Ključna veština koja odlikuje medijski pismenog pojedinca jeste kritičko iščitavanje medija. Razmišljanje o porukama koje nam mediji plasiraju, pa čak i proveravanje informacija koje nam se učine sumnjivim su glavni zadaci koje medijski edukatori postavljaju trenutno pred građane. Promišljanje, proveravanje, kreiranje sadržaja – to su tri najvažnije veštine medijske pismenosti. Retko kada se govori o kritičkom odnosu prema količini upotrebe medija koju takođe moramo da uspostavimo. Tek poneki psiholozi ili čak pedijatri izražavaju sumnje da problem sa medijima može da postoji ne samo u nerazumevanju medijskog sadržaja, već i u prekomernom izlaganju medijima.
Temi prekomerne upotrebe medija treba prići mudro. Postoje različita istraživanja, a često kontroverzna i kontradiktorna, koja navode povezanost između izlaganja medija i psiho-fizičkog razvoja deteta. Na primer, neka istraživanja potvrđuju povezanost između značajnog vremena koje dete provede gledajući televiziju i usporenog razvoja govora (1, 2, 3). Drugi primer jeste mit koji postoji već dugo među opštom populacijom, a to je da će dete koje provodi puno vremena uz ekran „pokvariti oči“, što su neka istraživanja povezala, ali ne i dokazala da je konkretno digitalni medij jedini uzrok dioptrije (1). Slična je situacija i sa temom značajnog izlaganja nasilnim igricama i nasilnim ponašanjem kod deteta, koja su malo potvrđivala tezu, a malo je opovrgavala (1, 2). Novija istraživanja društvenih mreža nalazila su povezanost između aksioznosti i depresija među mladima, teškim korisnicima društvenih mreža (1, 2, 3). Sa sasvim druge strane, postoje istraživanja koja su isticala blagodeti novih i starih medija (1, 2).
Ovakvo stanje stvari dovodi do potpune zabune među laicima i nesaglasja među profesionalcima, te ponovo osavremenjuje čuvenu tvrdnju medijskih teoretičara još iz 1961. godine o televiziji koja se danas može primeniti na digitalne uređaje, a to je:
„Za neku decu, pod nekim okolnostima, neki televizijski sadržaj može da bude štetan. Za neku drugu decu pod istim okolnostima ili za istu decu pod drugim okolnostima neki sadržaj može biti koristan. Za većinu dece, u većini slučajeva, televizija nije posebno loša, niti posebno dobra.“ (Schramm, Lyle, & Parker, 1961)
Dakle, može se postaviti pitanje da ako nisu utvrđeni nikakvi negativni uticaji medija na ljude, zbog čega onda insistiramo da pored kritičkog iščitavanja, proveravanja i kreiranja sadržaja ograničavamo svoju upotrebu medija?
Naime, kada se govori o tome da se deca (ali i odrasli) ograničavaju u vremenu koje provode uz uređaje, često se navode upravo pomenuti primeri negativnih uticaja medija na psiho-fizički razvoj. Međutim, uticaji neograničene upotrebe medija imaju veze sa nekim drugim, suptilnijim posledicama koje nisu samo uzrokovane medijima već kombinacijom teške upotrebe medija i drugih kontekstualnih faktora.
Jedna od posledica koja je naročito važna, jeste činjenica da vreme koje je provedeno uz medije je vreme koje nije provedeno u nekoj drugoj aktivnosti. Ovo predstavlja problem u onom momentu kada je upotreba prekomerna. Tema o ograničavanju izlaganja medijima uopšte ne bi trebalo da izaziva tolike diskusije i polemike, jer se radi o veoma jednostavnom rimskom savetu „nihil nimis“ – ništa odviše.
Kao i bilo šta drugo, uživanje uz medije samo je jedna od aktivnosti koje treba da ispunjavaju naš i dan deteta. Ovo znači da upotreba medija prosto ne treba da bude jedina ili dominantna aktivnost deteta u toku dana, jer na taj način se zatvaraju vrata drugim aktivnostima koja takođe obogaćuju život.
Moralna panika koja se može čuti prema društvenim mrežama (da su opasne, da su gubljenje vremena, da ljudi zbog njih sve manje komuniciraju i druže se, da izazivaju mentalne poremaćaje) ili prema telefonima i tabletima (deca više ne čitaju knjige, ne znaju da okreću stranice već pokušavaju da skroluju knjigu kad im se da u ruke, porodice se otuđuju jer svako gleda u svoj telefon i članovi jedni sa drugima ne razgovaraju) jeste upravo to – samo moralna panika, ali koja je uzrokovana načinom na koji ljudi upotrebljavaju medije, a ne zbog prirode i strukture medija samih.
Navedeni primeri jesu primetni, jesu stvarni u određenim situacijama, ali ovi primeri će postajati sve manje anegdote koje izazivaju nemir u svima nama ukoliko se o upotrebi medija počne govoriti na pravi način, a to je da ih ne valja koristiti preko mere u onom smislu kao što nije korisno činiti preko mere bilo šta drugo u životu.
Postoje različite smernice i saveti koji bi trebalo da pomognu roditeljima da se odluče kako da pametno ograniče upotrebu medija kod dece, a da ih pritom ne isključe iz digitalnog sveta.
Jedno tradicionalno gledište na upotrebu medija vlada među medicinskim radnicima, a koje se naslanja na smernice Američke akademije pedijatara (AAP). Njihove preporuke su da:
1. Roditelji dece koja su mlađa od 18 meseci treba da izbegavaju upotrebu elektronskih medija u putpunosti, osim videokamera.
2. Roditelji dece koja imaju od dve do pet godina treba da ograničavaju upotrebu elektronskih medija na jedan sat dnevno i da biraju sadržaje visokog kvaliteta;
3. Roditelji deci uzrasta od šest i više godina treba da postave dosledne granice u vremenu korišćenja medija i vrste medija, i da obezbedite da mediji ne preuzmu mesto adekvatnog sna, fizičke aktivnosti i drugih aktivnosti neophodnih za zdravlje;
4. Roditelji treba da odrede deci slobodno vreme bez medija, kao što su večera ili vožnja, i lokacije bez medija u kući, kao što su spavaće sobe (AAP, 2016).
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) izdala je 2019. godine Smernice o fizičkoj neaktivnosti, spavanju i sedentarnom ponašanju[1] kod dece u kojoj navode da deca do pet godina treba da provode manje vremena sedeći i koristeći digitalne medije, te navode iste smernice kao i APP za decu mlađu od dve i pet godina.
Važan zadatak koji ističe medicinska struka a na kojoj insistira još i pedagoška, psihološka i komunikološka, jeste roditeljska uključenost u dečje korišćenje uređaja i roditeljska medijacija u tome. Ovo potiče od stava da nije dovoljno ograničiti količinu koju dete provede uz medije, već da je naročito važno (ili čak važnije) pratiti kvalitet sadržaja kojim se dete izlaže i način na koji ono koristi digitalne medije.
Tako pomenuti AAP navodi u svojim smernicama i da roditelji treba da biraju kvalitetne sadržaje i da ih koriste zajedno sa decom, a SZO da treba da se teži da dete provodi više vremena sa roditeljima i starateljima u aktivnostima kao što su čitanje, pričanje priči, crtanje, pevanje, igre sa puzlama i kockama.
Kuzmanović, Zlatarović, Anđelković i Žunić Cicvarić (2019) sačinili su podelu kada je u pitanju roditeljska medijacija koja se sastoji od socijalne i tehničke medijacije. Pod socijalnom medijacijom podrazumeva se „razgovor sa detetom o digitalnim uređajima i internetu, uključenost roditelja u aktivnosti deteta, oblikovanje dečjeg ponašanja vlastitim ponašanjem i navikama korišćenja digitalnih uređaja, kreiranje porodičnih dogovora o korišćenju digitalnih uređaja“, a pod tehničkom podrazumevaju „praćenje detetovog korišćenja digitalnih medija, korišćenje digitalnih oruđa za praćenje kretanja deteta u fizičkom prostoru, korišćenje tehničkih mera zaštite, vremensko ograničavanje Wi-Fi pristupa“ (str. 39).
Na ovaj način obuhvaćene su sve metode koje roditelji mogu koristiti kako bi vaspitavali decu da medije koriste u zdravoj meri i na ispravan način. U sklopu bilo kakvih preporuka i rasporeda korišćenja medija, uvek se ističe jedan proveren metod koji daje najbolje dugoročne rezultate, a to je razgovor roditelja sa detetom i o ovoj temi.
Valentina Sigeti, komunikološkinja
Tekst je nastao u okviru projekta „Mediji u životu deteta“ koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije a realizuje Novosadska novinarska škola. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Reference:
- Wilbur Schramm, Jack Lyle & Edwin B. Parker. (1961). Television in the Lives of Our Children. Stanford University Press.
