Twitter
FacebookBogatstvo u različitosti
21. februar je od 1999. međunarodni Dan maternjeg jezika. Podsetimo da je proklamovan kao sećanje na studente koji su 21. februara 1952. godine ubijeni u Daki u Istočnom Pakistanu, (danas Bangladešu), jer su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični.
Članice organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) obeležavaju taj dan kako bi ukazale na značaj poštovanja osnovnog ljudskog prava, a to je ono koje nam obezbeđuje da možemo u svim prilikama da se koristimo svojim maternjim jezikom, a time i da negujemo jezičku kulturu zajednice kojoj pripadamo. Istovremeneno članice UNESCA na ovaj dan promovišu multikulturalnost i višejezičnost kao bogatstvo određene teritorije, a ne bremenitost međusobnog nerazumevanja zbog jezičke barijere. Jedna od nekad veoma uspešnih jezičkih politika na teritoriji zapadnog Balkana podsticala je osim učenja stranih jezika i učenje jezika sredine u školama kako bi se deca bolje međusobno razumela. I to ne samo da su pripadnici manjinskih jezika učili jezik većine, već i obrnuto, pripadnici većinskog učili su jezike manjina, kao što su i pripadnici manjina učili druge manjinske jezike koji su bili u upotrebi u određenoj sredini. Jedinstven primer kako se podstiče multikulturalizam i interkulturalni dijalog i smanjuju potencijalne tenzije u društvu provocirane nacionalizmom i populizmom.
Dakle, na ovaj dan posebnu pažnju trebalo bi posvetiti pravu nacionalnih manjina na upotrebu maternjeg jezika u školstvu, kulturi, medijima što im omogućava činjenica da je u Srbiji u 42 jedinice lokalne samouprave u službenoj upotrebi oko 10 jezika nacionalnh manjina. Uglavnom u Vojvodini.
Najprisutnije ostvarivanje prava na upotrebu maternjeg jezika kod nas je u sferi obrazovanja. Prema najnovijim podacima Kancelarije za ljudska i manjinska prava (https://ljudskaprava.gov.rs/sh/press/vesti/danas-je-dan-maternjeg-jezika), u predškolskim ustanovama u Srbiji na 10 jezika nacionalnih manjina obrazuje se više od 10.000 dece. U osnovnim školama, nastava se izvodi na 13 manjinskih jezika i obuhvata više od 45.000 dece, a u srednjim školama više od 13.000 mladih nastavu pohađa na jeziku svoje nacionalne manjine. Opet većina je u Vojvodini.
Jedna od osnovnih oblasti upotrebe maternjeg jezika osim u obrazovanju i negovanju kulturnog nasleđa su mediji. U Srbiji izlazi više od 100 štampanih glasila na 16 jezika manjina, mnogo manje radijskih stanica, svega nekoliko televizijskih, kao i nezavisnih produkcija. Nacionalne manjine nisu prisutne na internetu onoliko koliko bi se očekivalo s obzirom da je to jedna od preporuka za ostajanje u sferi javnog informisanja nakon masovnog gašenja, pre svega u Vojvodini, opštinskih informativnih centara. Podsetimo da je još devedesetih samo u Vojvodini radilo 33 višejezične radijske stanice i izlazilo desetak lokalnih višejezičnih novina od kojih su neke bile veoma ugledne poput Subotičkih, Somborskih, Zrenjaninskih i Kikindskih novina. Te ključne 2015. praktično su ugašene sve višejezičke radijske stanice jer u procesu privatizacije nije bilo zainteresovanih za njih pošto nitu su imale dovoljnan auditorijum da bi bile tržišno održive, niti su u vlasništvu imale “interesantnu” nekretninu eventualnom novom vlasniku koji je pri kupovini morao još i da se obaveže da će zadržati istu delatnost najmanje pet godina i da neće otpuštati radnike. Nedovoljno osmišljen model kako se to tada nazivalo “izlaska države iz vlasništva u medijima” je za one na jezicima nacionalnih manjina bilo potpuno pogubno jer nije postojala dobra i održiva podrška vlasti da sami novinari mogu da otkupe medij u kojem su radili.
Novosadska novinarska škola je tom procesu praktično gašenja dobre prakse u informisanju na maternjem jeziku manjina posvetila istraživanje dostupno na https://cutt.ly/clbqMtI u okviru zbornika radova Privatizacija medija.
Rezultati ovog naopakog procesa danas su i te kako vidljivi. Finansiranje medija na jezicima manjina je nestabilno tako da je malo onih nezavisnih od manjinskih elita i nacionalnih saveta koji članom 19 Zakona o lokalnoj samoupravi mogu da „osnivaju ustanove i privredna društva radi ostvarivanja prava na javno informisanje na jeziku nacionalne manjine”. Istovremeno članom 21 istog zakona se ističe da upravo ti osnivači medija dakle Nacionalni savet donose i „strategiju razvoja informisanja na jeziku nacionalne manjine, u skladu sa strategijom u oblasti javnog informisanja Srbije”, dakle isti organ uređuje sferu i u toj istoj sferi je tržišni akter.
Osim što se finansiraju sredstivma iz budžeta Nacionalnih saveta, dakle ipak države, ali iz druge kase, mediji na jezicima manjina mogu da konkurišu i kod drugih državnih subjekata za takozvano projektno sufinansiranje. Konkursom za 2020. godinu Ministarstvo kulture i informisanja je dodelilo 40 miliona dinara (više od 340 hiljada evra) za 80 medijskih projekata na manjinskim jezicima. Čini se, uz konkurse i pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama Vojvodine, da to i nije tako malo, ali samo na prvi pogled, jer distribucija tih sredstava je bila vrlo predvidljiva. Usmerena je ka onim medijima koji su se pokazali i dokazali u prethodnom periodu i bili bliski sa nacionalnim savetima. Ostali su pokušavali da se plasiraju na međunarodnom donatorskom tržištu sa više ili manje sreće. Mnogi su opstali samo na osnovu entuzijazma vlasnika i saradnika, a neki su se iscrpljeni ugasili.
Drugi problem informisanja na jziku manjine, dakle na maternjem jeziku čiji dan međunarodna zajednica obeležava 21 februara, je nedostatak kvalitetnih novinara, odnosno mladih, obrazovanih osoba, koje dobro govore svoj maternji jezik i nisu podlegli asimilicaji jezika većine. Izuzetan problem, posebno za neke takozvane male manjine, jer uloga medija između ostalog i jeste očuvanje maternjeg jezika. Ali kako to postići ako nema dovoljno kvalitetnih govornih predstavnika koji bi radili u uglavnom slabo plaćenim medijima. I na kraju, ali ne manje važno, je ogromna konkurencija sadržaja iz matične zemlje, zahvaljujući novim digitalnim medijskim tehnologijama. Uočeno je da se sve češće i tako ograničen auditorijum medija na jeziku nacionalnih manjina “seli” sa domaćih na atraktivnije medije iz zemlje porekla. Tako da o njihovom tržišnom opstanku ne treba ni razmišljati, ti mediji moraju biti štićeni na drugi način sa dobro razrađenim mehanizmima koji će ih podsticati na visoku profesionalnost i u sadržaju i u jeziku.
Problematika informisanja na jezicima nacionalnih manjina nije tek puko zadovoljavanje i ispunjavanje “obećanog” stavljanjem potpisa na međunarodne dokumente u kojima je precizirano kako se štite nacionalne manjine, njihov jezik i kultura i sva druga manjinska prava, već je tu reč pre svega o nivou demokratije koja se testira i te kako iskrenim odnosom prema manjinama i ispunjavanju svih njihovih prava, ali ne na nivou minimuma tek da bi se zadovoljili Savet Evrope, Evropska Komisija, UNICEF, UNESKO itd, već istinskom voljom i željom da smo svi građani jednakih prava i jednakih mogućnosti.
I na kraju da ponovimo, da se ne bi brzo zaboravilo, Generalna skupština UNESKO proklamovala je 1999. godine Dan maternjeg jezika. Bez obzira da li ste u nekoj zemlji pripadnik manjine, ili većine, vaše pravo je da u svim javnim prilikama možete da se koristite svojim maternjim jezikom i da budete na njemu informisani, obrazovani i da ispunjavate svoje kulturne potrebe.
Prema procenama, gotovo svakodnevno u svetu nestane po jedan jezik, a lingvisti prognoziraju da će od oko 6.000 jezika, do kraja 21. veka odumreti više od polovine, čak i do 90 odsto. Jedan od razloga je i takozvani “imperijalizam” velikih jezika čiji rezultat je jezička asimilacija koju prati u stopu i kulturna asimilacija, što je već ozbiljan problem. Prepoznavanjem problema prvi korak je zalaganje za očuvanje svakog od tih oko 6000, jer je medju njima i naš maternji jezik, kako god ga mi zvali.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković