Nije lako oteti se utisku da svaki veliki događaj savremenog sveta prati i njegova vlastita teorija zavere. Teroristički napadi, smrti znamenitih ličnosti ili išta imalo čudno u vezi sa istraživanjem svemira ubrzo dobijaju svoje teme na forumima i objave koje se dele na društvenim mrežama. Ali, iako bi takvo uverenje bilo razumljivo, teorije zavere nisu tvorevine modernog doba.
U starom Rimu, nakon što je gomila stanovnika u prestonici počela da umire iz nepoznatih razloga, 170 žena višeg staleža okrivljeno je za trovanje svojih sugrađana (i tadašnji i sadašnji istoričari pretpostavljaju da je uzrok smrti bila epidemija kuge aktivna u to vreme). U srednjem veku, čitava jevrejska zajednica francuskog gradića Bloa spaljena je na lomači zbog verovanja da je ubijala hrišćansku decu. U 19. veku, pronalazač Semjuel Morze (Morzeova azbuka) tvrdio je da su masovne migracije katolika (ponajviše Irskih imigranata) u Ameriku rezultat katoličke zavere koja za cilj ima da uruši najveću svetsku protestantsku republiku.
Viševekovna istorija ovakvih teorija sugeriše da njihov koren nije vezan za određen istorijski period, već da razlozi njihovog postojanja imaju biološku, evolutivnu pozadinu. Prema standardnoj definiciji, teorije zavere predstavljaju „objašnjenja važnih događaja kao tajnih planova moćne i zlonamerne grupe ljudi“.[1] One nude koherentnu priču, koja je nužno uprošćenija nego zvanična verzija događaja i koja ne ostavlja prostor slučajnosti i/ili delovanju mnoštva faktora, nego sve objašnjava jednim uzrokom – malicioznim interesima šačice moćnika.
Ovo pojednostavljivanje stvarnosti proističe iz standardnih mehanizama naše kognitivne percepcije. Svet koji nas okružuje neizmerno je kompleksan. Svuda, u svakom trenutku, ogroman broj stvari u njemu se dešava iz najrazličitijih, često potpuno nasumičnih razloga. Radi lakšeg razumevanja okoline, čovek pokušava da unese red u inače haotično okruženje. Traga za uzročnim vezama između događaja na osnovu kojih konstruiše (jednostavna) objašnjenja, dok informacije koje se ne uklapaju u ovako stvorenu sliku sveta (većinom) odbacuje. Zasigurno, shvatanje prema kojem je neka pojava posledica namere utešnije je od onoga koje može da ponudi samo nasumičnost. Ili, prema rečima američkog filozofa Brajana Kilija, ovakav pogled na svet „nudi nam utehu u znanju da, iako se tragični događaji dešavaju, bar se dešavaju s razlogom, i da što je događaj veći, važniji je i razlog“.[2]
No, ovakvo pojednostavljivanje samo po sebi nije dovoljno za teoriju zavere. Kao što je uočljivo iz navedenih primera, za svaku od njih potrebna je grupa ljudi, o kojoj već postoje određene predrasude, koja će za nju biti optužena. Bili oni Jevreji ili katolici, multinacionalne kompanije ili obaveštajne službe, neophodni su akteri za koje je percipirano da na neki način ugrožavaju postojeću zajednicu. Tokom kriznih vremena, teorije zavere pružaju „opipljivog neprijatelja kojeg je moguće okriviti za probleme koji bi inače delovali previše apstraktno i bezlično“.[3]
Ipak, i pored njihove dugogodišnje tradicije i biološke osnove, čini se da su teorije zavere danas rasprostranjenije i uticajnije nego ikad. Naše je vreme kao krojeno za ovakav način razmišljanja: dominantan metod javne komunikacije su društvene mreže na kojima svako može da iznese svoje mišljenje, a postmodernistička sveobuhvatna skepsa prema nauci i autoritetima, i sumnja u ideje objektivne realnosti i istine deluju ponovo aktuelizovane. Pre četiri godine, Oksfordski rečnik proglasio je termin post-istina za reč godine. Ovaj pridev označava „okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manje uticaja na oblikovanje javnog mnjenja nego obraćanje usmereno na emocije i lična uverenja“. Stoga nije iznenađujuće ni kada teorije zavere promovišu lideri najmoćnijih zemalja sveta ili doktori medicine. Naravno, ne pomaže ni to što se neke od njih ispostave kao tačne: duvanske kompanije jesu prikrivale dokaze o štetnosti cigareta, američka vlada jeste špijunirala svoje građane.
Prema tome, u trenutku kada je svet zadesila globalna pandemija nije bilo racionalno očekivati bilo koji drugi epilog sem aktuelnog. Paralelno uz pandemiju širila se i infodemija. Svakodnevno (ponajviše) na društvenim mrežama delile su se dezinformacije, lažne vesti i teorije zavere. Kovid-19 bio je: proizveden u laboratoriji kao biološko oružje za kontrolu populacije, proizveden kako bi se farmaceutska industrija/Bil Gejts obogatili prodajom vakcina, napravljen u Americi da bi uništio Kinu, napravljen u Kini da bi uništio Ameriku, stvoren kao paravan za naseljavanje migranata u Evropi, štetan nakon izlaganja 5G radijaciji koja slabi imuni sistem čineći organizam osetljiviji na infekciju, deo planova globalne elite poput Bila Gejtsa koja namerava da prodaje vakcine koje u telo ubrizgavaju čipove za praćenje koji će biti aktivirani 5G tehnologijom, distrakcija koju vlade koriste kako bi sprečavale ljude da izlaze napolje dok njihovi agenti menjaju baterije pticama koje su zapravo dronovi za nadzor itd.
U neizvesnim vremenima poput pandemije, pogotovo na njenom početku, lakše je i biti zavaran dezinformacijama. Na društvenim mrežama moguće je naići na lažnu i proverenu vest jednu pored druge – u trenutku kada su zvanične informacije malobrojne ili se često menjaju, njih dve mogu delovati nerazlučivo. Štaviše, u početnim fazama pandemije moglo se čuti i mišljenje kako koronavirus zapravo ne postoji; što je vreme dalje odmicalo, ovo uverenje postajalo je sve teže održivo.
No, nepromenjena u odnosu na početak jeste životna pretnja i remećenje redovne svakodnevnice koju sa sobom nosi Kovid-19. Iako se od tada naše znanje o samom virusu i merama prevencije (donekle) uvećalo, nauka i dalje napreduje previše sporo da bi zadovoljila našu potrebu za odgovorima. Definitivan odgovor na pitanje o nastanku virusa koji je usmrtio stotine hiljada ljudi širom sveta još uvek ne postoji; sa druge strane, bilo koja od navedenih teorija nudi olakšanje za pomenuto nespokojstvo time što identifikuje uzročnika u vidu multimilijarderske industrije ili vlade neke svetske sile. Kada je najbolja preporuka koju zvanični izvori imaju da preporuče „ostani kod kuće“, osoba koja sruši obližnji 5G toranj oseća da nije potpuno bespomoćna u borbi sa „nevidljivim neprijateljem“. „Dezinformacije ljudima pružaju iluziju kontrole“, rekla je Emili Vraga, profesorka komunikacije u zdravstvu na Univerzitetu Minesota, za magazin Tajm, „daju im nešto konkretno što mogu da urade što će zaštititi njih i druge, čak i ako je to samo iluzija“.
Iako su, generalno posmatrano, teorije zavere najčešće bezazlene, čak i zabavne, razlika sa teorijama zavere o koronavirusu je u tome što one ozbiljno mogu da ugroze ljudske živote. Najvažnije pitanje prema tome, samo se nameće: šta može biti učinjeno povodom toga? Najpre, treba reći da je suludo očekivati da teorije zavere potpuno nestanu – u nekom obimu, one su oduvek postojale i za određeni deo populacije uvek će i postojati. S obzirom na to, napori treba da budu usmereni ka umanjivanju njihove rasprostranjenosti i formiranju građana koji su na njih otporniji. Bolja edukacija o samom virusu i veća medijska pismenost logična su rešenja. Druga rešenja koja se predlažu obuhvataju (između ostalog) pružanje šire platforme stručnjacima, metodu inokulacije (izlaganje ljudi oslabljenoj verziji teorije kako bi ih zaštitila od buduće, jače verzije), Sokratovu metodu (postavljanje pitanja teoretičaru zavere koja ga navode da sam testira svoje argumente) i, naravno, bolju regulaciju ovakvih sadržaja na društvenim mrežama.
Može biti i da se tim metodama leče simptomi, a ne i bolest. Pojedinačno, nijedna od njih ne izgleda revolucionarno, a za neke je upitno i koliko su izvodljive. Zato niko ko daje savete za borbu protiv teorija zavere ne predlaže samo jedno rešenje, već se vodi mišlju da što više i jeste bolje. U sudaru sa tako kompleksnim problemom treba odupreti se želji da sve razrešimo jednim objašnjenjem. Već smo videli gde nas to može odvesti.
Predrag Mijatović, novinar
[1] Goertzel, T. (1994). Belief in Conspiracy Theories. Political Psychology, 15, 731-742
[2] Keeley, B. (1999). Of Conspiracy Theories. Journal of Philosophy, 96 (3), 109-126
[3] Volkan, V. (1988). The need to have enemies and allies. Northvale, NJ: Jason Aronson
