Twitter
FacebookKonkurencija je ovih dana žestoka, ali tabloidna kampanja „Večernjih novosati” i „Aloa” protiv studentkinje Mile Pajić, ući će u anale novinarskog beščašća. Ova dva tabloida, koje su resavskom tehnikom ispratili i ostali, optužili su buduću novinarku da je u „potpunom psihičkom rastrojstvu hospitalizovana, a onda ipak na svoju ruku došla na protest, pod jakim sedativima“.
Bio je to vrhunac hajke na studentkinju u kojem je učestvovao čak i premijer Srbije Miloš Vučević nazivajući je svojevremeno „srbomrziteljkom“.
Hronika tabloidnih napada na studente, od početka blokada prepuna je poruka mržnje, pažljivo konstruisanih laži, manipulacija ili naprosto – pakosti. Pseudomediji buduće akademske građane uporno povezuju sa stranim (najčešće hrvatskim) bezbednosnim službama, plaše ih gubitkom godine, stipendija, mesta u domovima, nazivaju ih antisrbima, narkomanima, zgubidanima…
U toku je 2025. godina, ali stariji medijski poslenici sasvim sigurno imaju snažan „deža vi“ osećaj. Neki od naslova na opskurnim portalima donose im neprijatan bljesak sećanja na 1996/97. i tadašnje masovne studentske proteste. Izbor reči, retorika i odabir optužbi ni za jotu se nisu promenili za skoro 30 godina, koliko je prohujalo od one hladne zime, u kojoj su današnji roditelji pobunjenih studenata stajali pred kordonima. I oni su „radili za strane službe, bili antisrbi, ustaše, plaćenici…“
Kruna tog tridesetogodišnjeg tabloidnog trovanja mogli bi biti upravo najnoviji napisi posvećeni studentima, odnosno Mili Pajić.
Jasno je da je dogorelo.
Još nijedan tabloid nije kažnjem značajnije za ovakve i slične bezočne napade na ljudsko dostojanstvo i život. Zakoni ne dopiru do kancelarija tabloida, medijska udruženja nemaju mehanizme, a nezavinse institucije već dugo ne operišu u okvirima svojih nadležnosti.
U takvim okolnostima jedan IT stručnjak dosetio se da pravdu potraži na mestima gde se striktno poštuju i pravilnici o radu, nekmoli važeći zakoni. Vladimir Cicović je započeo proceduru brisanja linkova koji vode do najžešćih napada na studente, obrativši se direktno hosting kompanijama.
To što državne insitucije ne reaguju na svakodnevno i očigledno kršenje zakona, ne znači da kvalifikacije iz tih tekstova ne krše neke druge, tuđe, zakone i pravila, bila je njegova logika.
Cicović je pisao kompanijama objasnivši problem. To je pokrenulo pravnu proceduru unutar njihovih sistema i posledica je bila poruka tabloidima da sve ono što su napisali – dokažu. Međutim, kako dokazati „srbomrzaštvo“, „ustaštvo“, izmišljene veze sa stranim službama, jezive tvrdnje o mentalnom zdravlju?
Više od 135 tekstova uskoro je izbrisano sa sajtova „Informera“, „B92“, Kurira“, „Večernjih Novosti“, „Alo“. Kompanije su postavile ultimatum: ili brišite tekstove ili ćete snositi posledice, među kojima je i gašenje domena.
Bila je to prava mala pobeda koja je pokazala da, van našeg balona u kojem vlada bezakonje, postoje pravila koja ipak dopiru do nas, kao čestica antibiotika do zagnojene rane.
Možda i važnije od tog saznanja bilo je ono da svako od nas može pokrenuti proceduru za uklanjanje tekstova mržnje iz medija. Potrebno je hosting kompaniji napisati šta je u tekstu sporno i to na neki način podupreti dokazima. Odluka Saveta za štampu da su prekršena pravila može odlično poslužiti u tu svrhu.
Sve dalje se svodi na unutrašnje kompanijske procedure koje su u slučajevima tabloida iz Srbije bili neumoljive.
Informacija da strane kompanije, koje podležu evropskim zakonima, svoja pravila mogu primeniti i na korisnike iz Srbije deluje utešno u uslovima u kojima se govor mržnje, izmišljotine i koordinisani progoni pojedinaca pažljivo neguju u tabloidima, zaštićenim od sudskih presuda i ušuškanim u javne budžete po vertikali.
Za očaj je činjenica da od 1996. godine do danas, u tri decenije koje su razduvali radikalski vetrovi u našim životima, država nije uznapredovala ni za korak dalje od medijskih instrumenata represije Miloševićevog režima.
Da li ovaj blistavi primer društvenog aktivizma IT stručnjaka Vladimira Cicovića može promeniti jezivu tabloidnu praksu u Srbiji?
Jednostavno, ne.
Mediji i dalje fabrikuju inkriminišuće naslove i napise, samo sada vode računa o tome da ne napišu nešto što je empirijski moguće dokazivati.
Studentski bunt uprema tabloidnim tekstovima „ugrožava školsku godinu, ruši univerzitete, brani drugim studentima da se školuju. Studenti su lažni, plaćeni, instruisani…“ Spisak je poduži i jednako otrovan kao i pre brisanja linkova, ali sada za nijansu manje učinkovit.
Vladimirov napor zapravo je važan jer pokazuje kako izgleda ideal sistema kojem možemo stremiti. Zakoni koji detalno regulišu prava i obaveze medija, njihovu odgovornost za objavljeno i prava konzumenata njihovih medijskih produkata važe za sve pa i za internet gigante.
Sistem funkcioniše kada ti giganti zakone sprovode svojim unutrašnjim pravilnicima, štiteći sebe od države, a građane od loših praksi svojih zakupaca, odnosno medija.
Za sada je i ovo dovoljno. Do trenutka kada budemo u prilici da odgovorne u tabloidima pozovemo i na krivičnu odgovornost.
Cicovićeva akcija nam poručuje da, kada taj dan dođe, ne budem lenji, kao ni on što nije sada kada je medijska slika najmračnija.
Petar Klaić
Finansira Evropska unija
Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost SEENPM-a i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Regionalni projekat Naši mediji: Inicijativa za unapređenje medijske pismenosti, dijalog i aktivizam sprovode, uz finansijsku podržu Evropske unije, partnerskih organizacija SEENPM, Albanski medijski institut, Savet za štampu Kosova, Makedonski institut za medije, Medijski institut Crne gore, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet.