Još je starogrčki filozof Heraklit mudro opazio da sve teče i da se menja, a da je samo promena stalna. I zaista, pažljivo posmatrajući civilizacijske tokove, možemo primetiti da su promene mnogostruke i da je, shodno tome, potrebno govoriti o svetu koji se stalno menja i nikad nije isti – baš onako kako ga je Heraklit slikovito opisao, kao reku u koju se ne može dva puta nogom stupiti jer iznova nadolaze nove vode. Promene su ponekad posledica destruktivnih uzroka, kao što su teroristički napadi ili ekološki incidenti. Dok, s druge strane, ponekad imamo uzroke koji konstruktivno deluju na civilizacijksi kontekst, kao što su velika naučna otkrića na polju medicine ili pronalasci u oblasti informatike. U svakom slučaju, i jedni i drugi trajno menjaju svet i utiču na dinamiku promena.
Istorija formalnog obrazovanja usko je povezana sa velikim promenama, a pre svega sa sa industrijskim i tehnološkim revolucijama. Sistem obrazovanja uvek je kreiran shodno potrebama vremena i potrebama industrije tog vremena. Postavlja se pitanje da li je današnje obrazovanje prilagođeno vremenu velikih promena i da li odgovara potrebama pojedinaca koji žive u modernom, digitalnom dobu i obrazuju se, ne za treću, već za četvrtu industrijsku revoluciju? Drugim rečima, kako obrazovanje može da pomogne učenicima da se pripreme za svet u kome će raditi i živeti?
Ova, i slična pitanja koja se nameću, već su na izvestan način razrešena. Naime ekonomski stručnjaci su se usaglasili, a obrazovne politike su definisale kompetencije koje su preduslov za uspeh u 21. veku. Tu se pre svega misli na ključne veštine i sposobnosti pojedinca, kao što su[1] :
- učenje i unapređivanje tzv. 4C: kritičkog mišljenja i rešavanja problema, kreativnosti i inovacija, komunikacije i saradnje (critical thinking, communication, collaboration and creativity);
- digitalna, medijska i informacijska pismenost (najčešće se nalazi pod skraćenicama DMI – digital, media and information literacy ili skraćeno MIL – media, information literacy kako ih definiše UNESCO);
- lične osobine u oblasti karijere i života: fleksibilnost, prilagodljivost, inicijativa i proaktivnost, društvena i interkulturalna interakcija, produktivnost, odgovornost, liderstvo i društvena odgovornost.
Promene koje karakterišu današnji svet ukazuju da je svakoj zemlji potreban veoma promišljen, organizovan i kvalitetan razvoj sistema obrazovanja, jer je to jedan od ključnih uslova za suočavanje sa nezapamćenim globalnim izazovima – socijalnim, ekonomskim i ekološkim. Kako ne bi ostala na „evropskoj periferiji, slabo konkurentna, malo privlačna za investiranje u sektore koji stvaraju veću novu vrednost, izložena daljoj emigraciji talentovanih i kreativnih i sa utihnulim kapacitetima za razvoj demokratskog i pravičnog društva“[2] , Republika Srbija je donela Strategiju razvoja obrazovanja Srbiji. Strategijom je predviđena harmonizacija sistema obrazovanja u Republici Srbiji sa evropskim prostorom obrazovanja, a posebno se ističe značaj autonomije nastavnika kao pedagoškog stručnjaka i stručnjaka za predmet.
Autonomija nastavnika je zasnovana na profesionalizaciji uloge nastavnika, a u praksi podrazumeva pravo nastavnika kao profesionalca da samostalno koncipira proces nastave/učenja, uz odgovornost za rezultate učenja. Isto tako, naglašena je potreba stalnog stručnog usavršavanja nastavnika usmernog ka: razvijanju kompetencija da kod učenika podstaknu kreativnost, inovativnost i preduzimljivost; kao i da koriste informaciono – komunikacione tehnologije u nastavi ili njenoj pripremi.
Pored Strategije, postoje i druga strateška dokumenta koja omogućavaju obrazovnom sistemu Srbije hvatanje koraka sa vetrovima promena koje pokreću svet u 21. veku. Okvir digitalnih kompetencija nastavnika, prvo iz 2017., a potom i iz 2019. godine, jasno pokazuje rešenost Republike Srbije da obrazovnu politiku uskladi sa obrazovnim politikama EU. Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja je doneo Okvir digitalnih kompetencija[3] kojim se definišu kompetencije nastavnika za digitalno doba.
Digitalne kompetencije sve više postaju kompetencije koje su od suštinskog značaja za sve zaposlene i građane. Osnovne digitalne kompetencije, dugoročno posmatrano, generišu se prevashodno u sistemu obrazovanja koji obezbeđuje pristup sistematizovanim naučnim znanjima, a nivo posedovanja digitalnih kompetencija učenika, između ostalog, zavisi u velikoj meri od nivoa digitalnih kompetencija nastavnika. Stoga se od nastavnika očekuje da poseduju odgovarajući nivo informatičke, informacione, digitalne i medijske pismenosti, kao i da u oblastima u kojima drže nastavu poznaju moderne koncepte, metode i alate koji pretpostavljaju smislenu upotrebu digitalnih tehnologija.
„Pod digitalnim kompetencijama se podrazumeva skup znanja, veština, stavova, sposobnosti i strategija neophodnih za kvalitetno korišćenje informaciono – komunikacionih tehnologija i digitalnih medija, a sa ciljem promišljenog, fleksibilnog i bezbednog unapređivanja procesa nastave i učenja i drugih aktivnosti u vezi sa nastavničkom profesijom u onlajn i oflajn okruženju.“[4]
Kako bi se podigao nivo digitalnih kompetencija nastavnika, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja je više puta organizovao sistemske obuke za dostizanje osnovnog nivoa digitalnih kompetencija nastavnika. Pored toga, u poslednjih desetak godina, veliki je broj inicijativa organizacija civilnog društva koje su kroz različite projekte zagovarale uvođenje medijske i informacijske pismenosti prema preporukama EU. U svakom slučaju, primetan je napor da se kroz konkretne aktivnosti praktičari funkcionalno opismene za medijsku i informacijsku pismenost. Prirodno se nameće zaključak da je obrazovni sistem Srbije relativno spreman za pedagoške izazove 21. veka.
U međuvremenu, prošlo je više od šest meseci od zvaničnog proglašenja pandemije korona virusa koja je već pogodila milione ljudi. Kako neposrednim ugrožavanjem života i zdravlja tako i najraznovrsnijim posrednim posledicama, uključujući tu ekonomske, psihološke i socijalne, ova pandemija već je unela bezbrojne promene u sve aspekte naše svakodnevice.
Promene nisu mimoiše ni škole, prvo kroz organizaciju nastave na daljinu tokom vanrednog stanja, a potom i kombinovanjem tradicionalne i onlajn nastave na početku školske 2020/2021. Na osnovu postojanja uređenog pravnog okvira i razijene pedagoške prakse, očekivanja su išla u pravcu pozitivnog odgovora sisitema vaspitanja i obrazovanja na izazove uzrokovane koronavisnom bolešću. Da li je tako i bilo?
Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja objavio je krajem jula 2020. godine preliminarne rezultate ankete o ostvarivanju obrazovno vaspitnog procesa putem učenja na daljinu u kojoj je učestvovalo skoro petnaest hiljada nastavnika i stručnih saradnika[5]. Cilj ankete je bio dobijanje mišljenja i sagledavanje novih pravaca razvoja i organizacije obuka zaposlenih u obrazovnim institucijama u skladu sa stvarnim potrebama prakse.
Prema rezultatima ankete većini nastavnika (54,9%) je ovo bilo prvo iskustvo sa realizacijom obrazovnog procesa putem učenja na daljinu. Jedna trećina nastavnika ističe da su nastavu realizovali samo uz pomoć alata za komunikaciju, bez upotrebe platformi i sistema za učenje na daljinu koji omogućavaju produkciju nastavnih sadržaja kreiranih ili prilagođenih potrebama učenika. Kao glavni problem tokom realizacije nastave na daljinu 25,3% anketiranih ističe nizak nivo digitalnih kompetencija nastavnika, dok 33,5% navodi nizak nivo digitalnih kompetencija učenika. Zanimljivo je da 58,4% nastavnika misli da će se škola trajno promeniti i da će, u većoj ili manjoj meri, nastava na daljinu ostati sastavni deo školske prakse. Pored toga, kako bi u buduće bili spremni za nastavu na daljinu, gotovo polovina anketiranih smatra da su potrebne odgovarajuće obuke nastavnika, kao i više otvorenih obrazovnih resursa (34%).
U želji da se ispitaju stavovi druge strane u procesu ostvarivanja nastave na daljinu u periodu mart – jun 2020., tokom septembra 2020. godine u Gimnaziji „Vuk Kardžić“ u Loznici sproveden je fokusgrupni intervju sa učenicima trećeg razreda prirodno-matematičkog i društveno-jezičkog smera. Cilj je bio da se utvrde stavovi učenika prema nastavi na daljinu, kao i izazovi sa kojima su se suočavali, a sproveden je sa četiri odvojene grupe po odeljenjima. Većina učenika ističe da je nastava na daljinu uspela da zameni tradicionalnu školu i da je na taj način školska godina završena. Slažu su da je nastava na daljinu u tehničkom smislu bila funkcionalna, ali isto tako ističu i neke negativne strane: izostala je uobičajena interakcija između njih i nastavnika – komunikacija je postojala ali bez značajnije individualizovane podrške u učenju; nastavni materijali su bili monotoni i uglavnom zasnovani na nizovima tekstualnih podataka, uz poneko osveženje u vidu multimedijalnih nastavnih materijala koji su ciljano kreirani za učenike.
Dobre strane učenja na daljinu svakako su smanjenje troškova nastave, insistiranje na odgovornosti učenika i velika dostupnost u situacijama kao što su one koje po prirodi zahtevaju fizičko distanciranje. Međutim, taj model sa sobom nosi sve probleme i izazove koje nastava zamišljena za 19. vek nije uspela da reši. Pre svega, učenje se i dalje doživljava kao „bubanjeˮ i zatim reprodukcija činjenica; znanja koja se predaju skoro su sasvim teorijska, a učenje je duboko povezano sa pripremom za testiranje.[6] Tako su nastavnici, zapravo, obavljali ulogu isporučioca podataka koje učenici samostalno treba da obrade i pripreme za proveru i ocenjivanje. Svakako da je ovako organizovana nastava na daljinu bila iznuđeno rešenje, ali se, isto tako, ne može sakriti činjenica da ovaj model nije odgovor na potrebe učenika i da kao ishode ne nudi kompetencije za 21. vek.
Na osnovu prethodno navedenog, mogli bismo formulisati nekoliko zaključaka i izložiti ih u vidu teza:
- obrazovna politika u Republici Srbiji prati savremene trendove koji su usmereni ka razvijanju ključnih veština i sposobnosti neophodnih za život i rad u 21. veku;
- formalno-pravni okvir podržava autonomiju nastavnika kao pedagoškog stručnjaka i ističe odgovornost nastavnika za ishode učenja, kao i za stručno usavršavanje nastavnika usmernog ka razvijanju kompetencija koje uz podršku IKT-a kod učenika podstiču kreativnost, inovativnost i preduzimljivost;
- nastava na daljinu tokom vanrednog stanja je pokazala sposobnost nastavnika da na tehničkkom nivou organizuju nastavu, ali ne i veštinu produkcije odgovarajućih multimedijalnih nastavnih sadržaja;
- sistemske obuke za dostizanje osnovnog nivoa digitalne pismenosti su korisne ali nedovoljne i zbog toga je potreban novi koncept obuke nastavnika koji je zasnovan na unapređivanju kompetencija nastavnika na nivou svake pojedinačne školske zajednice;
- smislena upotreba digitalnih tehnologija podrazumeva poznavanje medijske i informacijske pismenosti i njihovu primenu u nastavi i učenju;
- medijska i informacijska pismenost nisu samo ključne veštine za 21. vek, već su ključne i kao kompetencije nastavnika u procesu nastave i učenja – a posebno kada se ona organizuje na daljinu;
- obuke, kojima se unapređuje medijska i informacijska pismenost nastavnika, treba da se organizuju uz uvažavanje specifičnosti i potreba svake pojedinačne školske zajednice, po modelu projektnog učenja uz mentorsku podršu;
- školama i nastavnicima je potreban resursni centar, koji bi funkcionisao kao digitalna platforma koja umrežava nastavnike praktičare, sa odgovarajućom bazom sadržaja koja podržava medijski obogaćenu nastavu realizovanu uz pomoć IKT-a;
Mirko Marković, pedagoški savetnik
Tekst je nastao u okviru regionalnog programa „Mediji za građane – građani za medije: Jačanje kapaciteta OCD-a za razvoj medijske i informacione pismenosti na Zapadnom Balkanu“ koji se realizuje uz podršku Evropske unije od strane partnerskih organizacija Mediacentar Sarajevo, Albanski medijski institut, Makedonski institut za medije, Institut za medije Crne Gore, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut, SEENPM.
[1] The future of education and skills – Education 2030, OECD: https://www.oecd.org/education/2030/E2030%20Position%20Paper%20(05.04.2018).pdf
[2] Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/STRATEGIJA-OBRAZOVANJA.pdf
[3] Okvir digitalnih kompetencija – Nastavnik za digitalno doba 2019: https://zuov.gov.rs/wp-content/uploads/2019/08/2019_ODK_Nastavnik-za-digitalno-doba.pdf
[4] Digital Competence in Practice: An Analysis of Frameworks: https://op.europa.eu/en/publication-detail/-/publication/2547ebf4-bd21-46e8-88e9-f53c1b3b927f/language-en
[5] https://zuov.gov.rs/rezultati-ankete-sta-15-000-prosvetnih-radnika-misli-o-ostvarivanju-obrazovno-vaspitnog-procesa-putem-ucenja-na-daljinu/
[6] Priručnik za projektnu nastavu na daljinu: https://zuov.gov.rs/wp-content/uploads/2020/09/Prirucnik-za-nastavu-CIR.pdf
