Twitter
FacebookU prva četiri dana nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, vlasti su sistematski izbegavale političku odgovornost kroz kontrolisan pristup medijima, fizičko distanciranje od mesta nesreće i diskursne strategije koje su krivicu raspoređivale na „poslednjih 60 godina“. Analiza 24 javna obraćanja državnih zvaničnika otkriva precizno vođenu kampanju kontrole štete u trenutku kada je informisanje javnosti bilo najkritičnije.
Zašto je ključno prvih nekoliko dana?
Pre tačno godinu dana, 1. novembra 2024. godine, u 11:52, nadstrešnica nedavno rekonstruisane Železničke stanice u Novom Sadu srušila se na putnike. Na mestu je poginulo 14 ljudi, među njima i nekoliko dece. Od troje osoba koji su bili povređeni i u teškom stanju, jedna žena je preminula posle više od dve nedelje, čime se broj žrtava popeo na 15. Četiri i po meseca posle pada nadstrešnice, preminuo je mladić, jedan od troje teško povređenih, čime se broj žrtava pope na 16. U satima i danima koji su usledili nakon 1. novembra, građani Srbije tražili su odgovore: Ko je odgovoran? Šta se desilo sa rekonstrukcijom? Hoće li neko odgovarati?
Upravo u tim prvim satima i danima formira se javno mnjenje o kriznoj situaciji. To je period kada građani najintenzivnije prate vesti i kada se postavlja okvir za sve buduće diskusije o tragediji. Zato je komunikacija vlasti u tom periodu ključna — ona određuje da li će odgovorni biti pozvani na račun ili će odgovornost biti raspršena i zaboravljena.
Istraživači Aleksa Ćirić i Milica Blagojević analizirali su sva obraćanja državnih zvaničnika od 1. do 4. novembra na devet televizija — od javnih servisa (RTS, RTV Vojvodine) preko komercijalnih stanica sa nacionalnom pokrivenošću (Pink, Happy, Prva, B92) do kablovskih (N1, Nova S) i televizije novinske agencije Tanjug. Pratili su ko se gde obraćao, o čemu je govorio, koje su diskursne strategije korišćene i kako su mediji to prenosili. Rezultati pokazuju da su baš u tim prvim danima širene manipulacije i dezinformacije dizajnirane da zaštite vladajuće političke elite od odgovornosti.
Premijer u Šangaju dok Novi Sad tuguje
Dva dana nakon što je nadstrešnica ubila 14 ljudi, premijer Miloš Vučević — čovek koji je bio gradonačelnik Novog Sada punih osam godina — otputovao je u Kinu. Iz Šangaja se uključivao u TV programe, pravdajući svoj odlazak ovim rečima: „Velika je čast da premijera Srbije primi premijer Kine i veliki je događaj ovde, samit lidera iz čitavog sveta, kad su teški dani morate da pokažete obavezu za poslove kojima se bavite.“
Ovo nije bila izuzetna situacija već deo šire strategije fizičkog distanciranja. Analiza pokazuje da su se nakon prvog dana, kada je završena akcija spasavanja, iz Novog Sada obraćali samo lokalni zvaničnici. Predstavnici vlasti sa republičkog nivoa — premijer, predsednica Skupštine Ana Brnabić, ministar saobraćaja Goran Vesić — davali su izjave iz beogradskih studija ili iz inostranstva.
Broj obraćanja iz Novog Sada posle prvog dana bio je u „drastičnom padu“, kako se navodi u izveštaju. Mesto tragedije postalo je suviše nezgodno za prisutnost onih koji bi trebalo da odgovaraju na pitanja javnosti.
Pink dobija ekskluzive, kritički mediji samo zajedničke snimke
Medijska diskriminacija bila je druga ključna taktika. Zvaničnici su davali prednost javnim servisima i TV Pink, stanici koja je bliska vlasti, dok su mediji sa kritičkom uređivačkom politikom ostali po strani. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, ministar saobraćaja Goran Vesić i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić dali su posebne izjave samo za Pink. Novinari te televizije dobijali su ekskluzivne priloge sa lica mesta, dok su N1 i Nova S emitovali samo ono što su zvaničnici govorili svim okupljenim novinarima ili sadržaj preuzet od agencije Tanjug.
Ovo predstavlja direktno kršenje Zakona o javnom informisanju i medijima, koji garantuje jednak pristup informacijama od javnog značaja svim medijima. Ali više od legalnosti, ovo je pitanje demokratskog nadzora: kada zvaničnici biraju kome će odgovarati na pitanja, javnost ne dobija potpunu sliku već kontrolisan narativ.
Vanrednu konferenciju predsednika Aleksandra Vučića 1. novembra emitovao je RTS, a drugi mediji su je preuzimali. Nijedan novinar nezavisnih medija nije dobio priliku da postavi pitanje direktno.
Četiri načina da se izbegne odgovornost
Diskursna analiza otkriva četiri dominantne strategije koje su zvaničnici koristili kako bi izbegli preuzimanje lične odgovornosti:
1. To sad nije tema
U prvim danima, svako pitanje o odgovornosti dočekivano je istim odgovorom: „Prioritet je spasavanje“, „Vreme je za tugu, ne za politiku“, „Tragediija se ne sme koristiti u političke svrhe“. Ovako je predsednik Vučić postavio okvir na konferenciji za novinare prvog dana. Ministar Dačić to je ponavljao objašnjavajući da je „spašavanje prioritet“. Poruka je bila jasna: oni koji postavljaju pitanja o odgovornosti nisu zabrinuti građani već politikanti koji „zloupotrebljavaju tragediju“.
Ovo je klasična manipulativna tehnika — „zamena teza“. Umesto da odgovori na pitanje ko je odgovoran, fokus se pomera na navodnu neprimerenost samog pitanja.
2. Svi smo krivi, dakle niko pojedinačno
Kada je pritisak za dobijanje odgovora postao prejak, uvedena je druga strategija: difuzija odgovornosti kroz vreme i prostor. Predsednik Vučić ju je artikulisao ovako:
„Jesmo li svi krivi u poslednjih 60 godina što nismo uspeli da obnovimo infrastrukturu svuda? Sigurno.“
Ako su „svi krivi u poslednjih 60 godina“, onda niko konkretno nije odgovoran danas. Ministar saobraćaja Goran Vesić, čovek direktno odgovoran za infrastrukturu, podneo je ostavku 4. novembra — ali uz jasnu ogradu da ne oseća krivicu. Predsednik Vučić ga je na konferenciji za novinare pohvalio i „posebno zahvalio na saradnji“, anticipirajući da Vesić nije kriv.
3. Takve tragedije se dešavaju svuda
Treća strategija bila je relativizacija. Zvaničnici su počeli da porede pad nadstrešnice sa drugim nesrećama — urušavanjem „Kontrasta“ i „Laundža“ u Novom Sadu, kao i tragedijama širom sveta. Predsednica Skupštine Ana Brnabić koristila je ovu tehniku da umanji razmere tragedije, prikazujući je kao nešto što „nije ništa izuzetno“. Poruka: ovo se dešava, deo je života, nema šta previše da se analizira.
4. Napad na opoziciju kao strategija odvraćanja pažnje
Kroz sva četiri dana, opozicija je bila čest objekat govora — uvek u negativnom kontekstu. Opisivana je kao ona koja „koristi tragediju za sticanje političkih poena“, često oslovljavana sa „oni“. Time se, još jednom, fokus pomerao: umesto o rekonstrukciji i odgovornosti, razgovor postaje o navodnom nepoštovanju žrtava od strane političkih protivnika.
Govori tela koji nisu odgovarali situaciji
Neverbalna komunikacija zvaničnika bila je podjednako problematična. Ili preterano teatralna ili neopravdano opuštena. Premijer Vučević u svom prvom obraćanju skidao je naočare i brisao oči „kao da plače“, saopštavao informacije uz izrazito duge pauze i veoma usporen govor. Dramatičnost je delovala neautentično i prenaglašeno.
