Twitter
FacebookDa li treba ponovo i ponovo podsećati na to zašto baš ovaj datum i čega je on simbol? Pošto je cela druga polovina dvadesetog veka, barem na ovim prostorima, od 8. marta Međunarodnog dana žena napravila proslavu hrišćanskog praznika „Materica“ i „Valentinovo“. Doduše manje-više nisu svi rituali ovih praznika baš uključeni, ali je najbitnije šta je isključeno a to je da je reč o borbi žena za ostvarivanje svojih ženskih prava koja su deo opštih ljudskih prava, kao i za ravnopravnost polova. Evo deo teksta koji prenosi Vikipedija o 8. martu tek da bismo podsetili koliko je ovaj praznik, a posebno njegovi neposredni uzroci, aktuelan i danas u postranzicionim društvima Zapadnog Balkana:
„Ovaj dan je nastao kao dan borbe za ženska ljudska prava, odnosno dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Između ostalih važnih istorijskih događaja, njime se obeležava i požar u fabrici tekstila u Njujorku kada je poginulo preko stotinu žena. Smatra se da su radnice bile zadržane unutar fabrike kako bi se sprečile da štrajkuju sa drugim radnicima. Tada se obično radilo 10 sati dnevno. Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. godine u Njujorku. Tekstilne radnice su demonstrirale zbog loših radnih uslova i niskih plata. Demonstracije je rasterala policija. Te iste žene su osnovale sindikat dva meseca kasnije.
Protesti su se događali i sledećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i demokratsko pravo glasa i za žene.
Mnoge žene, kao na primer sufražetkinje, zastupale su ideju većih ženskih prava. Ipak, prvi nacionalni Dan žena obeležen je 28. februara 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama nakon deklaracije koju je izdala Socijalistička stranka Amerike.
Sledeće, 1911. godine je Međunarodni dan žena obeležen u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj, uz mnoge demonstracije i feministkinje širom Evrope. Samo u Austrougarskoj bilo je 300 demonstracija. U Beču su žene paradirale i nosile transparente. Žene su tražile da im se omogući pravo da glasaju i da pravo da obavljaju javnu funkciju. Takođe su protestovale protiv diskriminacije na osnovu pola prilikom zapošljavanja.
U početku Prvog svetskog rata, žene širom Evrope, su održale antiratne demonstracije za mir.
Obeležavanje Međunarodnog dana žena 1914. godine u Nemačkoj bilo je posvećeno ženskom pravu na glasanje, koje nisu osvojile do 1918. godine. U Londonu je 8. marta 1914. godine održan marš kao podrška ženskom pravu glasa. Nakon Boljševičke revolucije, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik, što se usvojilo. Praznik je prihvaćen i od strane kasnije nastalih jednopartijskih režima, kojima je političko-programski uzor bio SSSR. Međutim, u mnogim jednopartijskim državama taj praznik je izgubio svoju osnovu ideju”.
Dakako da ženski pokret bez medija i javnog govora ostaje zatvoren u okviru pokreta sifražetkinja, feministkinja, sindikalistkinja…. Mediji su ti koji obezbeđuju ženama da javno zagovaraju potrebu za ravnopravnošću polova iz koje posle proizilazi poštovanje svih ostalih ženskih prava.
Međutim, svi monitorinzi Novosadske novinarske škole od 2000-te do danas, dakle 20 godina je u pitanju, kao i druga srodna istraživanja u regionu, ukazuju da su žene i dalje podzastupljene kao subjekti informacija u informativnim programima elektronskih medija i dnevnoj štampi, i to posebno u vreme predizbornih kampanja. Znači, kada kandidatkinje sa izbornih lista treba da saopšte svoja uverenja, stavove i ukažu na ono što će raditi za zajednicu, ukoliko budu izabrane, potpuno izostaje, dakle, one jesu na listi, ali nevidljive široj javnosti koja bi trebalo za tu listu sa sve njima na njoj, da glasa. Iako ih po afirmativnom izbornom zakonu u Srbiji mora biti na svakom trećem mestu izborne liste, pa shodno tome i u medijima bi morale biti barem 30% zastupljene, njihov glas se čuje u jedva između 11% i 14% slučajeva. Kada i govore to je ili funkcionerska kampanja kada žene, koje su već na visokim pozicijama u državnom aparatu, radeći svoj svakodnevni posao na prikriven način sprovode i predizbornu kampanju, ili govore o nosiocu liste i promovišu, obično muškarca koji je u 99% slučajeva na toj poziciji, njegove stavove i ističu koliko su oni „pravi ljudi na pravom mestu“. Drugačije rečeno prikrivena poruka je „nisam ja važna, tu sam da popunim kvotu, važan je predsednik“. Što bi aktuelna predsednica vlade Srbije u jednom obraćanju rekla „moj šef“ za predsednika republike i partije kojoj pripada! Dakle, niti su tradicionalistički orijentisane partije istinski razumele ravnopravnost polova, niti su birači shvatili da su i žene podjednako kompetentne u politici, dakle, na mestima gde se stvarno donose odluke, kao što su ekonomija, obrazovanje, naučna istraživanja, zdravstvo, sudstvo, umetnost, sport…..
