Kada je početkom marta ove godine državno rukovodstvo počelo da šapuće o Kovidu, građani Srbije su već uveliko uzeli stvar u svoje ruke. I pored pretnji ministra prosvete da će direktori koji zatvore škole biti kažnjeni, desetine hiljada roditelja, nastavnika i direktora su odlučili da ne čekaju, poslovično sporu, reakciju nadležnih i da svoju decu povuku iz predškolskih ustanova i škola. Kada je ova odluka ozvaničena uvođenjem vanrednog stanja, dece u mnogim sredinama više ni nije bilo ni u vrtićima ni u školama. Konačno je izgledalo da su mediji uspeli ono u čemu pokušavaju decenijama unazad – ispravno i pravovremeno informisati građane o aktuelnoj situaciji i mogućim akcijama kojima svako od nas može pribeći. Ali, nakon uvođenja vanrednog stanja i promene državne politike za 180 stepeni, ne prvi put, mediji koji su direktno potpomognuti od strane države i vladajuće stranke, počeli su da dezinformišu naciju kroz bombastične naslove koji, najčešće, nisu imali veze sa stvarnom situacijom u Srbiji („Korona u Srbiji pod punom kontrolom“, Informer, 14.3.2020, dan pre uvođenja vanrednog stanja; „Korona ubija kao kuga!“, Informer, 26.3.2020). I tu je bio kraj ozbiljnog novinarstva za prosečnog građanina Srbije.
Gotovo preko noći, mediji su prestali da izveštavaju o Kovidu kao „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“ i Srbima koji su genetski imuni na sve pošasti trulog Zapada (iako je Kovid došao sa istoka), pa je zaplašivanje moglo da počne. Vanredno stanje, policijski čas, nezakonito zatvaranje miliona starijih sugrađana… Sve je bilo spremno za paniku, strah i nesigurnost. Iako je većina mera koje je preduzela država bila smislena (iako ih nije smislio „krizni štab“, već su preuzeti iz drugih zemalja koje su se suočile sa Kovidom pre nas), i prihvaćena, makar u startu, od većine stanovnika Srbije, njihova opravdanost se utopila u nepoverenje koje je svakodnevno raslo uz pomoć ambivalentnih, nejasnih, kontradiktornih i, neretko, neproverenih poruka koje su slali stručnjaci, odnosno, onaj politički deo njih. Kada je posle par nedelja postalo jasno da sistem, po ko zna koji put, luta u nepoznatom, i da retorika strogog oca ni na koji način ne tera virus sa naše teritorije (pošto virusi retko kada razumeju urlanje i prenemeganje ljudi sa vlasti), počelo je „zlatno doba“ pandemije za psihologe. U prvih par meseci, isplivalo je na desetine, manje ili više ozbiljnih, istraživanja, i to samo u Srbiji. U svetu je taj broj bio na hiljade. Psihologe je interesovalo sve – gde se informišete o merama zaštite, šta mislite o merama Vlade, da li ste uplašeni, da li se brinete za svoju budućnost i svašta još nešto. Neki prvi rezultati pokazuju da je ta zabrinutost za mentalno zdravlje nacije bilo itekako opravdana. Skoro polovina ispitanih građana u UNICEF-ovom „Istraživanju o uticaju pandemije Covid-19 na porodice sa decom u Srbiji“ izvestilo je o ozbiljnom padu prihoda u domaćinstvu. Takođe, skoro trećina dece koja je imala potrebu za zdravstvenim uslugama u vreme pandemije, nije uspela da te usluge i dobije. Na kraju, iako procentualno mali broj dece (1%), hiljade dece su „nestale“ iz obrazovnog sistema u vreme pandemije zbog nemogućnosti pristupa onlajn nastavi. Od tog broja, ogroman procenat su deca koja su već bila u riziku, nezavisno od pandemije, i za koju je učešće u obrazovanom sistemu bila jedna od retkih konstanti u njihovim životima. Istraživanja pokazuju, ali je i opšti utisak profesionalaca koji se bave mentalnim zdravljem, da je drastično povećan broj osoba koji se obraćaju za pomoć, pre svega u domenu anksioznih i depresivnih poremećaja, ali i narušenih ljudskih odnosa. Ovo je, sigurno, delimično i zbog toga što su, paradoksalno, mnoge usluge u domenu zaštite mentalnog zdravlja postale dostupnije kroz onlajn savetovanja, besplatnu psihološku pomoć, otvoren pristup sadržajima i tekstovima koji se bave ovim pitanjima, a koji su do marta bili nedostupni. Takođe, profesionalci čija su radna mesta privremeno zatvorena, imali su više vremena da iz svojih domova pružaju savete i pomoć svima kojima su saveti trebali. Iako istraživanja pokazuju da većina onih koji su se javljali za podršku i pomoć nisu oni koji su do sada tražili ovakvu vrstu pomoći (neka istraživanja govore da je takvih skoro 2/3 od ukupnog broja), svakako da je ovaj period doveo i do popularizacije pomagačkih struka od čega će benefit pre svega imati sami građani. Naravno, uvek se moramo zapitati da li su neki (mnogi?) od tih ljudi imali potrebu za profesionalnom podrškom i pre pandemije, samo je nisu tražili, ali je rezultat isti – nova normalnost koju je sa sobom donela korona promovisala je nove načine podrške osobama kojima je podrška (ili pomoć) potrebna. Takođe, iako je teško tvrditi da je pandemija povećavala broj osoba koji osećaju anksioznost ili strah (s obzirom da su uglavnom dostupne samo brojke onih koji potpadaju pod kliničke definicije ovih problema), svakako da je razumno pretpostaviti da su kod velike većine ljudi postojeće tegobe, ili neki manje uočljivi problemi, sada eskalirali do nivoa kada je nemoguće ignorisati ih.
Nesigurnost, strah od budućnosti (i strah da budućnosti nema), gotovo potpuno ukidanje socijalnih kontakata, prisilno zatvaranje u četiri zida, frustracije izazvane ekonomskih teškoćama, a, možda još više, nemogućnošću „normalnog“ života… Sve je ovo doprinelo da su ljudi, posle prvog naleta empatije i altruizma, postali povučeniji u sebe, nesigurniji u svoje odluke, uplašeni za to šta nam sutra donosi. U situacijama krize, pogotovo ovakvih razmera, postoje neki opšti predlozi koji vam mogu pomoći. Prvo, i pre svega, razumevanje i prihvatanje svojih emocija, čak i vrlo uznemirujućih, je korak ka njihovom prevazilaženju. U situaciji kada je normalnost narušena, sasvim je očekivano da se osećate anksiozno, uplašeno, mrzovoljno, besno pa čak i bespomoćno. Ukoliko su ova osećanja preplavljujuća, svakako tražite i stručnu pomoć. Ukoliko možete da prihvatite svoja osećanja i da ih „normalizujete“, pronađite neke mehanizme prevladavanja ove situacije. Ako ste generalno otvorena, ekstrovertna osoba, nemojte odustati od socijalnih kontakata, samo nađite nove načine druženja, onlajn ili uživo. Umesto druženja po stanovima, prošetajte po prirodi ili posetite neku zanimljivu destinaciju sa prijateljima. Čak i ako niste previše druželjubiva osoba, ograničenost koju sa sobom nosi ova pandemija sigurno vam neće lako pasti. Probajte da se više bavite sobom, svojim razvojem, započnite neki novi hobi, pronađite neka skrivena mesta vašeg grada koja do sada niste otkrili. Svakako se nemojte baviti baš svim detaljima pandemije, pošto oni znaju da budu previše za nas i često, u želji da se što bolje informišemo, postanemo previše opterećeni teškoćama koje ova situacija nosi. Osetite kada vas informisanje počinje zamarati i napravite pauzu, odmorite.
Kako mediji mogu pomoći (ili odmoći) u ovoj situaciji? U demokratskom društvu, uloga medija jeste da informišu građane o načinima prevencije, proceduri ukoliko ste zaraženi, radu službi koje su vitalne za građane i sl. Objektivno, pravovremeno izveštavanje uliva poverenje u same medije i institucije koje su bitne za funkcionsanje društva. Cilj medijskog izveštavanja jeste smanjenje neizvesnosti u kriznim vremenima, i pružanje informacija o pomoći onim članovima društva koji se ne mogu sami izboriti sa novonastalom situacijom i prilagođavanjem koje ovo traži. Nažalost, u društvu u kojem su, gotovo, sve institucije sistemski urušavane godinama unazad, mediji su samo eksponent takvog stanja. U takvoj situaciji, građani koriste alternativne izvore informisanja koji su, neretko, zasnovani na neproverenim ili otvoreno lažnim vestima. Zanimljivo je da, po istraživanju koje su sproveli studenti FPN-a za vreme pandemije, skoro polovina građana koriste onlajn izvore kao primarni izbor informisanja o Kovidu. Ovo dovodi do jačanja nesigurnosti (umesto njenog snižavanja) i širenja panike u vreme kada za nju nema mesta. Naravno, ne može se zaboraviti ni činjenica da ovakvu ulogu ponekad imaju i mejnstrim mediji (a dodatnih 30% građana je izjavilo da se informisalo prvenstveno preko javnog servisa), pa je tako ostalo zabeleženo da je preko zvaničnih kanala početkom aprila (nenamerno?) dizana panika i prećeno italijanskim scenarijem, ako se građani „ne urazume“. Takvi mediji, koji su kod nas i najčitaniji, neretko koriste nejasnu situaciju kako bi prenosili nepotpune informacije ili informacije iz veoma sumnjivih izvora. Nereagovanje vlasti i regulatornih agencija dovelo je do toga da su desetine hiljada ljudi ostali u zabludi da koronu mogu sprečiti boravkom na svežem vazduhu (ako već nemaju aparat za ozoniranjem), pijenjem rakije (kao posledica vesti „ruskih naučnika“ da koronu „ubija alkohol“), pa čak i da jedenje belog luka i stalno konzumiranje tečnosti može da ubije virus i spreči zarazu. Problem sa ovim „savetima“ jeste što se lažni osečćaj kontrole vrlo lako rasprši kao mehur od sapunice kada postanemo svesni da nas ovi načini borbe protiv virusa neće zaštiti, ali i da su, neretko, problemi koji proizilaze iz ograničenja koje nameće ova situacija mnogo veći nego što je (samo) održavanje fizičkog zdravlja. A kada je reč o mentalnom zdravlju, nema magičnih lekova ili injekcija koje nam mogu pomoći preko noći.
Na kraju, treba istaći da odgovornost koju mediji imaju za širenje panike, ili, nasuprot, nerealno opuštanje građana tvrdnjama o pobedi nad koronom ili nestankom korone sa sunčanim vremenom, nije u potpunosti njihova. Mediji su, nažalost, veoma često samo eksponentni politike koja stoji iza njih. Ali, da li ovo medije abolira od svake odgovornosti? Isto toliko koliko i svakog negativca koji se branio čuvenom uzrečicom „ja sam samo radio svoj posao“. Ukoliko je vaš posao da plašite građane, ozbiljno ugrožavate njihovo fizičko i mentalno blagostanje i dodatno otežavate ionako tešku situaciju, da li se zaista ponosite na koji način radite svoj posao? Možda ne biste trebali.
Vladimir Mihić, socijalni psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
