Da li smo sigurne u našem digitalnom dvorištu – šta je rodno zasnovano digitalno nasilje?

Sa desetak godina sam po prvi put ušla u svet društvenih mreža – mama i tata su mi dozvolili da napravim Fejsbuk nalog. Godinama su ga proveravali i čitali mi poruke, iako sam ja to mrzela i htela da imam privatnost – makar na internetu – kad sam već sobu morala da delim s bratom. Jednom prilikom sam dobila poruku od neke nepoznate osobe, a u poruci se nalazilo nešto, za šta danas shvatam da je bilo moj prvi uvid u to šta je biti žena – specijalno za mene, moj prvi „dik pik”. Nisam znala šta da radim i samo sam izašla iz četa i pravila se da to nisam videla. Tog istog dana mama i tata su mi opet držali lekciju o tome kako prosto moraju da mi čitaju poruke jer se baš danas desilo da mi je neko poslao nešto što ne treba, pa je bila sreća što su oni to videli i obrisali. Ali, ja im nisam rekla da sam to ipak videla. Samo par megabajta informacija me je na tako čudan način uplašilo, da se od tada pa do danas – skoro 15 godina – nisam usudila da mislim o tom danu i o tom događaju.

U srednjoj školi, na prvom odmoru tog dana, prišla mi je drugarica iz odeljenja i pokazala mi sliku naše zajedničke starije drugarice iz gimnazije, a koja je na slici bila gola. Neko joj je poslao, rekla je ona, pa se smejala i kometarisala, a ja nisam znala šta da kažem ili uradim, pa sam kao statista u filmu samo klimala glavom.

U to vreme nisam imala mnogo prijatelja i jako sam volela da upoznajem ljude preko Instagrama i da se dopisujem s njima. Iako sam svesna da nikad ne znam ko drži taj telefon koji mi šalje poruke, verovala sam da su ljudi dobri i da sigurno nisam toliko bitna da baš meni, ne daj bože, zapadne neki „psihopata”.

Sa 17 godina sam počela da blokiram muškarce koji nisu znali šta znači „nisam zainteresovana”. To nije sprečilo jednog od njih da me prepozna na ulici i pokuša da priča sa mnom, da posle toga pokuša da me kontaktira preko mejla, pa čak i da napravi novi profil na Instagramu da bi opet pokušao da priča sa mnom, praveći se da je neko drugi.

 

Nijedna devojčica ne zaslužuje da joj stigne neželjena slika penisa u poruci – to je digitalno nasilje.

Nijedna tinejdžerka ne zaslužuje da njene slike budu deljene bez njenog pristanka – to je digitalno nasilje.

Nijedna devojka ne zaslužuje da je uznemiravaju osobe koje čak i ne poznaje – to je digitalno nasilje.

Nijedna žena ne zaslužuje da bude žrtva digitalnog nasilja.

 

 

Šta je zapravo rodno zasnovano digitalno nasilje? 

Pojam rodno zasnovano digitalno nasilje odnosi se na različite vrste nasilja koje se vrši posredstvom interneta i tehničkih uređaja, a koje imaju utemeljenje u mizoginim, seksističkim i homofobičnim uverenjima. Ova vrsta nasilja retko se dešava kao izolovana pojava, već najčešće kao početak, nastavak ili dodatak drugim vrstama nasilja koje se dešava van interneta.

Internet prostor se kroz godine jako brzo razvija, samim tim, prosečna osoba možda i ne zna šta je sve digitalno nasilje, kako ga prepoznati i s njim se nositi. Negativne komentare, neželjene poruke i kačenje raznih snimaka i videa bez nečije dozvole i dalje shvatamo olako, ne vidimo to kao nešto na čemu bi trebalo raditi, već je univerzalno rešenje – isključi kompjuter, sklopi laptop, ostavi telefon. Iako se ovo čini kao očigledno rešenje, digitalno nasilje može da ostavi iste psihičke posledice na osobu kao i druge vrste nasilja, a internet i kompjuteri/telefoni su postali neophodna stvar za normalan život jedne osobe, te je nemoguće pobeći od nasilnika.

Kao i kod svake vrste nasilja, i kod rodno zasnovanog digitalnog nasilja postoje primeri i vrste koje lako prepoznajemo – ismevanje, negativni komentari, deljenje eksplicitnih fotografija i videa bez nečije dozvole…

Nažalost, to nije sve…

 

Normalizacija digitalnog nasilja

Digitalno nasilje nekad je teško prepoznati, jer je često prikriveno kroz druge akcije. Nasilnici svoja dela često mogu da prikažu kao brigu i ljubav, dok žrtve neretko pokušavaju da nađu logična objašnjenja za ono što nasilnici rade. Linija može biti tanka između normalnih odnosa i nasilja zavijenog u ljubav i brigu. Neki postupci koje smatramo normalnim u prijateljskim ili partnerskim odnosima za tren oka mogu prerasti u nasilničko ponašanje, i to tako da ni ne primetimo da se išta promenilo.

 

„Želim da te vidim”

Razmenjivanje seksualnih poruka i ličnog eksplicitnog sadržaja između partnera ili bilo koje dve osobe koje su na to pristale je oduvek bila normalna stvar. Nije velika tajna da su starije generacije takođe razmenjivale eksplicitne poruke, na primer za vreme rata, ili da su vojnici sa sobom nosili „skandalozne” fotografije svojih devojaka i žena. Danas je razmenjivanje ovakvih sadržaja mnogo lakše, pa samim tim i mnogo riskantnije.