U vanizbornim periodima, prema uvreženim stereotipima, žene su u proseku informanti češće u sadržajima o obrazovanju, kulturi i zdravstvu (od 30% do čak 45%), nego u unutrašnjoj i spoljnoj politici i ekonomiji (oko 20%), pa čak i sportu, dakle oblastima koje su mesta stvaranja kapitala, ukoliko naravno izuzmemo državne pozicije koje su obavezne u medijima bez obzira da li su muškarci ili žene nosioci tih funkcija (predsednik/predsednica vlade, partije, ministar/ministarka, gradonačelnik/gradonačelnica i tome slično).
Na primer istraživanja su pokazala da mediji drastično više izveštavaju o muškim ekipama u istim sportovima, nego o ženskim, pa čak ako su ženske i uspešnije na nekim međunarodnim takmičenjima. Fotografije sportistkinja često su na granici dobrog ukusa, a pitanja u intervjuima se često tiču njihovog intimnog života. Sportistima se takva pitanja ređe postavljaju.
Ono što je zajedničko svim oblastima javnog informisanja jeste jedno od najčešće postavljanih pitanja uspešnim karijernim ženama „Kako uspevate da uskladite svoj privatni život i karijeru, da li vaš brak i porodica trpe zbog vašeg posla?“. Još nije zabeležen signifikantan broj primera da se takva pitanja postavljaju muškarcima.
Ukoliko uključimo u analizu kontekst medija, njihove uređivačke politike i sastav menadžmenta, tada ćemo dobiti jasnu sliku koliko je Balkan i Srbija u stvari i dalje jedna tradicionalistička, muška sredina u kojoj žene mogu samo da obavljaju posao (budu uspešne voditeljke i novinarke, ali i urednice pa čak i direktorke u medijima) ali ne i da u dovoljnoj meri budu direktno citirane u medijima kao ekspertkinje, iako ih ima i te koliko. Za javna istupanja su po pravilu zaduženi muškarci, njihova društvena uloga je da budu slušani dok prenose svoja mišljenja, stavove, istraživačke rezultate, lične poslovne uspehe, savetuju šta i kako bi nacija trebala da…
Naravno da ima izuzetaka, ali te žene samo potvrđuju pravilo o „teroru maskuliniteta” kako se ova diskursna strategija inače u kritičkoj analizi medijskog diskursa naziva. U Srbiji se sve ređe, u elektronskim tradicionalnim medijima, mogu čuti profesionalije poput pedagoškinja, psihološkinja, sutkinja, a o vojnikinji i sličnim da i ne govorimo. Trebalo bi upozoriti na to da mediji šire jezičku kulturu, pa kad terminologija koja nije forma, već suština, jer žene u profesiji čini vidljivima, izostane, tada se ne može očekivati da bude prisutna u svakodnevnom govoru. Time i svest koliko su žene jednako kompetentne, kao i muškarc, u svim profesijama. Čak i deo žena nema svest o tome koliko je upotreba profesionalija važan element ravnopravnosti polova. Vidljivost u jeziku jednako je vidljivosti u društvu.
I drugi nosači informacija imaju istu filozofiju nevidljivosti žena u javnoj sferi. Evo jednog primera koji ukazuje na to koliko je podzastupljenost žena u javnosti prisutna u apsolutno svim sferama:
Istraživanja su pokazala da je, na primer, drastično manje ženskih likova na poštanskim markama izdavanim u Srbiji od početka do danas, muškarci i tu apsolutno dominiraju. Na nekim nacionalnim Vikipedijama i to u visokorazvijenim evropskim zemljama reference o ženama su zastupljene sa samo 5%. Samo površna analiza papirnih novčanica ukazuje na isti trend.
I da zaključimo ovaj Osmomartovski pregled stanja javne sfere u kontekstu (ne)ravnopravnosti polova. Kao što su vrline javne, a poroci tajni, tako su i ustavi i zakoni gotovo u celom svetu, pa tako i kod nas, jasno definisali ravnopravnost polova, u praktikovanju i dalje svet nije daleko otišao posebno kada je reč o vidljivosti žena u medijima i to kao subjekata informacija, a ne novinarki i urednica. Čak se i medijske uposlenice ne trude da promovišu više žene kao subjekte informacija, niti se bave ozbiljno pitanjima ženskih prava. Možda je ovaj 8. mart zgodna prilika za promenu.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković