Ako neko do početka marta nije mogao ili nije želeo da vidi u kakvom su položaju nezavisni i profesionalni novinari u Srbiji i u kakvom ambijentu rade, onda im je zvanično proglašenje epidemije i uvođenje vanrednog stanja dalo priliku da sve to jasno uoče, čak i da konstatuju sve nijanse te otužne slike medijskih sloboda u državi koja pledira da postane deo Evropske unije.
Režim Aleksandra Vučića iskoristio je vanredno stanje, uvedeno zbog koronavirusa, za ograničavanje svih sloboda građana, naravno i medijskih, i od marta do danas pred našim očima se dešava završna faza uništavanja institucija i prelaska u diktaturu. Ogolila se sva priroda režima izniklog iz crnih devedesetih godina prošlog veka i verujem da su i oni iz već pomenute Evropske unije, koji su oportuno ili iz ko zna kojih razloga podržavali tzv. stabilokratiju predsednika Srpske napredne stranke i zarad nekakvih viših ciljeva žmurili pred očiglednim gaženjem zakona i institucija, sada uvideli da je Srbija postala zatvoreno i zatrovano društvo, podeljeno do tačke pucanja.
U Vučićevoj Srbiji već godinama unazad profesionalni novinari izloženi su progonu i kriminalizaciji, kako od najviših državnih funkcionera tako i od provladinih medija, a sve je dobilo drastičniju notu tokom vanrednog stanja. Vlast je pokušala da ozvaniči cenzuru i u tom naletu osvetničkog besa uhapšena je jedna novinarka, a i mnogi drugi su bili izloženi napadima, pretnjama i raznim vrstama pritiska.
Tokom vanrednog stanja nezavisni novinari i redakcije suočili su se sa još većim preprekama u radu, a o tome jasno govore i podaci koje je sakupio i analizirao tim Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Naime, novinari i redakcije nezavisnih medija su teško dolazili do informacija zvaničnih organa, a posebno su zbog centralizacije informacija bez zvaničnih obaveštenja o epidemiološkoj situaciji ostajali lokalni novinari i mediji.
Uočen je i porast incidentnih situacija na štetu novinara u odnosu na period koji je prethodio vanrednom stanju, ali i isti period (mart – april) iz 2019. godine. Naime, od sredine marta do početka maja zabeleženo je 47 slučajeva incidentnih događaja prema novinarima – 32 pritiska i 15 slučajeva različitih oblika napada na novinare. U tih 15 napada zabeležene su dve pretnje smrću, dva pritvaranja kao oblika fizičkog ugrožavanja novinara, sedam verbalnih pretnji, dva fizička napada na novinare i dva napada na imovinu. U odnosu na period pre uvođenja vanrednog stanja gde smo dvostruko dužem vremenskom periodu zabeležili 12 napada i 11 pritisaka, za vreme vanrednog stanja imali smo u tih 47 dana povećanje napada od 70 odsto, a pritisaka za gotovo 150 odsto.
Od zabeleženih slučajeva napada i pritisaka, u 20 događaja pritisci i pretnje su stizali od predstavnika vlasti, a i mnogi koji su uputili pretnje i uvrede preko društvenih mreža bili su ponukani izjavama državnih funkcionera.
Treba dodati i da mnogi pritisci i napadi na novinare, naročito u provinciji, ostaju nezabeleženi zbog straha novinara da ih prijave, jer veruje da bi time samo pogoršali svoju poziciju, naročito ako se radi o novinaru iz manjeg grada, gde ne postoji alternativa za stalan posao.
To uterivanja straha počelo je praktično već u prvoj godini vlasti Aleksandra Vučića i naprednjaka. Nezavisni mediji se od tada na sve načine sapliću u poslovanju i većina jedva opstaje, a to se najbolje vidi na lokalnom nivou. U poslednjih osam godina taj deo medijske scene je drastično izmenjen jer su mnogi od značajnih lokalnih medija prestali sa radom ili su se prilagodili zahtevima režima kako bi preživeli.
