razumeli potrebe građana i građanki i da li su na njih umeli da odgovore?
Svaka sedmica, od sedam praćenih u dnevnicima, je imala svoju unutrašnju specifičnost, koje smo okarakterisali prema najzastupljenijoj temi u datoj sedmici, te smo dobili sedam slogana:
Svi pisci medijskih dnevnika su na početku imali veliku potrebu za informacijama o koronavirusu – šta je on zaista, šta sa sobom donosi i kako se sa njime boriti. Mlađa publika je prepoznala N1 kao medij koji im daje jasan odgovor na zadatu temu i koji zadovoljava njihove komunikativne potrebe. Primećen je i porast praćenja internet portala. Stalna potreba za informacijama o virusu zadovoljena je i čestim posetama sajtu covid.rs. Pisci su radije birali „sirove” informacije nego selektovane i prerađene, prilagođene širem auditorijumu, što je naravno pre svih, bila navika mlađih, digitalno pismenijih autora.
Nakon celodnevnog slušanja brojeva umrlih, brojeva zaraženih, konstantnog ponavljanja mera opreza kako na radiju, tako na televiziji ili bilo kom drugom mediju, nastala je potreba za „utočištem”. Autori su se okretali emisijama zabavnog karaktera, među kojima su se kao najgledanije našle: „Marka Žvaka”, „24 minuta sa Zoranom Kesićem”, „Državni posao”, „Mentalno razgibavanje”, „Među nama”, „Utisak nedelje” i „Veče sa Ivanom Ivanovićem”. Od koronavirusa se ipak nije moglo sakriti, te je i u ovakvim medijskim sadržajima postojao segment emisije sa najnovijim informacijama o koronavirusu, uz napomenu kako se treba ponašati.
Još jedan vid „bežanja od stvarnosti” bile su društvene mreže. Na njima se pravio jedan novi svet, svet zabave, gifova, vizuala koji su temu koronavirusa okrenuli na šalu, dopisivanja sa prijateljima, rečima podrške i razbibrige. Naravno, ni tamo nije bilo bez vesti o koronavirusu, ali je bilo lakše „filtrirati sadržaj” i ignorisati ih.
Tviter je svoj prostor dobio kao komunikativni kanal među istomišljenicima. Tu su mogle da se nađu kako informacije o virusu i dezinfekcionim sredstvima, tako i teorije zavere, ali ipak u nekom pozitivnom duhu, prožeto velikom dozom humora i zato se na Tviteru zadržavaju i oni koji ne objavljuju svoje postove.
Fejsbuk je nešto umereniji od Tvitera. Ispostavio se kao jedan paralelni univerzum, gde možete da se više opustite, da utonete u razmenu recepata o kolačima, pronađete savete o muzici, saznate gde je najbolje da šetate psa i još mnoštvo informacija od ne prevelike važnosti.
Kako se starija populacija (65+) građana našla u potpunoj izolaciji, njima su mediji bili prozor u svet. Pre svega, tradicionalni mediji – televizija, ponajviše Dnevnik na RTS-u. Sedmice su prolazile, sve više se osetila netrpeljivost ka Kriznom štabu i potreba da se čuje mišljenje stručnjaka, pre nego Vlade.
„Priče i podaci o koroni preplavili su medije, kako su dnevnički pisci rekli – premeštaju se iste emisije sa kanala na kanal, isti sadržaj sa malim razlikama u prezentovanju – doveli su do zasićenosti publike i potrebe da pobegnu od medijskih izveštavanja.”[1]
Primećen je nedostatak informacija na lokalnom nivou. Razočaranje javnim servisom Vojvodine bilo je stalno pominjano u medijskim dnevnicima. Predlagan je veći broj sagovornika na TV kanalima, jer nemogućnost gostovanja u studiju ne podrazumeva nemogućnost gostovanja sagovornika iz gradova širom Srbije.
U trećoj sedmici je najveću pažnju medija dobilo hapšenje novinarke portala Nova.rs Ane Lalić, nakon što je objavljen članak o stanju u Kliničkom centru Vojvodine. Pisci su većinom podržali hrabrost i istrajnost novinarke, rekavši da je osveženje svima „u ovom vremenu nepostojanja slobode medija“.
