Twitter
FacebookKada bi čovek bio nalik robotu, verovatno bi sa jednakom pažnjom mogao da prati sve delove ovog teksta. Jednako dobro bi se snalazio sa brojevima i procentima, kao i sa stilskim figurama. Sama dužina rečenice ne bi igrala nikakvu ulogu, a lako bi mogao da razlikuje naučnu od kvazinaučne argumentacije. Kod robota mi ne bi prošla sumnjiva argumentacija, pa čak i kad je umotam u dobar humor ili kad koristim reči kojim želim da ga fasciniram. Nažalost ili na sreću, vi niste roboti.
Ipak, dobićete priliku da demantujete moju prethodnu rečenicu. Ukoliko pročitate do kraja naredna dva pasusa, a zatim rešite da nastavite da čitate ovaj tekst, velika je verovatnoća da ste sličniji robotima nego što sam vas procenila. Dodatni otežavajući faktor će biti to što je ovo još samo jedan u nizu tekstova o vakcinaciji.
Nekako s proleća
Do 1. juna u Srbiji je barem jednom dozom vakcine imunizovano 2.568.739 ljudi ili oko 37 posto stanovništa, a u medijima su se mogli pročitati naslovi prema kojima smo evropski, pa i svetski lideri u vakcinaciji. Tačno pola godine kasnije, broj vakcinisanog stanovništva je porastao za svega 10 odsto, odnosno za 700.000 onih koji su otišli do vakcinalnog pulta. U međuvremenu nas, dok izgleda kao da tapkamo u mestu, na rang listi vakcinisanih pretiče gotovo polovina planete.
U danima pre 1. juna Ipsos sprovodi istraživanje o stavovima o vakcinaciji na reprezentativnom uzorku punoletnih građana Srbije. Rezultati su prilično optimistični: 55% njih kaže da se već vakcinisalo, prijavilo se za vakcinaciju ili su sigurni da će se vakcinisati, dok je svega 7% onih koji su isključivi protivnici vakcinacije. Izrazitih protivnika vakcinacije je na proleće u Srbiji zapravao bilo vrlo malo, te se nameće pitanje kako se onda nalazimo na svega 47% vakcinisanih pola godine kasnije?
Zašto mediji u Srbiji daju toliki prostor antivakserima?
Budući da većina nas nema gotovo nikakva znanja o tome kako se virus izoluje i vakcina pravi, na koje načine se sprovode klinička istraživanja za proveru efikasnosti vakcinacije, kako ona deluje i koje su joj potencijalne kontraindikacije, naše poverenje ili nepoverenje u vakcinaciju se ne bazira na znanju, već na tome kojoj retorici ili narativnoj strategiji više verujemo u ovom kontekstu. To bi značilo da naše poverenje u vakcinu zavisi prvenstveno od toga kome ćemo od govornika, koji na određeni način prenose poruku određene sadržine, poverovati.
Ukoliko bismo svoje stavove o vakcinaciji formirali kao neki roboti, isključivo na osnovu rezultata objavljenih istraživanja, dileme ne bi bilo. Gotovo sva naučna istraživanja, kao i gotovo svi svetski naučnici, govore u prilog efikasnosti vakcinacije i potrebe za kolektivnom imunizacijom. Iako su naučnici koji se bave ovom oblašću gotovo ujedinjeni oko ovih zaključaka, u medijima se kontinuirano organizuju sučeljavanja suprotstavljenih mišljenja o ovoj temi.
Nameće se pitanje kako je došlo do toga da u svetu u kojem su naučnici gotovo ujedinjeni oko nužnosti kolektivne imunizacije i dobrobiti vakcinacije, i u zemlji u kojoj je procenat izrazitih protivnika vakcinacije jednocifren, imamo toliko antivaksera u medijima. Mogu samo dobronamerno da pretpostavim da se to dešava jer je u demokratskom društvu, kakvo težimo da postanemo, nužno informisati javnost o različitim argumentima, a zatim im prepustiti da na osnovu predstavljene argumentacije sami procene kome će poverovati. Ova pretpostavka se bazira na jednom plemenitom, ali i veoma naivnom, možemo reći robotskom shvatanju načina na koje ljudi kreiraju mišljenje o određenoj temi.
Predvidljiva iracionalnost
Ukoliko bismo simplifikovano i linearno posmatrali čoveka kao robota koji jasno odvaja smislene od besmislenih argumenata, onda sa ovom medijskom strategijom gotovo da ne bi bilo nikakvih problema. Ti mini roboti bi umeli da saslušaju različite argumente, pa bi se, koristeći se znanjem, logikom i racionalnim razmišljanjem, priklonili onoj strani koja ima u nauci i logici utemeljeniju argumentaciju. Nažalost, ovakvo plemenito shvatanje čoveka kao potpuno racionalnog bića nema gotovo nikakvo utemeljenje u kognitivnoj psihologiji i u njenoj podoblasti koja se bavi donošenjem odluka.
Nebrojano puta provereni nalazi iz kognitivne psihologije govore u prilog tome da smo svi, bez izuzetka, vrlo sistematski i predvidivo iracionalni. Za razliku od robota, mi smo svi skloni tome da se prilikom donošenja odluka vodimo sentimentom, a ne logičnošću argumenata: pre ćemo donositi zaključke na osnovu anegdotalnih primera i pojedinačnih iskustava, nego na osnovu velikih brojeva, a stavove ćemo formirati na osnovu prijemčivosti govornika, a ne toliko na osnovu njegove argumentacije. Osim toga, velika količina suprotstavljenih informacija i argumentacija će nas najčešće zbuniti i pasivizirati. Što smo više bombardovani različitom argumentacijom koja dolazi od suprotstavljenih strana, veća je verovatnoća da nećemo odlučiti apsolutno ništa.
Ukoliko se vratimo na ona dva najdosadnija pasusa ovog teksta, i ukoliko se ne bavimo ni vakcinisanima, ni izrazitim protivnicima vakcinacije, shvatićemo da je na proleće bilo čak trećina onih koji su bili bliži jednoj od te dve odluke, ali su i dalje bili nesigurni. Šest meseci kasnije, na osnovu procenta vakcinisanih, u najoptimističnijem scenariju možemo se nadati da su oni i dalje ostali samo zbunjeni i neodlučni. Šta je sve doprinelo takvom ishodu možemo samo da nagađamo, ali izgleda da dueli, debate i sučeljavanja, koji fabrikuju raspravu koje u nauci nema, ako ništa drugo, onda bar nisu bili nimalo motivišući.
Milica Lazić
Milica Lazić je doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U svom istraživačkom radu bavi se subjektivnim blagostanjem i psihološkom rezilijentnošću, naročito u kontekstu aktuelnih i negativnih iskustava iz perioda odrastanja. Osnivačica je Psihološkog centra za mentalno zdravlje u zajednici “MentalHub”.
Tekst je nastao u okviru regionalnog projekta „Snažni: Inicijativa civilnog društva za reafirmaciju slobode medija i suzbijanje dezinformacija, propagande i govora mržnje na Zapadnom Balkanu i u Turskoj“ uz finansijsku podršku Evropske unije i kofinansiran je sredstvima Ambasade Savezne Republičke Nemačke. Za njegov sadržaj isključivo su odgovorni autori. Sadržaj ne odražava nužno stavove Evropske unije i Ambasade Nemačke.“