Sa druge strane, ministar Dačić ostajao je „opušten sva četiri dana“, posebno prvog dana na licu mesta. Istraživači navode da se na momente činilo kao da novinarima saopštava uobičajene servisne informacije o redovnom radu policije. Njegova izjava „hitna pomoć nije imala mnogo posla“ pokazivala je nedostatak empatije koji graničio sa beščasnošću. Četrnaest ljudi je poginulo, a ministar govori kao da se radi o rutinskoj intervenciji.
O čemu se govorilo — i o čemu se ćutalo
Najčešće teme u analiziranim obraćanjima bile su akcija spasavanja (samo prva dva dana) i izjave saučešća porodicama žrtava. Rekonstrukcija nadstrešnice spominjana je, ali bez ulaženja u suštinska pitanja: ko je projektovao, ko je izveo radove, ko je vršio nadzor, da li su kineske kompanije i domaći podizvođači bili kvalifikovani. U izveštaju se ističe da je značajno i to što Miloš Vučević i Ana Brnabić uopšte nisu govorili o rekonstrukciji — temi koja je morala biti centralna sva četiri dana.
Istraživači navode da ono što se nije čulo bilo je još važnije od onoga što jeste. Ni u jednoj izjavi nije data prioritet:
– Političkoj odgovornosti za bezbednost javnih objekata
– Mogućoj korupciji u dodeli poslova
– Nestručnosti izvođača radova
– Opštoj netransparentnosti projekta vrednog stotine miliona evra
– Ulozi kineskih kompanija i domaćih podizvođača
Jedan od najvećih infrastrukturnih projekata u Srbiji rezultirao je smrću 16 ljudi, ali niko od zvaničnika nije odgovarao na osnovna pitanja o tome kako je projekat sprovođen.
Novinari koji nisu postavljali pitanja
Možda najporazniji nalaz istraživanja tiče se uloge medija. Istraživači zaključuju: „Mediji su odigrali veoma važnu ulogu u kreiranju ove lažne slike, zbog toga što se u danima žalosti niko od analiziranih subjekata nije našao preko puta novinara koji postavlja ključna pitanja, niti pokušao da razbije njihove diskursne strategije.“
Zvaničnici su imali „ogromne mogućnosti da javnosti pošalju poruke koje oni žele i to u tačno onom obliku koji oni žele kako bi kontrolisali nastalu političku štetu.“ To nije bila greška ili propust — to je sistemski problem srpskih medija. Kada vlast bira kojima novinarima će odgovarati, a novinari koji dobiju pristup ne postavljaju teška pitanja, javnost ostaje bez odgovora koje zaslužuje.
Šta ovo znači za sve nas
Šesnaest ljudi izgubilo je život kada je nadstrešnica pala na njih. Stotine porodica i prijatelja tuguje. Građani Srbije traže odgovore: Ko je odgovoran? Hoće li neko odgovarati? Može li se verovati da su drugi javni objekti bezbedni?
Ova analiza pokazuje da je komunikacija vlasti u kritičnim prvim danima bila dizajnirana ne da pruži odgovore već da ih izbegne. Kroz fizičko distanciranje, medijsku diskriminaciju i pažljivo kalibrisane diskursne strategije, političari na vlasti su se trudili da prebace odgovornost na druge i pomere fokus sa suštinskih pitanja.
Ovo nije samo pitanje „lošeg PR-a“. To određuje da li će odgovorni biti pozvani na odgovornost, da li će sistem koji je omogućio da se tragedija desi biti promenjen, i da li će građani ikada saznati šta se zaista dogodilo sa rekonstrukcijom železničke stanice.
Prvih nekoliko dana nakon krize su ključni jer se tada formira javno mnjenje i postavlja okvir za buduće diskusije. Analiza pokazuje da su baš u tom periodu građanima servirane manipulacije umesto informacija, relativizacija umesto odgovornosti, i emocionalni apeli umesto činjenica.
Preuzmite kompletan izveštaj sa detaljnom metodologijom i analizom svih 24 obraćanja na linku.
Autori istraživanja: Aleksa Ćirić i Milica Blagojević
Metodologija: Kvantitativno-kvalitativna analiza 24 obraćanja državnih zvaničnika u periodu 1 – 4. novembar 2024. na devet televizijskih stanica.