Biti pismen je osnovno ljudsko pravo

Međunarodni dan pismenosti obeležava se od 8. septembra od 1966. kada je UNESCO ovaj dan počeo da obeležava kao podsticaj iskorenjavanju nepismenosti. Dan je ustanovljen na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja septembra 1965. godine u Teheranuna koja je bila posvećena upravo iskorenjivanju nepismenosti u svetu. 

Pismenost je osnovno ljudsko pravo, svrstano u okviru  prava na obrazovanje. Ono je definisano kao pravo u nizu međunarodnih konvencija i deklaracija. Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a time i pravo na pismenost. Nakon toga u  Deklaraciji iz Persepolisa (1975) se navodi: „Pismenost nije sama sebi svrha.“ Ona je temeljno ljudsko pravo. Zatim u Hamburškoj deklaraciji iz 1997. se naglašava kako je pismenost, koja u širem smislu obuhvata znanje i veštine koje su potrebne svima u svetu brzih promena, osnovno ljudsko pravo. Pismenost je, dakle, prepoznata ne samo kao pravo po sebi, nego i kao mehanizam za ostvarivanje drugih ljudskih prava.

Zašto je to uopšte važno pitanje i danas u trećem milenijumu? Pa stoga što još uvek u svetu ima oko 900 miliona nepismenih. Prema podacima UNESKO-a i drugih međunarodnih organizacija, poput Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), od ukupnog broja nepismenih u svetu dve trećine su žene, a 113 miliona deca. Znači da je gotovo osmini svetske populacije nedostupno osnovno ljudsko pravo na obrazovanje što i te kako doprinosi bedi i siromaštvu.

U Srbiji situacija uopšte nije sjajna jer ima oko 850.000 osoba, ili nešto manje od 14 odsto populacije, bez dana škole, ili sa nekoliko razreda osnovne škole. Potpuno nepismenih u Srbiji ima više od 165.000, dakle oko 3 odsto populacije. Njima su nedostupne blagodeti obrazovanja na svim nivoima a time i boljih radnih mesta, mogućnost samozapošljavanja, boljeg društvenog statusa i uopšte životne perspektive. Prema podacima UNDP-a, u BiH je 5,4 odsto nepismenih, u Albanija ima 1,3 odsto, u Hrvatskoj taj procenat iznosi 1,9, a u Sloveniji jedan odsto.

Od 1964. u svetu se ne govori više samo o osnovnom učenju čitanja i pisanja kao opismenjavanju stanovništva, već se insistira na funkcionalnom opismenjavanju i pismenosti. Osnovu ovakvog koncepta čini odnos između pismenosti i privrednog razvoja. Prema Projektu međunarodne pismenosti odraslih (IALS) u kojem učestvuje šest zemalja OECD-a: SAD, Kanada, Nemačka, Holandija, Švedska i Švajcarska, najviši nivo pismenosti imaju Švajcarci – 35 odsto, za njima slede Amerikanci sa 20 odsto. Po obuhvaćenosti stanovništva obrazovanjem posle obaveznog na prvom mestu su SAD i Japan sa 96 odsto, a slede Švajcarska sa 82 odsto i Austrija sa 79 odsto.

Prema definiciji razvijenoj u okviru ovog projekta  pismenost se prepoznaje kao: prozna pismenost (razumevanje i korišćenje informacija dobijenih iz tekstova), dokumentaciona pismenost (informacije koje se nalaze u različitim formularima) i kvantitativna pismenost (razumevanje, na primer, izveštaja o stanju na računu u banci, određivanje poreza, kamata i dr.). Dodali bismo ovom nizu još  i medijsku i digitalnu pismenost koja je dobila na značaju početkom trećeg milenijuma i danas se smatra jednom od veoma značajnih funkcionalnih pismenosti iako široko shvaćeno mogli bismo je svrstati i u proznu pismenost. 

Medijska i digitalna pismenost pomaže osobama da razumeju, shvate i iskoriste informacije koje dobijaju od masovnih medija kako tradicionalnih tako i novih digitalnih uključujući i društvene mreže. Najznačajnije je to što ukoliko su osobe medijski pismene ta veština ih osnažuje da prepoznaju lažne i manipulativne informacije i tako izbegnu da donose odluke koje im ne idu u prilog.

To nas opet upućuje na Deklaraciju o osnovnim ljudskim pravima iz 1948. koja u članu 10 navodi da svako ima pravo da prima i širi informacije od javnog interesa, podrazumeva se da su one objektivne, tačne, kritičke i nemanipulativne. Međutim danas na žalost mnoga medijska istraživanja pa i ona koje redovno sprovodi tim Novosadske novinarske škole u okviru medijskog monitoringa i Fejk njuz tragača ukazuju da je sve više upravo onih informacija koje krše neko od osnovnih ljudskih prava jer su netačne, jer su manipulativne, jer su iskonstruisane u zloj nameri, jer dovode auditorijum u zabludu. 

Stoga je ponovo, upravo na Medjunarodni dan pismenosti 8. septembar, veoma značajno naglasiti da je rad i na medijskom i digitalnom opismenjavanju ne samo dece već i odraslih ključ za razvoj svakog društva koje sebe smatra demokratskim.