Druga strana naše medijske scene ogleda se u dve najgledanije televizijske stanice, a tom korpusu je većina medija u Srbiji – sve televizije sa nacionalnom frekvencije, ogromna većina štampanih medija, predvođena ubitačnim i toksičnim tabloidima, i skoro svi lokalni mediji. Privatna Televizija Pink služi za laku zabavu i brutalnu propagandu režima, dok državna Radio-televizija Srbije daje istim tim porukama zvaničan ton i ozbiljnost. Svi ostali prorežimski mediji prate jednu od ove dve koncepcije i svi su stavljeni u službu veličanja vlasti, a mnogi su i podešeni za brutalne obračune sa opozicionim političarima, nezavisnim novinarima i javnim ličnostima, što su činili i tokom venrednog stanja.
I pored sve kontrole koju ima u medijskom prostoru, vlast se u vanrednom stanju razgoropadila i poslednjeg dana marta meseca Vlada Srbije je donela Zaključak o informisanju stanovništva o stanju i posledicama zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS, kojim je praktično ozvaničena cenzura, a i otvorena sezona lova na novinare i njihove izvore.
Da je tako, potvrđuje slučaj Ane Lalić, novinarke iz Novog Sada, koja je zbog teksta o stanju u Pokrajinskoj bolnici u Novom Sadu uhapšena, stan je pretresen i oduzeta su joj sva sredstva komunikacije. Sva njena prava, i kao građanke i kao novinarke, zgažena su u tih nekoliko sati, i videlo se belodano da je naša vlast u vanrednom stanju, osim zdravstvenih, preuzela i kineske mere protiv slobode štampe i govora. Tu spada i medijska šikana, naručena iz propagandnog štaba SNS-a, koju su Ani Lalić priredili štampani i elektronski tabloidi. Horski su je nekoliko dana vređali, ponižavali i lažno optuživali.
Pod pritiskom javnosti, a i onih iz svetskih prestonica koji su do tada žmurili na razna iživljavanja Vučićeve vlasti, Ana Lalić je brzo puštena na slobodu i kroz nekoliko dana ukinut je sporni Zaključak Vlade Srbije. No, vlast nije aterirala nakon toga, naprotiv, nastavila je još bezobzirnije da se odnosi prema nepodobnim novinarima i medijima, a istovremeno je pojačala svoju ionako već brutalnu propagandu.
Neki su naivno verovali da će se vlast barem malo upristojiti u vremenu pandemije i opasnosti koja vreba svakog od nas i ne bira po polu, naciji, verskim i političkim uverenjima. I prevarili su se, kao i oni koji su naivno verovali da ne može biti gore i da borba protiv virusa neće biti maska za borbu protiv slobode mišljenja i izražavanja.
Na sreću, tokom vanrednog stanja zbog pandemije izbegli smo, u zdravstvenom smislu, „italijanski i španski scenario“, ali smo, za mnoge očekivano, upali u „beloruski i turski scenario“ kada su demokratija i medijske slobode u pitanju. Poniženi i proganjani novinari doživeli su još veća poniženja i još više napada, propaganda i revolveraško izveštavanje nadjačali su profesionalno i istraživačko novinarstvo, a regulatorna tela izgubila su svaki smisao, tako da je vanredno stanje doprinelo da sve postane još crnje i zloslutnije.
No, kaže se da je pred zoru najmračnije, i treba verovati da će skoro doći kraj represiji i neprijateljstvu vlasti prema nezavisnim novinarima i medijima. Na nama je da, uprkos svemu, nastavimo da otvaramo teme i tražimo odgovore, a optimizam ulivaju brojne koleginice i kolege i njihov profesionalni i istraživački rad od početka pandemije. Hrabro i časno su dolazili do važnih informacija i plasirali ih u javnost, pokazujući kako se radi u javnom interesu.
Željko Bodrožić, novinar
