„Mediji u životu deteta” tema je mnogobrojnih radova i predavanja, a kojom su se akademici, eksperti i istraživači bavili poslednju deceniju. Takođe, jedno od čestih pitanja u okviru ove teme jeste i da li javni servisi zadovoljavaju svoju obrazovnu komponentu, kao i da li postoji adekvatan program za decu i mlade. Sa velikim skepticizmom pristupa se mogućnosti da je on prisutan u programskoj šemi, ali na kraju tu je i ono pitanje „da li deca i mladi uopšte konzumiraju tradicionalne medije i da li ikada gledaju javni servis?” Postojeće redakcije dečijeg i obrazovnog programa ostajale su u senci svih ostalih „važnijih” redakcija i programskih blokova. Gotovo kao da ne postoje. I kada su se trudli da osveže program, da se modernizuju, u očima javnosti ovo su i dalje bili samo tamo neki mali trzaji, šum na kom se ne vredi mnogo zadržavati – jer koja je zaista uloga medija u životu deteta?
A onda se desila „Korona”, pandemija nedovoljno poznatog virusa Kovid-19, a koja je zahvatila ceo svet. Naizgled pitanje samo medicinske struke – da upozna sva lica i naličja ovog bića, pretvorilo se u potrebe i pitanje svih nas. Jer kako je koronavirus zatvorio vrata domova, škola, institucija, pa i ulica, život je tragao za alternativnim načinima zadovoljavanja svih već dobro ustaljenih potreba i navika čoveka.
Čini se da je virus bio glasniji od struke, koja je deceniju unazad, ukazivala na potrebe i važnost postojanja i uvažavanja obrazovnog aspekta medija. Teška vrata obrazovnih redakcija su se preko noći otvorila i postala jedno od važnijih sistemskih rešenja u doba karantina.
Obrazovne institucije, prosvetni radnici i mediji seli su zajedno u klupu i položili test snalažljivosti. Dali su primer da su promena i napredak mogući. Samo se još postavlja i pitanje da li je bilo potrebno da se svi zaključamo da bi se ova vrata otključala?
21. vek je vek tehnološkog napretka i informacija – svakako nepredvidivog napretka i neizvesnog načina funkcionisanja društva u budućnosti. Kako je to lepo definisao Juval Harari u svojoj knjizi „21 lekcija za 21. vek” da je jedino što je stalno i sigurno promena. Ako se u ovom kontekstu zapitamo koja je uloga škola, ona nedvosmisleno jeste da pripremi mlade za tu neizvesnu budućnost i funkcionisanje u njoj. Ali kako? I da li je to uopšte moguće ako se iz obrazovnog sistema neprirodno današnjem vremenu isključi medijsko i digitalno opismenjavanje mladih?
Medijska pismenost ne predstavlja ništa drugo do funkcionalne pismenosti građana i građanki 21. veka. Ona nas uči kako da u moru informacija pronađemo onu pravu, kako da odolimo manipulacijama, kako da kreativno i korisno iskoristimo multimedijalne aparate kojima smo okruženi.
Osim obrazovnog bloka pri javnom servisu, prosvetni radnici svoje časove nezavisno su organizovali preko Gugl učionice, Gugl drajva, Jutjuba, Zuma ili Vibera. I dok je možda na početku sve delovalo konfuzno i haotično, vrlo brzo su se stvari sinhronizovale. Isplivale su inicijative prosvetnih radnika koje prevazilaze njihove redovne obaveze u okviru nastavnog plana i programa. Veliki broj prosvetnih radnika već je imao svoje edukativne sajtove, blogove, Jutjub kanale itd.
Verujem da je većina dece, ponaročito dece koja pohađaju niže razrede osnovne škole, prvi put u toku pandemije uzela telefon u ruke da preko njega pristupi nekom od sajtova za edukaciju, da pristupi Gugl učionici i da je možda prvi put preko Vibera prosledila dalje neku informaciju – umestu gifa ili stikera. Neka deca su možda prvi put bila u potrazi za jutjuberima koji se bave edukativnim temama umesto „lajf stajlom”.
Da li su za ovako brzu tranziciju obrazovanja iz „oflajn” u „onlajn” svet bili neophodni veliki napori? – Moguće! – Da li su oni predugo trajali? – Ne.
Mi živimo u svetu medija i informacija, služeći se raznoraznim digitalnim alatima u svakodnevnom životu. Više istraživanja pokazalo je da deca nižih razreda osnovnih škola provode u proseku četiri sata dnevno na svojim mobilnim telefonima koristeći Internet. Period karantina nam je samo još jednom potvrdio da je obrazovnom sistemu neophodna reforma, da su prosvetni radnici i deca i više nego spremni da usklade način učenja u školama sa načinom života koje živimo. Još jednom smo dobili potvrdu koliko je medijsko i digitalno opismenjavanje građana važno. Još jednom smo se podsetili da je osim informativne uloge, uloga javnog servisa i da obrazuje.
Za sada nam ostaje da čekamo i vidimo… Da li ćemo iskoristiti ovu situaciju i uvide u to koliko su promene moguće i koliko smo za njih spremni? Da li će se postojeći vid obrazovanja obogatiti i novim digitalnim i medijskim kompetencijama učenika ili će ovo ostati samo jedno privremeno, a opet sistemsko rešenje iz kog nismo mnogo naučili?
Tijana Bumbić, stručnjakinja za medijsku pismenost u nastavi
Reference:
- Noa Harari Juval. (2019). 21 lekcija za 21. vek. Laguna.
Ilustracija: Canva