Kako je vreme prolazilo, želja i potreba za praćenjem medija, potreba da se u 15 časova upali televizor, osetno se smanjila. Način na koji su informacije plasirane, njihova šturost i povišena histerija svakako su doprineli ovakvom rezultatu. „Jednostavno organizam se vremenom umori od stalnog unošenja negativne energije“[2].
„Gde su mediji u svemu ovome? Davno su nestali, davno pre korone. Ova pošast od virusa ‘medijima’ dođe kao ogromna usluga da pune novinske stupce, elaborijaju i apsolviraju do iznemoglosti na raznim kanalima informisanja (pisani i video) ovo zlo, umesto do sada preovlađujućih tema – estrada, sport, kriminal, politika, kvazi ekonomija – fatalistička medijska onanija (još veće zlo). Utrkuju se, prepisuju jedni od drugih, razvlače između sebe jedne te iste osobe, koje su se usudile ili dobile nalog da podele informacije sa širokim narodnim masama. Pritom, sve u istom stilu, bez iskrene empatije i osećaja za meru“, navodi dnevnički pisac 40+.[3]
„U informativnom programu jednih, glavna tema je bila ko je ipak uspeo i na kakav način, da uprkos policijskom času, koji je trajao, kako su to novinari izračunali, ‘neverovatna’ 84 sata ukupno, ipak učestvuju u liturgiji i uskršnjem pričešćivanju. To je bio čin hrabrosti, neposlušnosti, otpora vlasti, bogobojažljivosti, posvećenosti liturgiji ili zato što im se može?”, navela je prof. Dubravka Valić Nedeljković.
Tema koja je zauzela najveći medijski prostor šeste sedmice bila je jednokratna pomoć građanima u iznosu od 100 eura. O njoj su se povele i mnogobrojne spekulacije, a javnost je njome bila okupirana kako u medijima – emisijima, vestima, tako i na društvenim mrežama i u svakodnevnim razgovorima.
Svesni činjenice da nakon ukidanja vanrednog stanja, opasnost od koronavirusa ne nestaje, poslednje nedelje vanrednog stanja, građani Srbije daju prostor novoj društveno-političkoj situaciji, političkoj borbi. „Bukom protiv diktature“ građani su izražavali svoje nezadovoljstvo odlukama vlasti u toku i nakon ukidanja vanrednog stanja. Verujemo da je svako imao svoje razloge, međutim, zajednički motiv se sigurno mogao pronaći u predstojećim izborima, ali i u dugim periodima provedenim u stanovima. Zvuk negodovanja predstavljen je lupanjem u šerpe.
Kako se stišala informisanost o broju novozaraženih ili umrlih, tako su i mediji, čini se, proglasili kraj pandemije.
Umesto zaključka, kao možda najznačajniju lekciju koju nas je vanredno stanje moglo naučiti, prenosimo stav autorke medijskog dnevnika, Vesne: „Čovek je socijalno biće i komunikacija među ljudima nije prestala. Naprotiv. Setili smo se rođaka, poznanika, prijatelja i onih drugih sa kojima se godinama nismo čuli, ni videli. Divota, mi smo samo fizički distancirani, a socijalne veze jačaju.”[4]
Putem medijskih dnevnika pokazali smo šta auditorijum očekuje od medija u doba kriznih situacija. Mediji moraju već sada, na osnovu ovog iskustva, da izgrade nove planove kako će se ponašati u novim kriznim situacijama, te da ih naredni put ne dočeka nespremne, i da zadovolje osnovne komunikativne potrebe građana i građanki na pravi način.
Radmila Đurđev, menadžerka medijskih projekata
[1] NNŠ. (2020). Dnevnici u doba korone: Svedočanstvo o medijima iz ugla auditorijuma. str. 158. Novi Sad: Novosadska novinarska škola.
[2] NNŠ. (2020). Dnevnici u doba korone: Svedočanstvo o medijima iz ugla auditorijuma. str. 43, Sale. Novi Sad: Novosadska novinarska škola.
[3] NNŠ. (2020). Dnevnici u doba korone: Svedočanstvo o medijima iz ugla auditorijuma. str. 45, Vraki. Novi Sad: Novosadska novinarska škola.
[4] NNŠ. (2020). Dnevnici u doba korone: Svedočanstvo o medijima iz ugla auditorijuma. str. 137, Vesna. Novi Sad: Novosadska novinarska škola.
