PATRIOTIZAM, PIRAMIDE I LINIJE SMRTI
Imajući u vidu „redovan“ broj kršenja Kodeksa novinara Srbije u ovdašnjim medijima, od vanrednog stanja se u tom smislu nije očekivalo ništa posebno. Bilo je sasvim jasno da se mediji neće „popraviti“, već naprotiv – postati još gori. Što se i dogodilo.
DOSOLJAVANJE
Od samog početka, mediji su aktivno učestvovali u hajkama visokih državnih funkcionera na navodne krivce za širenje koronavirusa. Prvi su „stradali“ gastarbajteri kojima je javno i zvanično zamereno što se vraćaju u Srbiju: predsednik Aleksandar Vučić lično je objasnio da je „Srbija svima dobar samo kada je teško“, a i da su naši radnici u inostranstvu „došli da se ovde leče besplatno“.
Posao medija svakako jeste da prenose reči predsednika, premijera ili ministara i tu problema nema. Međutim, njihov je posao i da „ispitaju“ ovu ili onu izjavu, da odu „iza nje“ – da, u ovom slučaju, objasne da su gastarbajteri državljani Srbije i da kao takvi imaju pravo da se ovde vrate, ili odavde odu kada god to žele, izuzev ako nisu na odsluženju zatvorske kazne ili nešto slično. To se ipak nije desilo. Naprotiv, neki tabloidi su „dosoljavali“ izjave zvaničnika, pa smo vrlo brzo došli do „Informerovog“ naslova „U Srbiju ušlo 200.000 gastarbajtera, njih bar 6.000 ima koronavirus“, ili još goreg „Preživeo tešku operaciju srca, a korona ga uništila: Lekara iz Ćuprije smrtonosnim virusom zarazio gastarbajter“ (koji je objavio „Kurir“)
Ovo je bio školski primer višestrukog kršenja Kodeksa novinara Srbije: nije napravljena razlika između pretpostavki i činjenica, nije naveden izvor informacije (Poglavlje 1, tačke 2 i 3), a čitaoci su neopravdano zastrašeni i uzbunjeni (Poglavlje 6, tačka 8). Takođe, nedostaju činjenice koje bi mogle da utiču na stav čitalaca (tačka 3 Poglavlja 5). Konačno, i možda najopasnije – ovakvim naslovom, diskriminisano je upravo tih 200 hiljada ljudi koji su samo ostvarili svoje zakonsko i ljudsko pravo.
Kroz sličnog „toplog zeca“ kasnije će proći studenti iz studentskih domova i ljudi koji su otputovali na letovanje – najpre putem izjava državnih zvaničnika i članova Kriznog štaba, a potom i putem tabloida, upravo će oni naizmenično biti proglašavani prenosiocima virusa i, indirektno, glavnim krivcima za ono što nas je snašlo. Ovo posebno zabrinjava, imajući u vidu da mediji nisu sami odabrali svoje žrtve (mada bi i to bilo strašno iz aspekta medijske etike), već su slepo sledili državne funkcionere i institucije, bez ikakvog osvrta na Ustav, zakone i profesionalne standarde.
PROGON
Iako u našem Kodeksu ne postoji tačka koja bi precizno definisala medijski progon, to je svakako redovna pojava na ovdašnjoj medijskoj sceni. Nakon usvajanja Uredbe o centralizovanom informisanju i hapšenja koleginice Ane Lalić, ona je postala najpre tema konferencija za medije Kriznog štaba, a potom i žrtva agresivne tabloidne kampanje. Ni ovde se tabloidi nisu zaustavili samo na onome što su čuli „s najvišeg mesta“, već je čitava stvar usput obogaćena. List „Kurir“ je tako objavio potpuno neverovatan naslov: „Novinarka Ana Lalić svesno lagala: Pogazila Kodeks da bi unela strah među ljude“.
U tom konkretnom slučaju, prekršena je tačka koja ukazuje na obavezu razlikovanja činjenica od pretpostavki, obavezu konsultovanja više izvora, ali i tačka koja novinarima nalaže da ne iznose neosnovane optužbe (Poglavlje 1, tačke 2, 4 i 5 Kodeksa novinara Srbije). Takođe, kada se žalba na ovaj tekst našla pred Savetom za štampu – konstatovano je i kršenje tačke 1 Poglavlja 5 o novinarskoj pažnji.
Ni elektronski mediji nisu bili ništa bolji. Tokom gostovanja na TV Hepi 6. aprila, Ana Brnabić je svoju višednevnu paljbu po Ani Lalić završila ovako: „Ona jeste širila lažne vesti, ali ipak, Vučić je poludeo kada je čuo za privođenje. S druge strane, u svim evropskim zemljama za to se hapsi, jer je to širenje lažnih vesti, panike“, uz pitanje otkud „tajkunskim medijima…takva mržnja prema svojoj zemlji, da ti čeprkaš dok ne nađeš nešto“. Na sve to, nije bilo voditeljskog odgovora, iako su mediji po Kodeksu obavezni da se ograde od stavova koji podstiču na diskriminaciju po bilo kom osnovu.
LEKOVI ZA NEIZLEČIVO
Od samog početka epidemije, tabloidi su se utrkivali ko će prvi objaviti priču o ovom ili onom leku, ovoj ili onoj vakcini.
Na samom početku, svakodnevno se spekulisalo o Hlorokinu – leku koji jeste primenjivan na obolelima od kovida, ali koji nije i „lek za koronu“ kako je uporno nazivan u domaćim medijima. Još je gora bila situacija sa vakcinama. Iako do dana današnjeg ni jedna vakcina nije prošla sve testove i ušla u redovnu upotrebu, s naslovnih strana tabloida redovno je najavljivano štošta: „Srpski telegraf“ je tako najavio da „Si Đinping garantuje – Srbi prvi u Evropi dobijaju vakcinu“, dok je „Informer“ preneo kako „Miroslav Lazanski tvrdi – Putinova vakcina je 100% bezbedna“, ili da će „Ruska vakcina spasiti svet“.
Sve to neminovno je dovelo do čitavog niza tekstova o nadrilekovima (mini piramidama koje leče ili nekakvom nepoznatom izumu Nikole Tesle, na primer), a konačno i do neizbežnih teorija o nacionalnoj superiornosti na koronu: „Trećina Srba ne može da dobije koronu, štite ih T ćelije“, kako je obznanio „Srpski telegraf“. Vrhunac je, međutim, ipak predstavljala predstava u izvođenju vlasnika TV Pink Željka Mitrovića koji je na nacionalnoj frekvenciji emitovao snimak na kojem u svoje vene (navodno) ubrizgava kiseonik i tako se „štiti od virusa“.
Konačno, i sasvim očekivano, u sve se umešala politika, te je 10. septembra „Srpski telegraf“ na naslovnoj strani objavio gotovo nadrealnu poruku: „Đilas hteo za Srbe vakcinu koja od ljudi pravi zombije“.
Sve ovo jeste kršenje tačke 1 Poglavlja 1 (neistinito izveštavanje), u slučaju „Đilasove vakcine“ i otvorenog političkog svrstavanja (tačka 2 Poglavlja 2), ali je zapravo još gore od „obične laži“: zavedeni ovakvim i sličnim teorijama, građani su mogli da budu dovedeni u ozbiljnu opasnost, što prevazilazi puko kršenje Kodeksa i dovodi nas u domen zaštite javnog zdravlja.
PAKLENI TALAS
Visokotiražni i uglavnom tabloidni mediji su tokom vanrednog stanja diskriminisali, proganjali i lagali, u mnogo slučajeva zalazili u privatnost osoba o kojima su izveštavali, a nije bilo ni manjka političke propagande. Međutim, za budućnost ostaje zabeleženo i da su aktivno radili na zastrašivanju građana: umesto da informišu i edukuju, da pokušaju da smire strasti i tako obezbede kakvo-takvo funkcionisanje društva, vrlo su prilježno učestvovali u uterivanju straha u kosti – strategiji koju je inače primenjivao i Krizni štab, a koja je bila krajnje kontraprodutkivna i u julu dovela do masovnog opuštanja i samim tim inficiranja, inače preplašenih ljudi.
Bitno je naglasiti da mediji nisu smeli da učestvuju u tome i da su, ako ne ranije, tada morali da pokažu autonomiju i prisete se bazičnih elemenata svog posla. To se ipak nije dogodilo, pa je, primera radi, u subotu 6. aprila taj tabloidni hor izgledao ovako: „Srbija ulazi u smrtonosni talas“ („Informer“) , „Linija smrti kreće nagore“ („Večernje novosti“) , „Počinje pakao!“ („Kurir“) , dok je „Alo“ fotografijama prikazao put od sedenja u kafani do mrtvačkih nosila, uz propratni tekst „Ovo je najbrži put do ovoga“.
Svakodnevno kršenje Kodeksa tokom vanrednog stanja još jednom je, i po ko zna koji put, pokazalo da ovde nešto ozbiljno ne valja i da je poštovanje profesionalnih standarda u ozbiljnoj krizi. Jedina razlika u odnosu na ranije slučajeve, jeste da je izveštavanje medija sada bilo neposredno povezano s pitanjem „života i smrti“, s pitanjem naše bezbednosti i mentalne stabilnosti, i da su pouku mogli da izvuku i urednici, i novinari, i nadležne institucije.
Nažalost, čini se da to nikoga nije osvestilo. Pošto će korona izgleda da potraje, možda se i to jednom desi.
Tamara Skrozza, novinarka i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu
