Društvena moć se očituje i u pravu na javni govor u javnoj sferi i na javno zagovaranje, odnosno saopštavanje sopstvenih ideja, a posebno informacija koje osoba ekskluzivno poseduje i to je najučinkovitije ukoliko je vidljivo u medijima. Treba imati na umu da „mediji selektivno izveštavaju o pojavama, ljudima i događajima koji će zbog određenih svojstava doći u centar pažnje građana i javnosti” (Radojković & Đorđević, 2005, p. 224)[1], a političari prilagođavaju svoje izjave tako da „poruke koje šalju imaju više šansi da budu medijski pokrivene“ (Hjarvard, 2008:106)[2] jer samo ukoliko ih sredstva javnog informisanja prenesu i imaju širi značaj. Dakle, da bi bile objavljene u medijima te poruke moraju imati ekskluzivitet kao informacija, odnosno ekskluzivitet statusa osobe koja ih saopštava mora biti takav da joj sama pozicija koju zauzima u društvu obezbeđuje medijski prostor i vreme. Ta kombinacija donosi tako željeni besplatni publicitet, mnogo snažniji od plaćenog političkog oglašavanja, koji nadalje te osobe čini kreatorima javnog diskursa, a javni diskurs, prema teoriji Teuna van Dejka (van Dijk Discours and Power, 2008)[3], motiviše na akcije koje su opet predmet medijske pažnje i potkrepljuju moć onih koji dobijaju šansu da u medijima govore, dakle sve ide u krug i samo osnažuje moć političkih elita.
S obzirom da su prema Teoriji dnevnog reda (Bernard C. Cohen 1963)[4] mediji ti koji utvrđuju listu prioriteta za objavljivanje i time postavljaju okvir za javnu debatu, moglo bi se pretpostaviti da radeći u javnom interesu, sredstva javnog informisanja osnažuju građane i građanke za donošenje odluka o tome kako će se ponašati i delovati kako bi njihovi interesi u određenom periodu bili zadovoljeni. Razvijajući teoriju dnevnog reda Džejms Votson (James Watson 2003)[5] navodi ko sve u javnoj sferi postavlja dnevni red. Dakle to su, u međusobnom uticaju, politička agenda, korporativna agenda, medijska agenda i sve one su u međuzavisnosti sa duštvenom agendom. Upravo je ovaj isti rezultat dobijen monitoringom medija u Srbiji u doba korone koji je uradio istraživački tim Novosadske novinarske škole.
Medijatizacija politike predstavlja promene u političkom životu i komuniciranju političkih institucija koje izazivaju mediji objavljući informacije kao posrednici (opširnije u Kurtić 2012/014 i Krstić 2013)[6]. To se najdirektnije očituje u vreme kriznih situacija i predizborne kampanje. Istovremeno medijatizacija je kapacitet medija da u kontekstu političkog paralelizma i komercijalizma ipak obezbede prostor za izveštavanje u saglasju sa etičkim profesionalnim zahtevima, ali i interesima samih medija, o pojavama koje smatraju da treba kritikovati (Hjarvard, 2013) a to su situacije koje izazivaju najviše pažnje javnosti, na primer kako se politička elita snašla u vreme krizne situacije, odnosno kako je odgovorila na izazove, na primer, pandemije u kojoj su ozbiljno ugroženi mnogi ljudski životi.
Volfsveld (Wolfsfeld 2011:2-5)[7] navodi pet principa koji definišu simbozu medija i političkih elita.
- Prvi princip: Politička moć uvek se može prevesti u moć nad informatvnim medijima.
- Drugi princip: Kada vlast izgubi moć nad političkom sferom istovremeno gube kontrolu i nad informativnim medijima.
- Treći princip: Ne postoji objektivno novinarstvo.
- Četvrti princip: Mediji su posvećeni pre svega pričanju dobrih priča i to može imati veliki uticaj na političke procese.
- Peti princip: Efekat informativnih medija na građane teži da bude nenamerno i neuočljivo propagandno delovanje.
Kada je krizno komuniciranje u pitanju uvek je motivisano propagandom moćnih elita koje poseduju tačne informacije na osnovu kojih donose odluke i to bez uplitanja građana pošto je reč o kriznoj situaciji i ugroženosti života. Tu, prema mišljenju moćnih elita, nema mesta debatovanju i tromoj demokratiji, jer se mora brzo i efikasno delovati, a to, po njima, demokratske procedure otežavaju.
Osnovni zahtev profesionalnog izveštavanja u kriznim situacijama je jednak i balansiran tretman svih subjekata i objekata u konkretnoj kriznoj situaciji kako bi građani i građanke dobili celovitu informaciju u izrazito osetljivom vremenu u kojem su ugroženi ljudski životi. To znači da samo jedan izvor, bez obzira na to koliko je kredibilan, ukoliko se iz dana u dan pojavljuje u medijima, može da izazove sumnju da se nešto skriva od javnosti, jer se informacije centralizuju i tako doprinese stvaranju nelagodnosti, spekulacija, nagađanja, pa čak i panike i šuma u komunikaciji sa javnostima. Istovremeno političke elite upravo insistiraju na samo jednom centru koji može da daje informacije u kriznoj situaciji kako ne bi došlo do spinovanja, dezinformisanja i širenja lažnih vesti. Međutim, to praktično znaži čvrsto držanje pod kontrolom toka informacija, njihovo oblikovanje u željenom pravcu, kontrolisanje medijske sfere, što sve rezultira reprodukovanje i zadržavanje moći.
U praksi u doba korone u Srbiji osnovna komunikativna strategija najužih političkih elita je bila jasna i nediskutabilna: pravo na javni govor u medijima ima samo najuži vrh zemlje uz nesebičnu podršku nekoliko, naizgled stranački neopredeljenih, osoba kao predstavnika „struke, kako bi se situacija držala pod komunikacijskom kontrolom.
To je praktično značilo sledeće:
1) Krizni štab sastavljen od, kako ih političari nazivaju, „struke“ (zašto ne stručnjaka nije sasvim jasno? Verovatno je „struka“ zajednička imenica i odnosi se na celu medicinsku i drugu sferu, a „stručnjaci“ su već subjekti jasno personalizovani) formiran je ne zna se kada, od koga, kako i ko ga čini. Prve infromacije o tome predočene su javnosti tek nakon snažnih zahteva za smenu kriznog štaba, gotovo pola godine pošto je oformljen, jer nije ispunio zadatak na odgovarajući način. Prekasno.
2) Prvih sedmica od proglašenja vanrednog stanja 15. marta 2020. bez zasedanja Skupštine Srbije (opasno je zbog mogućeg zaražavanja poslanika!?) što nije baš sasvim po Ustavu, ustanovljene su redovne konferencije za novinare na kojima se naciji ispočetka obraćao sam predsednikm države i/ili premijerka, a „struka“ sasvim sporadično i to ukoliko ostane vremena. Novinari su pitanja postavljali političkoj eliti, a ne lekarima, kao da je naš politički vrh najbolje kapacitiran za informacije o epidemiji Kovida, o tome zna više od samih epidemiologa, infektologa i imunologa. Valja istaći da politička elita, oličena ispočetka samo u navedene dve ličnosti, informiše na konferencijama za novinare svakog dana u 15.00 časova mesecima, pre svega u prvom licu jednine (kupio sam, ne pitajte kako, dovoljno respiratora kojih imamo sad više nego Nemačka, moj brat kineski predsednik Si Đinping pomogao je da obuzdamo epidemiju, odneo sam pomoć u žarišta epidemije i sad imaju dovoljno svega, bolnica u Novom Pazaru je najopremljenija u Srbiji, povećao sam plate medicinskim radnicima uključujući i higijeničarke za 10 posto, oni su naši heroji), a premijerka nas je obavestila o svakom avionu koji je sačekala sa pomoći naših najvećih prijatelja a to su uglavnom bili ispočetka Kinezi. U zahvaljivanju je obavezno istaknuto da je najveću zaslugu za spas Srbije ima predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping. Kasnije kako se epidemija, verovatno neplanski, produžila u nesagledivi nedogled, najužem državnom vrhu su se kasnije, verovatno zbog drugih obaveza koje su ih stigle, pridružili ili ih odmenili u saopštavanju najznačajnijih informacija ministar zdravlja Srbije, češće, i/ili pokrajinski sekretar za zdravstvo Vojvodine, ređe (sve je u redu bolnice funkcionišu, ima dovoljno respiratora i maski, sanitetskog materija, dezinfekcionih sredstava, lekara, sestara rečju svega samo građani moraju da se drže mera i biće sve u redu). Pomoć EU nije spominjana u medijima sve dok nisu stigle žešće reakcije iz Evrope. S vremena na vreme na konferencijama bi „gostovao“ i ministar za trgovinu da bi saopštio građanima da su prodavnice pune, da nema brige i mesta za paniku, eto ima i južnog voća mada je ispočetka postojala opasnost da ne stigne ona već uvezena količina zbog pandemije i kad i kako će raditi prodavnice za one +65 koji su bili mesecima karantirani u prvom naletu epidemije.
3) Od „stručnjaka“ na konferencijama za novinare su govorili najredovnije zamenica direktorke „Batuta“ dr Darja Kisić Tepavčević, mnogo ređe sama direktorka, tako da je to već bilo malo neobično pošto su obe kvalifikovane za saopštavanje informacija o stanju epidemije. Osim nje epidemiolog Predrag Kon, načelnik Jedinice za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti, Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, je bio veoma rado viđen sagovornik na konferencijama za novinare jer je svojom mirnoćom i autoritetom umeo da zadovolji sve komunikativne potrebe auditorijuma. Ređe, ali sa značajnim autoritetom, na konferencijama je govorio infektolog Goran Stevanović, direktor Instituta za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije i predsednik Komisije za unapređenje kvaliteta rada Kliničkog centra Srbije. Ostali su bili prisutni ili samo na početku, kao kontroverzni, šalama sklon, pulmolog dr Branimir Nestorović, kao i redovni profesor na Medicinskom fkultetu Miomir Pelemiš, načelnik je odeljenja za kliničku farmakoterapiju. Iz Vojvodine od stručnjaka je direktno citirana samo prof. dr Edita Stokić, direktorica Kliničkog centra Vojvodina, specijalista interne medicine – endokrinolog. U drugom naletu koronavirusa od sredine juna češće se pojavljivao Branislav Tiodorović, epidemiolog iz Niša i Meho Mahmutović, upravnik Opšte bolnice u Novom Pazaru.
4) Uređivačka politika medija uslovljena direktno vlasništvom, diktirala je ko će i na koji način imati šansu da javno govori u medijima. Tako je u javnom servisu, u Srbiji koji slovi kao provladin medij, ali ipak profesionalan, taj spisak bio veoma ograničen na predsednika države i predsednicu vlade, kao najmerodavnijih da nas izveste o tome kakva je situacija sa epidemijom i koliko smo bolji od drugih, kao i o uspešnosti naše privrede u vreme Kovida-19, ali nisu propustili i da upozore auditorijum na zlonamerne, iako veoma sporadične, glasove koji to osporavaju. Kada je „struka u pitanju“ tu su bili Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević, Goran Stevanović i u drugom krugu pandemije epidemiolog iz Niša Branislav Tiodorović, kao i direktor Opšte bolnice u Novom Pzaru, izrazitom Kovid žarištu u drugom krugu epidemije, potom Meho Mahmutović, čiju su smenu, podsetimo, tražili lekari specijalisti sa Sandžaka nezadovoljni načinom na koji je u ovom delu Srbije sanirana epidemija, kao i direktorica dečije klinike u Beogradu, na smiren način bez ikakvih dodatnih objašnjenja osim faktografije, kada je Kovid u drugom epidemijskom krugu detektovan i kod dece i omladine.
U kritički nastrojenim, protiv vladajuće elite, medijima, poput N1 kablovske televizije, veoma često je imao šansu da kaže i nešto što ne ide u prilog vladajućim političkim elitama, jedan od najstarijih i najcenjenijih srpskih epidemiologa profesor u penziji doktor Zoran Radovanović koji je počesto tvrdio da se podaci u vezi sa Kovidom-19 šteluju od samog početka. Na ovoj televiziji prostor su dobili i drugi lekari koji su imali drugačije viđenje i ukazivali da je situacija u zdravstvenim institucijama koje su određene za „kovid bolnice“ i te kako složena. Saopštenja za medije ad hok formirane onlajn zajednice oko 3.000 lekara nezadovoljnih stanjem u zemlji u doba korone pre svega motivisanih, kako su stalno isticali, problemima u zdravstvu, a ne politikom, objavljivali su samo nezavisni mediji i to bez ikakvog komentarisanja motiva za ovu peticiju u kojoj lekari izražavaju nezadovoljstvo vođenjem krize i svog statusa, kao i (ne)organizovanošću zdravstvenog sistema, opremom koja je trećerazredna, nefunkcionalna i tome slično. Ovi mediji su sa dužnom novinarskom pažnjom informisali i o istraživanju BIRN-a, dajući reč autorima tog izveštja, o navodno pravom broju zaraženih i preminulih koji je višestruko veći od objavljenih cifara. Instrumentalizovani mediji, skloni promovisanju političkih vladajućih elita, su javno omalovažavali, kako BIRN-ovo istraživanje i ovu nevladinu organizaciju istraživačkog novinarstva, tako i lekare potpisnike peticije o stanju u zdravstvu i njihovu stručnost i motive, kao i broj osoba koji je peticiju potpisalo, Ovi nazovimo ih „instrumentalizovani mediji” istovremeno nisu objavljivali informacije o pritiscima koje su potpisnici peticije trpeli, ali jesu dali priliku predsedniku države i predsednici vlade da direktno u kameru vrlo oštro regaju na peticiju i omalovaže njene potpisnike.
U specijalizovanim emsijama tipa Hit Tvit TV Pink, koja je, ne samo, provladin medij, već i tabloiziran do krajnosti, omiljeni gosti, kad je reč o informacijama o epidemiji Kovida, su bili predsednik države i predsednica vlade, zatim predstavnici struke oličeni u Dariji Kisić Tepavčević, kao i doktoru Nestoroviću, sklonom pošalicama, pa tako i vrlo prikladnom gostu za ovu televiziju. Nasuprot tome u brendiranoj emisji Olje Bećković Utisku nedelje, koja se u ovoj sezoni emitovala na opozicionoj Novoj S televiziji, gostovali su Predrag Kon i Goran Stevanović, kao i imunolog Srđa Janković, zaposlen u imunološkoj laboratoriji Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, koje javnost prepoznaje kao dosledne, ozbiljne i kredibilne ličnosti kojima se može verovati. Oni su inače gostovali na nekim drugim televizijama, ali su se trudili da se uvek fokusiraju na medicinu i posledice epidemije na zdravlje stanovništva, mada ne uvek podjednako uspešno.
5) I na kraju ko nije dobio priliku da govori javno u medijima. Pre svega ništa se nije znalo o situaciji u lokalnim sredinama, osim ako nisu postale značajno žarište i opasnost po celu zemlju, pa su tako izazvale ogromnu pažnju medija. Drugo, nije bilo, osim veoma sporadično, čak i na javnom servisu Vojvodine, izjava članova kriznog štaba Pokrajine, niti infektologa iz Kliničkog centra Vojvodine (govorila je v.d. direktorica koja nije ni imunolog, ni infektolog, ni epidemiolog), niti nekih lokalnih bolnica koje imaju epidemiološku službu poput na primer Subotice, Zrenjanina, Kikinde i tako dalje. Nije bilo osobe iz laboratorija koje su testirale stanovništvo da se građanima bilo ko obrati i kaže zašto se toliko čeka na testiranje i posle na rezultate, zašto neki testirani nikada i nisu dobili svoj rezultat, kako je testiranje organizovano, koja „veza“ je potrebna da se uopšte stigne na red u vreme kada je osobi neophodno da se testira iz nekih ličnih razloga, kako je moguće da se aplikacija za rezervaciju termina za testiranje otvara u 10.00 a već u 10.01 nema više mesta i odgovara li ovakvo funkcionisanje laboratorija standardima za kriznu situaciju tipa epidemije, zašto etablirane privatne laboratorije najsavremenije opremljene ne mogu da testiraju na PCR, postoji li dovoljno testova i sredstava za anlizu, kako rade laboratorije Vatreno oko, koje su veoma pompezno otvarane, ko je imao pravo i mogućnost da uvozi testove i materijal za anlizu i tome slično. Samo o malom broju od ovih pitanja su posredno govorili članovi kriznog štaba i to veoma nemušto i uglavnom isključivo rečenicom „poboljšava se, radimo na tome, otvaramo nove centre za testiranje”. Nisu mogli da govore ni lekari hitne pomoći, osim jednog koji je digao svoj glas zbog manjka personala i nepridržavanja standarda u radu, odnosno sistemu koji ne funkcioniše kako valja i odmah bio mobingovan u hitnoj pomoći gde radi. Građani osim u onim „ideološkim” anketama (čekam ispred već nekoliko sati, ali ide to, putujem u CG na odmor, sve je u redu, pridržavamo se mera, nismo čekali na granici i imali smo sve papire), čija je informativna vrednost potpuno minorna, jer anketirani nisu ni imali šansu da kažu šta zaista misle, odnosno nisu pitani oni koji bi imali šta da kažu i na odgovarajući način.
I na kraju da svedemo ovu pojednostavljenu analizu nastalu na osnovu monitoringa medija koji je sprovodila tokom pandemije virusa korona Novosadska novinarska škola (posebno intenzivno u vreme predizborne kampanje za parlamentarne i pokrajinske i neke lokalne izbore u proleće 2020) šansu da formiraju javni diskurs kroz medije imala je izuzetno mala grupa koju su predvodili predsednik države, premijerka i nekolicina predstavnika kako su ih zvali „struke“ (lekara epidemiologa, imunologa, infektologa) koji su bili u najužem timu donosilaca odluka ili, možemo samo da nagađamo, onih koji su eventualno mogli da utiču na političku elitu koja je suštinski odluke donosila, sprovodila ih i o sopstvenim „dobrim“ rešenjima u medijima isključivo pozitivno svedočila. „Glasovi“ onih koji su imali drugačije mišljenje mogli su se čuti retko, sporadično i u veoma selektivnim medijima koji nisu bliski vladajućim političkim elitama i koje su te iste elite, kad god im se ukazala prilika, za kritičko informisanje vrlo oštro kritikovali jer, navodno, šire dezinformacije i moralnu paniku[8].
Poznati analitičari u svetu sve ozbiljnije najavljuju da sledi i treći talas pandemije Kovida-19, ali i da je ovo tek proba onoga što bi našu planetu moglo u budućnosti da zadesi. Znači krajnje je vreme da Srbija realno i analitički sagleda kako se i ko obraćao građanima i građankama i sa kojim porukama u vreme epidemije Kovida-19, da se uoči šta je bilo dobro, a šta loše, i na osnovu ovog višemesečnog iskustva napravi stručan i detaljan komunikativni plan za krizno komuniciranje sa javnostima u vreme epidemija jer će nam po svemu sudeći i te kako trebati.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
[1] Radojković, Miroljub, Đorđević, Toma (2005). Osnove komunikologije. Beograd: Čigoja. [2] Hjarvard, Stig (2013). Mediatization of Culture and Society. London: Routledge. [3] Teun van Dijk (2008). Discours and Power. Macmillan International Higher Education. [4] Cohen C. Bernard (1963). The Press and Foreign Policy. Princeton : Princeton University Press. [5] Watson, James (2003). Media Communication. An Intntroduction to Theory and Process. Palgrave-MacMillan. [6] Krstić, Aleksandra (2013). Medijatizacija politike: teorijski pristupi. U Digitalne medijske tehnologije i društveno-obrazovne promene 3, ur. Dubravka Valić nedeljković i Dejan Pralica. Str 103-113. [7] Wolfsfeld, Gadi (2011). Making Sense of Media and Politics: FivePrinciples in Political Communication. New York & London: Rutledge. [8] Termin iz knjge Moralna Panika Keneta Tomsona, 2003, Beograd: CLIO.
