U višegodišnjim istraživanjima dekonstrukcije uređivačkih politika medija u Srbiji sa fokusom na vidljivost žena u različitim ulogama pre svega kao subjekata u informisanju kako u tradicionalnim tako i u novim, digitalnim medijima pokazalo se da su žene podzastupljene čak i u svim vrstama programa javnih servisa koji po Zakonu o javnim medijskim servisima (2014) moraju da neguju rodnu ravnopravnost i nediskriminatornu rodnu politiku i to ne samo u oblasti upotrebe rodno osetljivog jezika već, što je još značajnije, u vidljivosti žene kao subjekta i objekta u javnom informisanju, ali i u oblasti zabrane satanizacije žena žrtava nasilja.
Istraživanja Novosadske novinarske škole pokazuju da su, na primer, u vreme predizborne kampanje 2016. u Javnom servisu Vojvodine i Javnom servisu Srbije samo oko 14% izvori informacija bile kandidatkinje sa verifikovanih izbornih lista, bez obzira na kvote po kojima su one znatno prisutnije na samim listama za parlamentarne izbore. Istovremeno u svim programskim blokoviam (informativni, obrazovni, zabavni, dečiji i sportski) u oba javna servisa i prema rezultatima iz 2016. i iz 2017. žene su podzastupljene. Tako na primer u Sportskom dnevniku, najgledanijoj sportskoj emisiji RTS koja se emituje svakodnevno, izveštavanje o ženama u sportu, čak i kada su bila velika takmičenja u ekipnim sportovima na kojima su naše sportiskinje ostvarile veoma zapažene/vrhunske rezultate, ne prelazi 6%, dok je o takmičenjima muških ekipa i kada su im rezultati bili veoma skromni, obilno izveštavano. Najprisutnije kao izvori informisanja žene su u tipično ženskim „poljima“ i „ulogama“ (majka, učiteljica) kao što su emisije iz kulture (Folder kultura RTV) 45%, mada kada je reč o RTS-u ni u tim „ženskim“ sferama (obrazovanje, kultura, zdravstvo) nisu premašivale kao subjektkinje 20%.
Dakle i ovaj najkraći mogući pregled rezultata istraživanja NNŠ ukazuje da je sfera javnog informisanja (kako tradicionalnih tako i novih, digitalnih, medija – čak i više) mesto izrazitog diskriminisanja žena kao subjekata i izvora informacija. Činjenica da su žene danas na uredničkim, menadžerskim i novinarskim pozicijama u medijima čak i u većini (na primer u RTV) nije doprinelo rodnoj senzibilizaciji uređivačkih politika, niti većoj vidljivosti žena u medijima.
Stoga smatramo da bi u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti trebalo da se jasnije obradi i ovo diskriminatorno polje.
Priloge koje je Novosadska novinarska škola poslala Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja možete pogledati ovde.
