Twitter
FacebookPodsetimo, ovaj dan se obeležava u znak sećanja na godišnjicu bombaškog napada na sedište Ujedinjenih nacija u Bagdadu, kada su poginula 22 humanitarna radnika. Ovaj dan ukazuje i na značaj solidarnosti svakog pojedinca, svake zajednice kao celine i svetske populacije u njenim delovima i u globalitetu. „Budi human” je najsažetiji i najjednostavniji apel, ali podrazumeva izuzetno mnogo i traži od svakog od nas da pokažemo iskreni altruizam, bilo da smo novinari profesionalci, bilo da smo građani odgovorni prema zajednici.
Ustaljeno određenje humanitarnih praksi pod nazivom humanitarne akcije i humanitarne pomoći podrazumeva da su one delotvorne radnje, usmerene na pružanja i primanja kratkoročnih materijalnih i logističkih pomoći kao odgovora na urgentne potrebe u kriznim situacijama izazvanim različitim uzrocima. Humanitarizam je, nasuprot humanitarne pomoći, koncept zasnovan na univerzalnim etičkim načelima pomoći i brige u domenu međuljudskih odnosa, navodi Miroslava Lukić Krstanović. Humanizam, drugačije rečeno, motiviše humanitarne akcije i humanitarnu pomoć.
Mediji koji danas okupiraju na različite načine veći deo dana svakog pojedinca su veoma značajni promotori kako humanitarnih akcija i humanitarne pomoći tako i humanizma per se. Istovremeno neodgovorno ponašanje medija, nažalost, prečesto nanosi više štete, nego koristi, u svom delovanju kada podsticanje humanitosti pretvaraju u senzacionalističko pisanje i neetičko prikazivanje osoba „u potrebi“. Svakodnevno se susrećemo sa fotografijama na kojima su prikazane osakaćene osobe, posebno deca jer je to najšokantnije, naravno, najstrašnija ljudska beda koja bi trebalo da auditorijum podstakne da izađe iz komotnosti svoje svakodnevice i pridruži se akcijama prikupljanja humanitarne pomoći. Sa ekrana nas „gledaju“ deca obolela od retkih bolesti čijim roditeljima je neophodna novčana pomoć kako bi svojim mališanima omogućili preskupa lečenja u inostranstvu. Obrazloženje je uvek isto „ljudima treba bez cenzure i umekšavanja pokazati kolika je patnja te dece i roditelja da bi bili ubeđeni da je akcija motivisana stvarnim događanjem, a ne lažno prikupljanje novca uz pomoć medijske prevare“.
Istovremeno postavlja se pitanje da li je zaista potrebno da se sa malih ekrana u naše dnevne sobe izliva tuga i očaj majki koje drže bolesnu decu i plaču moleći nas da pomognemo. Da li smo zaista, živeći toliko dugo u nedobu, oguglali na humanost kao takvu pa nam je potrebna dodatna stimulacija da bi odreagovali, ili je vreme senzacionalizma od neetičnosti napravilo standard koji se podrazumeva da prati svaku akciju.
Sasvim je danas uobičajeno da se ponašaju neodgovorno i neetično, izveštači sa područja koje je zahvatila elementarna nepogoda, ili je u pitanju teroristička akcija, ratna dejstva, ili velika saobraćajna nesreća, sve češće brod koji je prenosio izbeglice doživeo havariju i tela stradalnika plivaju beživotno ili su nasukana na plažama, na primer, mediteranskih letovališta. Podsetimo se samo na užasnu fotografiju tela dečaka nasukanog na pesak plaže koju su bez i malo zadrške objavili svi svetski mediji.
Dakle, snima se i pušta u tradicionalnim i digitalnim medijima, bez razlike, bilo šta što prouzrokuje ljudske žrtve većih razmera, snimaju se najstrašniji detalji u krupnom planu navodno sa ciljem da se ‘probud’” humanitarnost kod građana, država, međunarodnih organizacija apelujući da se šalje pomoć u ugroženo područje. Izveštaji su prepuni katastrofičnosti u punom kapacitetu, niko više ne brine o etičnosti i osećanju ljudi kojima je u tim strašnim trenucima potpuno ogoljena privatnost. Čini se ne zbog pomoći za koju se apeluje u medijima, već za senzacionalistički prikaz stvarnosti koji u digitalnom svetu podstiče klikbajtovanje… Što strašniji snimci to je veća verovatnoća da se neko pokrene, bilo pojedinac, javnost, ili država, međunarodna zajednica… Ovakvi izveštaju su uglavnom protkani i politkantsvom i populističkim narativima tako da kada se sve navedeno svede na jednu rečenicu, cilj je retko zaista empatija i istinska zabrinutost za ljudska stradanja, već uglavnom povećanje gledanosti, čitanosti, kao i medijatizacija događaja i politčkog upliva u čitavu situaciju.
Osnovni aksiom dobrog medijskog uređivanja je da je važno proceniti koje informacije su zaista potrebne auditorijumu i kada je svega dovoljno da svi budu pravovremeno, istinito, tačno i balansirano informisani, davno je zanemaren.
Istovremeno mediji jesu jedan od najvažnijih kanala za promovisanje i mobilisanje humanitarnih akcija i prikupljanja humanitarne pomoći ukoliko se poštuju svi principi etičkog izveštavanja. Danas izuzetnu ulogu igraju i društvene mreže, kao i građansko novinarstvo, iako je tu osnovni problom što ne postoji preduređivanje informacija i snimaka koje svako može da objavi na način na koji smatra da to treba učiniti što ne garantuje poštovanje ljudskih prava i prava na privatnost žrtava, na kraju krajeva i istinitost samih snimaka, na protiv. Nažalost, u digitalno doba svako može da premontira i objavi snimak koji suštinski ne odgovara stvarnom. Očevici koji snimaju i sve češće pre objavljivanja montiraju snimke i oni koji te sadržaje preuzimaju na internetu i dele ih, najčešće se ne ponašaju odgovorno, niti i sekund razmišljaju pre nego što pritisnu ikonicu ‘deli’, pa na internetu završavaju zaista neprimereni sadržaji, o humanosti i etičnosti tu nema ni govora.
Naravno da ne smatramo da sve treba cenzurisati i prikazivati ulepšano u odnosu na stvarnost ali se zalažemo da svako, bilo da je reč o novinarima profesionalcima, ili o građanima, mora porazmisliti pre nego što pusti u javnost snimak čiji sadržaj i te kako može da uznemiri, uplaši, postidi bilo koga. Opravdanje da javnost ima pravo da zna ne podrzumeva dehumanizaciju ljudske patnje i nesreće.
Svetski je dan humanosti. Učinite danas nešto dobro.