Zadatak je bio jednostavan i nezahtevan: „Svakog ponedeljka Vas molimo da nam pošaljete esej (dužina eseja neka bude jedna stranica) o tome kako su po vama lično mediji razumeli komunikativne potrebe građana u vreme vanrednog stanja, izolacije, potpuno minimalizovanih društvenih kontakata, usamljenosti mnogih, promenjenih životnih navika i rasporeda dnevnih aktivnosti”. I pozvani su se odazvali i slali. Ispočetka više zbog datog obećanja, ali kako je vreme odmicalo, sve više i iz ličnog zadovoljstva i motiva da imaju prostor gde će moći otvoreno da kažu šta misle u vreme koje za bilo kakvo „mišljenje” i „razmatranje” nije bilo baš najpogodnije.
Dnevnik je, setimo se, najvrednija naučna i istorijska građa, nezamenljiva. Dnevnik je ujedno i način da se osoba koja se odluči da ga vodi istovremeno i oslobodi stresa, da usredsredi misli, da uspostavi dijalog, koji se širi u prostoru i vremenu, beležeći sopstvenu svakodnevicu. Pisanje dnevnika je tako i mnogim autorima dnevničkih medijskih eseja, učinilo da im dan na kraju dobije osmišljeni završetak, a sedmica „tačku”.
