„Neizvinite!“ ― javno izvinjenje i kako ga uprskati

Gradonačelnik Makarske, izvesni Zoran Paunović, nedavno se upisao na beskrajnu listu javno izrečenih budalaština rekavši: „Sve te vreće smeća pored kanti za otpatke ostavljaju ljudi koji dolaze na jednodnevne izlete u Makarsku iz Bosne i Hercegovine. Njih autobus samo iskrca, oni na plaži jedu i peku roštilj i ostave samo smeće, a od njih nema zarade“.

Svaljivanje krivice za nesposobnost lokalnih komunalnih službi na jednu od najbrojnijih grupa turista u Makarskoj nije baš prošlo najbolje, pa je mučeni etnočistunac Paunović morao brže bolje da uzme kašiku i pojede sve što je rekao: „Nekultura i nepoštivanje reda nemaju nacionalni predznak! Žao mi je što je moja izjava o čišćenju grada i neredu koji ostaje iza pojedinaca pogrešno interpretirana. Drago mi je da brojke pokazuju kako naši prvi susjedi i dragi gosti iz BiH ne padaju pod utjecaj površnih tekstova izvađenih iz konteksta. Kao i uvijek do sada, posebno u korona uvjetima kada su spašavali sezonu, turisti iz Bosne i Hercegovine u velikom broju ljetuju u našem gradu, jer znaju da su ovdje dobrodošli i cijenjeni gosti!”

Obratimo li pažnju na formatiranje događaja u toj izjavi, prepoznaćemo da je reč o izuzetno popularnoj tehnici javnih funkcionera postjugoslovenskih prostora da se vade iz problema kada u njih upadnu saplićući se o sopstveni jezik: u pitanju je lep primer neizvinjenja.

 

„Sorry, not sorry”

Iako deluje kao da je reč o izvinjenju, njega suštinski nema iz prostog razloga što Paunović – po sopstvenom mišljenju – zapravo nije ni pogrešio, već je ono što je rekao netačno interpretirano. Uočimo brzi prelazak u kontranapad: krivi su oni koji su tobože maliciozno i van konteksta preneli njegove reči. Naravno, ne pojašnjava nam šta je to konkretno „površno preneto” ako su novinari doslovno citirali da je rekao da ljudi iz BiH samo ostavljaju vreće smeća, a od njih nema zarade, niti šta je izvađeno iz konteksta, jer ne postoje okolnosti u kojima je tako nešto ispravno reći. Drugim rečima, gradonačelnik Makarske nije se propisno posvađao sa lokalnim redikulom koji mu rasteruje turiste – u ovom slučaju, doduše, reč je o jednoj te istoj osobi – već je za krivce proglasio one koji su ga preneli pa se bruka, avaj, raščula.

Neizvinjenje je izuzetno popularan format zato što omogućava jednu od ključnih aktivnosti javnih ličnosti s našeg podneblja – izbegavanje odgovornosti. Naime, budući da beskrajna korupcija političke klase stvara konstantni priliv skandala, nemoguće je dugo održati fokus javnog mnjenja na jednoj temi. Zato se uglavnom isplati strategija da se krivica ne priznaje čak ni ako vas uhvate da uzgajate plantažu marihuane – kriv je samo onaj ko prizna, ostali samo treba da zamute vodu dovoljno dugo da se pređe na druge teme.

 

Čoveče, ne ljuti se

Jedan od važnih elemenata neizvinjenja je dovođenje u pitanje suštine problema. Ako ste izrekli svinjariju i ljudi vam u lice saopšte da je to uvredljivo, da li ste zaista ikoga uvredili? Možda i ne!

Pravdajući se u februaru za skaredno rasistički tekst „Raj u Vuka Vrčevića”, uredništvo dnevnog lista „Danas” je između ostalog objavio: „Ako je kolumna Marka Vidojkovića povredila bilo čija osećanja, što nam nikako nije bila namera, iskreno se izvinjavamo pre svega Romima, čitaocima i pratiocima na društvenima mrežama.” Ova formulacija nije slučajna. Uredništvo tada još uvek nije bilo sigurno da li ikoga vređa kada se insinuira da smrdi, da mu je dozvoljeno da džepari, da „duva lepak i šmrče heroin u skladu s običajima i tradicijom”, te da je potkupljen. Usled te misterije, paralelno sa neizvinjenjem „Danas” je omogućio Vidojkoviću da u novom tekstu dokaže vlastiti primitivizam vređajući svakoga ko ga je kritikovao ili apelovao na njega da se istušira. Neizvinjenje često uspeva da bude uvredljivije od same uvrede zato što se javlja kao zlovoljni malograđanski ritual, a ne kao pokušaj iskupljenja.

 

Žrtve smo mi!

Važan element neizvinjenja je da javnosti razjasnimo ko su stvarne žrtve. Naravno da nije reč o ljudima oblaćenim izlivom nekakvog – svesnog ili nesvesnog – šovinizma, rasizma ili mizoginije: jedina stvarna žrtva može biti upravo autor. Nezaobilazni deo zato čine izlivi pasivne (ili vrlo aktivne) agresije prema svima koji su javno uputili nekakvu kritiku.

U kampanji „Crna Gora bez podjela”, nevladina organizacija Crnogorska kulturna mreža fotografisala je pripadnike lokalnih nacionalnih zajednica u narodnim nošnjama, što bi se svelo na banalni kliše da predstavnici Roma i Egipćana nisu bili odeveni u – uniforme radnika javne čistoće. Nakon opravdane povike, CKM se oglasila ne baš promućurnim saopštenjem u kom je situaciju objasnila time što nisu uspeli da nađu romske i egipćanske narodne nošnje, posvetivši tome dva pasusa, a zatim se u četrnaest pasusa obrušila na „dušebrižnike” koji „zloupotrebljavaju romsku i egipćansku populaciju” a sve to tobože zato što će Vlada uskoro raspisati poziv za prijavu projekata koji se bave manjinskim zajednicama. Neizvinjenje uvek teži tome da ocrni kritičare i time obeshrabri buduće packe, kao i da relativizuje položaj žrtve.

 

Kontekst kao čarobna reč

Standardni deo repertoara neizvinjenja predstavlja kukanje o tome kako je inkriminisana izjava navodno istrgnuta iz konteksta. Sada već davne 2015. godine, u intervjuu za „Juronjuz”, tada još uvek premijer Aleksandar Vučić osvrnuo se na svoju čuvenu skupštinsku izjavu iz 1995. godine da će „za jednog mrtvog Srbina pobiti sto muslimana”, rekavši bez daljeg obrazlaganja da je ta rečenica „apsolutno izvučena iz konteksta”. Hajde da je vratimo u kontekst.

On glasi da je reč o parafrazi naredbe OKW-Befehl Nr. 888/41 feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdate 16. septembra 1941, koja je važila za čitavu okupiranu Evropu i glasila da za svakog vojnika Vermahta ranjenog u zasedi treba streljati pedeset civila, a da za svakog ubijenog treba streljati stotinu. Kragujevački masakr 20. i 21. oktobra 1941. predstavlja izvršenje te konkretne naredbe. No mnogo važnije za kontekst te izjave: doslovno dok Vučić sikće sa skupštinske govornice, buldožeri zatrpavaju tela zarobljenika pobijenih u Srebrenici, jer su masovne egzekucije počele svega nedelju dana ranije.

To je kontekst, i retko je milostiv prema huljama.

 

Kako prepoznati neizvinjenje?

Ne izvinjavamo se zato što se neko naljutio, nego zato što razumemo zbog čega je ljut i šta smo pogrešno uradili. Svest o suštini problema je ključni deo izvinjenja zato što je to jedini način da eksces ne ponovi. Naime, kao što smo videli, neizvinjenja se mahom svode na pranje sveže uštrokane biografije i kontranapade. Stvarno izvinjenje u svom središtu, bez ikakve zadrške, ima isključivo one koje smo uvredili, oklevetali ili im na drugi način naštetili. Obraća se njima i javnosti koja saoseća sa njima, bez otrovnih strelica upućenim onima koje autor smatra neiskrenim kritičarima, zato što je taj aspekt prizeman i predstavlja kamčenje empatije za sebe.

Iskreno izvinjenje ne štedi reči: ako smo se poneli ružno, sramotno ili neosetljivo, neophodno je da budemo u stanju da svoje postupke imenujemo tako pred onima koji su se našli na udaru, bez obzira na to da li smo bili svesni šta radimo. Izvinjenje se piše kada to osvestimo, nikako pre.

Upravo zato, u izvinjenju ne možemo da razmatramo da li smo nekoga uvredili, niti da delimo i uskraćujemo dozvole za kritikovanje. Sve su to signali neiskrenosti zagledane u sopstveni „ugled” umesto u ljagu bačenu na druge. Neizvinite ako ste se prepoznali.

Dario Hajrić