- World Health Organization. (2019). Guidlines on physical acitivity, sedentary behaviour and sleep for children under 5 years of age. Dostupno na: https://apps.who.int/iris/bitstream/handle/10665/311664/9789241550536-eng.pdf?sequence=1&isAllowed=y
- American Academy of Pediatrics (AAP). (2016). American Academy of Pediatrics Announces New Recommendations for Children’s Media Use. [online]. Dostupno na: https://www.aap.org/en-us/about-the-aap/aap-press-room/Pages/American-Academy-of-Pediatrics-Announces-New-Recommendations-for-Childrens-Media-Use.aspx [pristupljeno 23. decembar 2019].
- Kuzmanović Dobrinka, Zlatarović Vesna, Anđelković, Nataša i Žunić Cicvarić, Jelena. (2019). Deca u digitalnom dobu: vodič za bezbedno i konstruktivno korišćenje digitalne tehnologije i interneta. Užice: Užički centar za prava deteta. Dostupno na: https://www.unicef.org/serbia/publikacije/deca-u-digitalnom-dobu
- Meta van den Heuvel, Julia Ma, Cornelia M. Borkhoff, Christine Koroshegyi, David W. H. Dai, Patricia C. Parkin, Jonathon L. Maguire, and Catherine S. Birken on behalf of the TARGet Kids! Collaboration. (2019). Mobile Media Device Use is Associated with Expressive Language Delay in 18-Month-Old Children. In: J Dev Behav Pediatr, 2019 Feb-Mar, 40(2), pp. 99–104. DOI 10.1097/DBP.0000000000000630
- American Academy of Pediatrics. (2017). Handheld screen time linked with speech delays in young children. [online]. Dostupno na: https://www.sciencedaily.com/releases/2017/05/170504083141.htm [pristupljeno 23. decembar 2019].
- Canadian Pediatric Society. (2017). Screen time and young children: Promoting health and development in a digital world. In: Paediatrics & Child Health, Volume 22, Issue 8, December 2017, pp. 461–468, DOI https://doi.org/10.1093/pch/pxx123
- Canadian Association of Optometrists and Canadian Ophthalmological Society. (n.d.). Canadian Association of Optometrists/Canadian Ophthalmological Society Joint Position Statement: Effects of Electronic Screens on Children’s Vision and Recommendations for Safe Use. Dostupno na: https://www.cosprc.ca/wp-content/uploads/2018/10/CAO-COS-Joint-Position-statement-Electronic-Screens.pdf
- Liu yi Lin, Jaime E. Sidani, Ariel Shensa, Ana Radovic, Elizabeth Miller, Jason B. Colditz, Beth L. Hoffman, Leila M. Giles, Brian A. Primack. (2016). Association between social media use and depression among U.S. young adults. In: Depression and Axiety, Volume 33 (4), April 2016, pp. 323-331. DOI: https://doi.org/10.1002/da.22466
- Betul Keles, Niall McCrae & Annmarie Grealish (2019) A systematic review: the influence of social media on depression, anxiety and psychological distress in adolescents, International Journal of Adolescence and Youth, DOI: 10.1080/02673843.2019.1590851
- Holly Scott & Heather Cleland Woods. (2019). Understanding Links Between Social Media Use, Sleep and Mental Health: Recent Progress and Current Challenges. In: Current Sleep Medicine Reports volume 5, 2019, pp. 141–149. Dostupno na: https://link.springer.com/article/10.1007/s40675-019-00148-9
- Benjamin O. Omolayo, Ekiti State University, Shyngle K. Balogun, Olajumoke C. Omole. (2013). Influence of exposure to Facebook on self-esteem. In: European Scientific Journal 9(11), May 2013, pp. 148-159. Dostupno na: https://www.researchgate.net/publication/282705967_INFLUENCE_OF_EXPOSURE_TO_FACEBOOK_ON_SELF-_ESTEEM
- Whitehurst, G. J., Falco, F. L., Lonigan, C. J., Fischel, J. E., DeBaryshe, B. D., Valdez-Menchaca, M. C., & Caulfield, M. (1988). Accelerating language development through picture book reading. Developmental Psychology, 24(4), 552–559. https://doi.org/10.1037/0012-1649.24.4.552
[1] Sedentarno ponašanje = ležanje, sedenje i druga pasivna aktivnost.
