Twitter
FacebookU stručnoj javnosti je odjeknula vest da REM od 8. maja 2024. primenjuje nova pravila za dodelu frekvencija po kojima je, pomalo eufemistički, navedeno da je neophodno da programi budu „raznovrsni“, pri čemu se ne objašnjava šta se tačno pod tim podrazumeva. Izbegnute su reči poput „dečiji“, „umetnički“, „programi kulture i umetnosti“.
Naime, Cenzolovka piše da novi „Pravilnik o uslovima i kriterijumima za izdavanje dozvole za pružanje medijske usluge“ navodi raznovrsnost programa, ali da u propisu nedostaje, prema mišljenju više medijskih udruženja, važna odredba, koja je postojala u starom pravilniku, ali je u novom izostala. Ona glasi: „Kvalitetnim programom smatra se program u kome naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni ili dečiji program, odnosno program za maloletnike, zajedno ili pojedinačno, čine više od 20 odsto ukupno godišnje objavljenog programa“.
„Više medijskih udruženja podnelo je prigovor REM-u zbog ove odredbe i tražilo vraćanje obaveze. Savet REM-a je, međutim, to odbio sa obrazloženjem da Pravilnik ne može obavezati medije na veću raznovrsnost medijskog sadržaja nego što je to definisano zakonom.“
REM je time još jednom pokazao da nije voljan da radi u javnom interesu. Odavno se u svojim odlukama rukovodi zadovoljavanjem potreba profitabilnih medijskih kuća koje su sklonije da im program „uređuju“ političke elite koje se rukovode onom starom krilaticom populistički „oblikovanih“ zajednica u kojima je pravilo uspešnosti svedeno na „hleba i igara“. To je vekovima primenjivana formula koja obezbeđuje sigurne glasove posebno onih, danas u Srbiji, 43 posto polupismenih građana. Većina ih je istovremeno i potpuno „anestezirana“ višesatnim dnevnim gledanjem rijaliti programa (pojam „rijaliti“ treba shvatiti široko) i drugih gotovo bezvrednih televizijskih sadržaja.
Dakle pokazalo se da je, po našim vladajućim elitama, model prihvatljive, pa i poželjne, uređivačke politike, model koji primenjuju vrlo uspešno TV Pink i TV Hepi. Ovim komercijalnim emiterima se bez mnogo „crvenjenja“ pridružuje i javni servis, sa izuzetkom Drugog programa Radio Beograda, programa kulture i umetnosti, koji se još nekako drži, ali pitanje je dokle.
Uvod za ovu najnoviju, malo je reći, „brljotinu“ REM-a svakako je bila burna i turbulentna poslednja dodela frekvencija istim onim komercijalnim televizijama koje su u prethodnom periodu bile obeležene neispunjavanjem zahteva za emitovanjem 20% dečijeg, kulturnog, umetničkog i naučno-obrazovnog programa iako je upravo to bio uslov za posedovanje nacionalne dozvole za emitovanje medijskih sadržaja opšteg tipa. Upravo je to bio i ostnovni argument drugih aplikanata (pre svega N1 i Nova s) zašto je, po njima, rezultat poslednjeg konkursa neregularan.
Ovom odlukom REM-a i ta „sitnica“, kao mogući razlog za potonje prigovore, je otklonjena, dakle sada je sve u redu i po pravilima i po zakonu. A javni interes odavno više nikoga ne zanima.
Istovremeno javnim servisima, koji bi morali da zadovolje komunikativne potrebe svih građana, po zakonu koji definiše njihov rad, raznovrsnost sadržaja trebalo bi da bude u vrhu prioriteta. Nažalost, RTS i RTV budžet za naučno-obrazovni, kulturni, umetnički, dečiji programi svode na minimum. Konkretno budžet za dečiji program (pod tim ne podrazumevamo uvezeni crtani filmovi) doveden je do besmisla (kako govori i urednica dečijeg programa RTS 17. maja u emisiji Radio Beograda 2 „Sporovi u kulturi”), .a malo je nedostajalo da RTV ukine veoma avangardan onlajn O-radio (Omladinski radio). Istovremeno povećavaju se sredstva za sitkome koji baš i nisu nešto čime bi javni servis trebalo da se bavi i hvali. Doduše jesu rado gledani, ali to za program javnog servisa ne bi trebalo da bude ključni argument u odlučivanju šta će biti i koliko finansirani sadržaji.
Niko ne spori da su programi za decu i mlade izrazito složeni za TV produkciju pa samim tim i skupi. Niko ne spori, takođe, i da je malo autora koji se danas bavi takvim sadržajima. To, razume se, dodatno komplikuje situaciju. Međutim, važno je pri tome imati na umu da je zadatak javnog servisa da ohrabruje, podstiče, traga za novim, mladim autorima. Oni bi trebalo da budu dostojni naslednici, (upotrebimo sada i „velike reči“), nenadmašnog, izuzetnog autora dečijih emisija Televizije Beograd – Timoti Džona Bajforda koji je ostavio svojim serijalima za decu sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenske televizije. Znači, postoji dobra tradicija, iskustvo i znanje za proizvodnju TV sadržaja za decu. Samo bi trebalo još da postoji i odluka „elita“ da se taj program razvija i dostojno finansira jer je od izuzetnog javnog interesa. (Podsetimo: po dobrim pravilima, sadržaj namenjen deci ne može biti komercijalno sponzorisan.Shodno navedenom sredstva za proizvodnju dečijeg programa ne mogu da se obezbede van budžeta javnog servisa.)
Za ovu godinu biće u Srbiji za kulturu izdvojeno ukupno 15,15 milijardi dinara, odnosno manje od jednog procenta ukupnog državnog budžeta, piše Nova ekonomija.
Srbija je, na primer, lane, 2023. godine, odvojila šest puta manje sredstava za kulturu nego Slovenija, tri puta manje nego Hrvatska, dva puta manje nego Crna Gora, navodi Danas.
I kada se kultura i umetnost na ovaj način tretiraju u javnoj sferi onda je potpuno jasno zašto više nije važno da mediji, koji imaju nacionalne frekvencije u svojoj programskoj šemi, kulturu mogu da tretiraju na isti način. Tačnije neće je tretirati uopšte. Termin „raznovrsnost“ u novim pravilima REM-a će svaki emiter definisati po svom nahođenju. Tako da sva ova reagovanja zainteresovane javnosti, koja ovoga puta zaista nisu izostala, nažalost će ostati kao i uvek „mnogo buke ni oko čega“. Zašto? Pa stoga što se tim povodom politička i ona elita, koja, nažalost, o svemu inokosno odlučuje, nije ni oglasila. Na REM i njihovo obrazloženje ove, u svakom smislu sporne odluke, mislim da ne treba trošiti reči.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković