Glavni savet mladim novinarima je da bi prilikom rada sa osetljivim kategorijama trebalo da učine sve kako ih ne bi dodatno povredili, istovremeno vodeći računa o svom mentalnom zdravlju.
Kada sam 1997. godine počeo da radim kao mladi novinar beogradske rubrike „Blica”, redakcija je bila zaposlila 11 devojaka, i ja sam bio jedini mladić. Kao takvom, pripala mi je „čast” da se bavim teškim temama – dok su koleginice pratile kulturu i rad komunalnih preduzeća, ja sam dobio zadatak da pratim crnu hroniku.
Bilo je to vreme kada su u svakoj redakciji postojale „motorole” preko kojih smo slušali policijske kanale. Čim bi se čulo da se desilo neko ubistvo ili nesreća, odmah sam išao na teren i obično na lice mesta dolazio pre policije i hitne pomoći.
To možda i ne bi bilo samo po sebi problematično – ipak sam dobrovoljno izabrao ovu profesiju – da na takve zadatke novinari, i to posebno mladi, odlaze potpuno nepripremljeni. Ne znaju kako da se postave prema žrtvama da ih ne bi dodatno povredili. Ne znaju ni kako da zaštite sebe od traume. A ni koliko krvi smeju da bace u lice svojih čitalaca ili gledalaca.
U ovom kratkom tekstu izabrao sam da vam predstavim svega nekoliko najvažnijih saveta koji bi mogli da vam pomognu da na najbolji način zaštitite sebe i druge.
Stavite se u ulogu žrtve
Dart centar za medije i traume pri Kolumbija univerzitetu u Njujorku osnovao je novinar Brus Šapiro. On je godinama izveštavao o crnoj hronici za vodeće američke medije, a onda je jednog dana i sam postao žrtva napada. Tada je novinarski posao počeo da gleda iz ugla žrtve. To neka bude moj prvi i najvažniji savet – kada pišete neki tekst, zamislite da je to tekst o vama ili nekome ko je vama blizak. Šta je ono što biste voleli da bude objavljeno, a šta ne? Na koji način biste voleli da budete kontaktirani i na koji način bi voleli da novinari razgovaraju sa vama?
Razvijanje poverenja sa žrvama
Neka žrva bude ta koja će kontrolisati situaciju. Razgovarajte na mestu koje je za njih prijatno. Recite im da mogu da prekinu intervju kad god požele. Kažite im da njihova priča može da pomogne drugima. Ostanite sa njima u kontaktu.
Nemojte ih potcenjivati
To što je neko žrva ne mora da znači i da govori istinu. Zbog toga morate vaš posao da uradite profesionalno i da sve informacije proverite, kao i u bilo kojoj drugoj priči. Neka vas ne bude stid ako ste i malo skeptični. Pitajte se „Zašto mi ovo govore, da li imaju interes i koji je”. Malo paranoje je dozvoljeno i poželjno – ali samo malo!
Oprezno sa decom i maloletnicima
Tokom istraživanja bićete u prilici da razgovarate s maloletnicima i decom. Kada je god moguće, tražite odobrenje roditelja ili staratelja. Deca veoma često nisu svesna šta znači razgovarati sa novinarima, tako da sve informacije koje od njih dobijete primite s rezervom. Takođe znajte da živimo u vreme Interneta – ono što danas osvane na mrežama, biće tamo zauvek. Zato razmislite kada pišete o nekom tinejdžeru – kada za 10 godina bude tražio posao, možda će baš informacija koju danas objavite da mu uništi perpektive u daljem životu. Ne budite previše napadni, pustite ih da sami pričaju, ne postavljajte previše pitanje. Kontaktirajte stručnjake koji vam mogu pomoći savetom (lekare, psihologe, socijalne radnike…). Uvek se pitajte: „Da li mogu da naškodim ako samo postavim pitanje?”.
Da li i kada pomagati žrtvama
Zvanična medijska literatura kaže da je posao novinara da izveštava, ali ne i da pomaže žrtvama. Ipak, osim što smo novinari, mi smo i ljudi, i nekada je prosto nemoguće zatvoriti oči pred tragedijama. Ako se to radi, treba biti veoma pažljiv jer ponekad nestručno ponašanje može dodatno da pogorša stanje i poziciju žrtve.
Šta kada pomenu samoubistvo
Svaki pomen samoubistva shvatite ozbiljno. Saslušajte šta imaju da vam kažu, a zatim im predložite da potraže pomoć stručnjaka. Nemojte im govoriti „biće sve u redu” ili „trgni se”. Takođe nemojte im reći „znam kako se osećaš”, pošto će takve rečenice imati samo kontra-efekat.
Prvo pomozite sebi pa onda drugima
Nije čudo da u avionima savetuju da prvo masku stavite sebi, pa tek onda drugima. Tako treba da se ponašate i prema vašem mentalnom zdravlju. Ako ste vi loše, ne možete da pomognete drugima.
Razgovarajte što više sa kolegama
U psihoterapiji je obavezno da terapeuti ono što su čuli od svojih pacijenata „prepričaju” svojim kolegama i taj proces se zove „debrifing”. Na taj način terapeuti se oslobađaju pritiska i „vetre” svoju dušu. Isto bi trebalo da rade i novinari. Kada se vratite sa nekog teškog zadatka, ispričajte vašem uredniku i kolegama sve što ste videli i doživeli, kao i kako se osećate. To će vam pomoći da se oslobodite tereta.
Milorad Ivanović, koordinator za Zapadni Balkan Dart centra za traume i novinarstvo, i glavni i odgovori urednik BIRN Srbija
