I pre nego što je virus korona ušao u našu svakodnevnicu verovalo se da štampa i nema neku svetlu budućnost i da će u dogledno vreme izumreti poput dinosaurusa. Kovid-19 dodatno je printu zagorčao i sadašnjost, tako da većina brine o tome kako preživeti na kratak i srednji rok, pre svega zbog značajno smanjenih prihoda od prodaje, ali i oglašavanja. Gotovo sve kompanije, u očekivanju nadolazeće recesije, najpre su dramatično skresale budžete za oglašavanje, neke i za 50 odsto, a dodatni problem je i što su srazmerno veći deo tog novca usmerili u elektronske medije, televizije i internet portale, ostavljajući štampu na cedilu, da se snalazi kako zna i ume.
Ako želi da preživi, ne samo kovid-19 već i sve snažniju konkurenciju drugih medija, pa i društvene mreže, koje mnogi već tretiraju kao sasvim legitiman izvor informisanja, štampa će morati da se transformiše i prilagodi novim potrebama čitalaca. To je, naravno, lakše reći, nego uraditi, ali se već u prvim mesecima pandemije moglo naslutiti kojim bi putem trebalo krenuti. U najvećem problemu našle su se dnevne novine. Mnogi listovi nisu uspeli da se prilagode novonastalim okolnostima, na naslovnim stranama uglavnom su im bile bajate vesti, od juče, poznate svima, jer je većina zaposlenih prešla na rad od kuće i gotovo svi su, bar u početku, pratili redovne konferencije za novinare članova Kriznog štaba, sa najnovijim informacijama, tako da im je bilo već poznato sve što su mogli sutradan da vide na naslovnicama dnevne štampe. Otuda nije ni čudno što su tiraži dnevnih listova u Srbiji u prvim mesecima drastično pali, neki i za 30-40 odsto i od toga se do danas nisu oporavili, a pitanje je i da li će ikada.
Dodatni, pre svega finansijski problem bio je što su, umesto svakog dana, svi dnevni listovi povremeno, zbog policijskog časa, koji je trajao od petka popodne do ponedeljka ujutro, morali da štampaju trobroj. S obzirom da uglavnom isti ljudi kupuju određene novine, automatski je to značilo i ogroman pad prihoda od prodaje.
Sreća u nesreći, ako se to tako može reći, je da nisu svima tiraži padali istim tempom. Najveći gubitnici pandemije bili su tabloidi. To je i logično, jer u kriznim vremenima ljudi preferiraju pouzdane i proverene informacije, a ne špekulacije, teorije zavere, a posebno ne žele da ih neko vuče za nos, plasirajući im svakog dana lažne vesti.
Primetno je, takođe, da tiraži nedeljnika nisu imali isti pad kao dnevna štampa. Naprotiv. Od proglašenja do ukidanja vanrednog stanja, broj prodatih primeraka NIN-a bio je veći nego pre toga. Od kolega iz Nedeljnika i Vremena čuo sam da su i njihova iskustva slična. Očito je da su neki novi čitaoci rešili da višednevni karantin prekrate čitanjem ozbiljne periodične štampe, u kojoj su, ipak, mogli da nađu i neke druge relevantne teme, analitički obrađene, kojih baš i nije bilo na pretek u dnevnim novinama.
Svima zajedno, međutim, značajno su pali ostali prihodi, bez kojih štampa teško može da opstane. Za razliku od mnogih provladinih tabloida, nedeljnici, a pre svih NIN i Vreme, ni pre pandemije nisu mogli da se pohvale značajnim prihodima od oglašavanja, jer je i to cena koja se izgleda u Srbiji mora platiti ako želite da se bavite ozbiljnim i profesionalnim novinarstvom. Uz to, ozbiljni mediji, kritički nastrojeni prema svakoj vlasti, ostali su kraćih rukava i na konkursima za projektno finansiranje. Analiza Udruženja novinara Srbije iz januara ove godine pokazala je da su tabloidi Alo, Informer, Srpski telegraf, Kurir i portal Srbija danas u prvoj polovini 2019. od državnih institucija i lokalnih samouprava dobili oko 230.000 evra, iako su u drugoj polovini prethodne godine 3.000 puta prekršili Kodeks novinara Srbije. Nedavno UNS je objavio i novu analizu, po kojoj su u prvih pet meseci ove godine četiri tabloida Alo, Kurir, Srpski telegraf i Informer na medijskim konkursima za projektno sufinansiranje dobili 220.000 evra, a samo u drugoj polovini prošle godine su se čak 3.900 puta ogrešili o Kodeks.
I šta je naravoučenije? Da je u proseku svaki od provladinih tabloida kao nagradu što sada Kodeks krši za 30 odsto više nego godinu dana ranije od države dobio 20 odsto više novca? Kakvu poruku nadležni time šalju? I da li su samo direktori i urednici tabloida shvatili da u Srbiji važe neki čudni zakoni, kao iz stripa o Alanu Fordu – ako kaniš dobiti veću pomoć od države moraš više gaziti zakone i kršiti sve profesionalne i etičke norme? Jer, ispostavilo se da se u praksi ti Alan-fordovski zakoni više primenjuju od Pravilnika o sufinansiranju medijskih projekata, po kom bi konkursne komisije prilikom dodele javnog novca morale da vode računa da li su u prethodnoj godini mediji koji konkurišu, kršili zakon i novinarski kodeks. No, umesto da se drži jasnih pravila, vlast je jednu, u načelu dobru ideju projektnog sufinansiranja, pretvorila u njenu suprotnost.
Tu, nažalost, nije kraj mukama. Zahvaljujući otvorenoj, ali i raznim vidovima skrivene podrške koju vlast obezbeđuje „svojim” medijima, u sferi informisanja, kao uostalom i u mnogim drugim delatnostima, ne postoji normalno tržište, na kojem bi kvalitet trebalo da bude presudan faktor opstanka i uspeha. A, sudeći prema poslednjem godišnjem izveštaju Digital News Report Rojtersovog Instituta za proučavanje novinarstva, veća je verovatnoća da će se situacija u narednom periodu pogoršati nego popraviti. Osnovni nalaz Rojtersovog istraživanja započetog pre, a završenog tokom pandemije je da će štampa, „čak i da svet sutra počne da funkcioniše relativno normalno”, u konkurenciju sa drugim medijima „ući bez ikakvog investicionog kapitala, bez novca za amortizaciju i novinarskog talenta koji će otići negde gde se dele plate”. I u tom izveštaju se konstatuje da je već posrnula štampa doživela strahovit udarac ograničenjem kretanja zbog epidemije – i u Srbiji su još sveža sećanja o tome kako je tokom vanrednog stanja značajno otežana distribucija štampe, a čitaoci ni fizički nisu mogli da nabave svoj primerak novina. Epilog je da su zbog pandemije ljudi počeli više da se informišu preko drugih medija (TV, radio, internet portali, društvene mreže), a jedino su smanjili kupovinu štampanih medija. Ovo, nažalost, nije problem samo na kratak rok. Pandemija će jednog dana proći, ali kako vratiti izgubljene čitaoce? Ko preživi – pričaće. Jedina uteha za sada je da su čitaoci u Srbiji tokom pandemije reagovali potpuno drugačije od države, koja je imala više sluha (čitaj novca poreskih obveznika) za tabloide, a manje za profesionalne medije.
Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a