Razlika između ovakvih odnosa i nasilja je prosta – pristanak. Čak i ako nam je neko partner, ne znači da smo u obavezi da uvek uzvraćamo seksualne želje naših partnera (a ni oni naše). Postavljanje granica u intimnim odnosima je normalna stvar, a problem se stvara kada neko ignoriše te granice. Zahtevanje eksplicitnih fotografija jedna je od stvari koje najlakše mogu da se zamaskiraju u ljubav. „Želim da te vidim” ili „nedostaješ mi” lako mogu prerasti u „ti si moja devojka i to je tvoja obaveza”, „ja sve radim za tebe a ti ni jednu sitnicu ne možeš da mi učiniš” i „ako mi ne pošalješ ono što želim uradiću to i to”. Ako ste postavile granicu, a neko i dalje pokušava da na razne načine dobije ekplicitne fotografije ili poruke od vas, to postaje digitalno nasilje.

 

„Želim da znam gde si”

Trend deljenja lokacije sa prijateljima, porodicom i partnerima od skoro je stigao i kod nas. Danas ne moramo da javljamo ljudima gde smo, već možemo jednim klikom da pratimo lokacije naših bližnjih. Ipak, zloupotreba poznavanja nečije lokacije brzo može postati digitalno nasilje. „Samo želim da znam gde si” prerasta u „zašto si tamo” i „zašto se nisi javila da ideš tu”. Kada neko želi i veruje da ima pravo da kontroliše gde se nalazimo, za to može koristiti i skrivene načine praćenja naše lokacije. Ovakvo ponašanje neretko može da eskalira i preraste u uhođenje. Osoba koja zna našu lokaciju može se pojaviti gde god da se nalazimo, a da to pokušava da opravda time da brine za nas ili da je to što se pojavljuje na istom mestu kao i mi prosto slučajnost. Ako neko zloupotrebljava znanje naše lokacije, to postaje digitalno nasilje.

 

„Želim da znam šta radiš”

Jedna od aktuelnih dilema u doba pametnih telefona jeste da li sa partnerom da delimo lozinku od telefona ili ne. Do tačnog odgovora još uvek nismo došli, ali bi uvek trebalo da budemo oprezne s kim delimo pristup našim informacijama koje se na tom telefonu nalaze. Prva stvar koja nam padne na pamet je da će neko moći da pristupi našim fotografijama i porukama. Nekima ovo može zvučati bezazleno jer „nemaju šta da kriju” od svog partera. Ali, to nisu jedine stvari oko kojih bi trebalo da brinemo. Kada neko može da otključa naš telefon, on ima pristup i svim našim nalozima, našim bankovnim informacijama, pa i mogućnost da sam instalira sakrivenu aplikaciju koja može odati ne samo naše, već i tuđe informacije.

Spajver (Spyware) ili Stalkerver (Stalkerware) je softver za praćenje koji se može koristiti za tajno nadgledanje aktivnosti uređaja bez znanja korisnika. Može se instalirati na računarima, pametnim telefonima ili drugim uređajima, i onome ko ga je instalirao omogućava pristup svemu na našem uređaju. Takođe, može omogućiti nekome da snima i prisluškuje telefonske pozive ili druge kanale komunikacije. Spajver može biti skriven, i stoga ga je teško otkriti ili ukloniti – uglavnom nismo obavešteni da je softver instaliran ili da se koristi. Kada neko insistira da ima pristup našim uređajima, a kasnije naše poverenje iskortisti protiv nas, to postaje digitalno nasilje.

 

Nisi kriva

Kod rodno zasnovanog digitalnog nasilja najvažnije je da znaš jednu stvar – nisi kriva za ono što ti se desilo. Nažalost, naše postojanje u digitalnom prostoru neki ljudi vide kao poziv za nasilje nad nama, i ako odlučimo da postojimo u digitalnom prostoru, ne možemo se sakriti od nasilnika. Moramo da znamo kako se sa ovom vrstom nasilja nositi. Najvažnija stvar je da oko sebe imaš osobe od poverenja s kojima možeš da podeliš svoje probleme, ali je bitno da i ti možeš da budeš ta osoba za ljude oko sebe, jer podeljen problem je problem napola rešen. U ovakvim situacijama, tvoji najbolji prijatelji postaju skrinšotovi i blok dugme. Bitno je dokumentovati ono što nam se dešava, a zatim blokirati osobu koja nas uznemirava kako bismo pokušale da smanjimo ovakve situacije. Ako se nasilje dešava preko društvenih mreža ili sličnih platformi, važno je da pokušamo da prijavimo profil nasilnika. Ove vrste nasilja takođe možemo prijaviti policiji ili Odeljenu za visokotehnološki kriminal. Ako niste spremne da preduzmete ove korake, uvek možete zatražiti pomoć i podršku od grupa i organizacija koje pružaju pomoć ženama, kao što su Autonomni ženski centar ili Centar za devojke.

U jednu stvar uvek možeš da budeš sigurna – nisi sama!

 

Milena Kostić

 

Ovaj članak je pripremljen u okviru projekta „Osnaživanje žena za borbu protiv dezinformacija i digitalnog nasilja“, koji sprovodi „Novosadska novinarska škola“, uz podršku Ambasade Kanade u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, kroz Kanadski fond za lokalne inicijative. Sadržaj ovog članka isključiva je odgovornost „Novosadske novinarske škole“ i ni na koji način se ne može smatrati da odražava stavove Ambasade Kanade u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.