Twitter
FacebookPrema podacima Izveštaja o svetskoj nejednakosti (World Inequality Report) za 2025. godinu, žene na globalnom nivou rade više od muškaraca ali po satu ostvaruju znatno niže prihode. Kada se neplaćeni kućni rad uključi u obračun, žene po satu zarađuju oko 32 odsto onoga što zarađuju muškarci, dok čak i bez tog rada njihov prihod iznosi oko 61 odsto muškog. U Srbiji je prosečna zarada žena i muškarca po satu, za gotovo sva zanimanja niža za žene, kažu podaci Zavoda za statistiku za 2022. godinu.
Izveštaji Ujedinjenih nacija i drugih relevantnih institucija pokazuju da ekonomski položaj žena nije posledica ličnih ambicija ili individualnih odluka, već duboko ukorenjenih strukturnih prepreka i nevidljivog rada. Uprkos tome, u medijima se i dalje najčešće plasiraju pojednostavljeni narativi koji zanemaruju sistemske uzroke rodne nejednakosti.
Jezik „podrške“ u medijima
U domaćim tabloidima se poslednjih meseci intenzivnije pisalo o ženskom preduzetništvu, pre svega povodom subvencija koje država dodeljuje preduzetnicama na selu. Međutim, u pojedinim tekstovima provladinih tabloida fokus je pomeren sa ekonomskog položaja i napretka žena na tržištu rada na izjave zvaničnika i naglašavanje tradicionalnih vrednosti. Tako se, prilikom uručenja rešenja dobitnicama sredstava, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio preduzetnicama ističući da je to što „čuvaju porodicu najvažnije za nas“.
„Uvek su bile odgovornije i ozbiljnije od nas muškaraca. Ovim povećanjem vam pokazujemo, pored svih problema, koliko nam je stalo do vas, koliko nam je važno da nastavite da radite i budete još uspešnije. Molim vas da ostanete tako vredne i da, koliko ste do danas volele Srbiju, uvek je tako volite, a mi ćemo da učimo od vas“, rekao je Vučić, kako su prenele Novosti.
Poruke podrške koje zvaničnici upućuju ženama često sa sobom nose i dodatna očekivanja – da istraju u radu, ali bez umanjivanja odgovornosti prema porodici i domaćinstvu. Nađa Bobičić, istraživačica sa Fakulteta političkih nauka i aktivistiknja, ističe da u odsustvu sistemskih rešenja sav neplaćeni i negovateljski rad ponovo ostaje na ženama.
„Tu ne govorimo samo o ženama koje su radno aktivne, već i o onima u penziji. Tokom radnog veka žene će češće raditi skraćeno radno vreme kako bi mogle da obavljaju neplaćeni rad, što dovodi do nižih plata i manjih penzija, a potom se i u penziji od njih ponovo očekuje da preuzmu brigu o unucima.“
Govoreći o preduzetnicama na selu, Bobičić navodi da i unutar sistemskih promena treba posebno adresirati različite grupe žena i njihove potrebe. „Važno je ne zaboraviti žene u ruralnim sredinama, koje se suočavaju sa višestrukim problemima i nedostatkom dostupnih vrtića i usluga nege, kao i romske žene koje, uz rodnu nejednakost, trpe i dodatni rasizam. Čak i kada se reše osnovni strukturni problemi u oblasti rada, rešenja moraju biti usmerena na raznolikost ženskih iskustava u zavisnosti od toga da li žene žive na selu ili u gradu, kakvog su porekla i u kojim profesijama rade.“
Još jedan primer vesti gde su žene predstavljene kao stub društva objavljena je na portalu Alo, a radi se o izveštaju sa konferencije „Žensko preduzetništvo – u susret Ekspo 2027“. Izveštaj nosi naslov „Žene su stub porodice i države“, međutim, može se primetiti da je tekst u većoj meri usmeren ka promociji Ekspa nego ka analizi položaja ženskog preduzetništva.
Pokroviteljski ton medija i državnih funkcionera česta je pojava u obraćanju ženama, naročito povodom Međunarodnog dana žena.
Novosti su kao posebnu vest objavile video ministra finansija Siniše Malog, koji povodom 8. marta deli cveće saradnicama, uz poruku da su žene „stub ove institucije i celog našeg društva“. Ovakav narativ ne ostaje samo na simbolici, već se prenosi i na način na koji se predstavljaju konkretne javne politike. Tako je prošle godine predsednik Srbije putem svog Instagram profila najavio „vest za koju je siguran da će se dopasti ženama“, a kako su prenele Novosti, reč je bila o alimentacionom fondu. Ovaj fond znači da kada muškarac, bivši supružnik ne želi da plaća alimentaciju ženi, država plaća alimentaciju. „Tako su žene i deca uvek sigurni, a mi preuzimamo postupak protiv neodgovornih i neozbiljnih muškaraca“, naveo je predsednik u svojoj objavi.
U kontekstu pomenute vesti o alimentacionom fondu, novinarka Jovana Gligorijević se osvrnula na razliku u tome kako mediji predstavljaju samohrane očeve i majke. „Slučaj po kome je snimljen film „Otac“ u javnosti je predstavljan kao primer oduzimanja dece zbog siromaštva, nakon čega su odmah prikupljena finansijska sredstva. Ipak, kasnije se pokazalo da iako su sredstva, donacije i uslovi za život brzo obezbeđeni, deca mu još dugo nisu vraćena. To otvara pitanje da li je problem zaista bio ekonomske prirode, posebno imajući u vidu da se u Srbiji deca ne oduzimaju zbog siromaštva. Kritika ovde nije usmerena na samohrane očeve, već na obmanu, pre svega medijsku. S druge strane, samohrane majke su uobičajena pojava.“
„Džentlmenske“ mere koje učvršćuju nejednakost
Bitno je napomenuti da ovakav pristup nije specifičan samo za domaći kontekst. U aprilu prošle godine poslanik ruske Državne dume, Igor Antropenko, predložio je da se ženama skrati radno vreme za jedan sat, bez smanjenja plate. Pored ruskih, ovu vest preneli su i domaći mediji, a Informer ju je objavio uz naslov: „Džentlmenski potez Rusa! Lepši pol će se obradovati!“ Naizgled predstavljena kao dobronamerna inicijativa, ova mera je obrazložena potrebom da žene imaju više vremena za neplaćene poslove.
„Veoma je teško imati vremena, odlazeći s posla u 18 časova, da se deca odvedu u klubove koji često počinju u isto vreme, a neki i ranije“, rekao je Antropenko, i dodao da je sat više dnevno potreban i ženama koje nemaju porodicu jer je „ženi potrebno mnogo više vremena da se spremi za posao nego muškarcu“.
Šta je ženama zaista potrebno?
Kada govorimo o mehanizmima kojima bi se zapravo moglo pospešiti napredovanje žena na ekonomskom polju, Bobičić navodi kako mora da se desi temeljna reforma čitavog sistema. „Trebalo bi na jednom nivou da se poboljšaju opšti uslovi kao što su da imamo više vrtića, da oni budu i u okviru radnih jedinica što se pokazalo kao dobra praksa. Više domova za stare i dnevnu negu jer taj negovateljski rad takođe spada na žene. Druga stvar jeste poboljšanje prava u određenim industrijama, poput onlajn poslova kao i za preduzetnice kojima je relativno skoro izjednačeno pravo za prodiljsko i trudničko bolovanje.“
Jovana Gligorijević dodaje kako je ekonomski položaj žena najviše zanemarena tema, a da je narativ zvaničnika u medijima o ženama kao „osloncu“ i „stubu društva“ dvostruko loš.
„Prvo, netačna je slika o ženi kao stubu, pa se mnoge osećaju neuspešno i nedovoljno dobro kao žene i majke ili promašeno ako nemaju brak i porodicu. Pa se na to natovari još i „oslonac društva” i stvarni problemi se zamagle. Ali ja moram da pitam kakvom društvu žene treba da budu oslonac? Onom koje ih sa 40 godina otpiše s tržišta rada pa su u Nacionalnoj službi za zapošljavanje prebačene u teško zapošljivu kategoriju?“
Takođe, važno je ponuditi odgovore koji ne ostaju na nivou simboličkih rešenja. Postavljanje žena na više pozicije često stvara samo privid promene, zbog čega Bobičić ističe da diskriminaciju na tržištu rada treba posmatrati kao širi problem ugroženosti radničkih prava.
„Ne treba samo da pozivamo individualne poslodavce da budu svesni problema već da kroz različite mere podrške ženama, sindikalno organizovanje, ohrabrujemo njihovo napredovanje. S druge strane, treba da shvatimo da to nije samo izolovano pitanje neke grupe žena ili samo žena, već cele radničke klase.“
List Novosti je još 2018. godine objavio tekst pod naslovom „Žene manje plaćene, ali se ne žale“, u kojem se navodi da je „tek jedna dama prijavila da je zakinuta za zaradu zbog pola“. Povod za tekst bio je poziv tadašnje poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković ženama koje smatraju da su za isti posao manje plaćene od muških kolega da se obrate toj instituciji. Iako je u tekstu preneta izjava poverenice da mali broj prijava ne znači da diskriminacija ne postoji, izostalo je objašnjenje razloga zbog kojih je broj prijava nizak. Na sajtu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti tada je objavljeno saopštenje u kom je Janković istakla da je nejednake zarade izuzetno teško dokazati u praksi, pre svega zbog netransparentnosti sistema zarada i nedostatka dostupnih informacija o dodacima, bonusima i nagradama, koji su ključni za utvrđivanje diskriminacije. Zbog takve netransparentnosti, žene često nisu ni svesne da su za isti posao slabije plaćene od svojih kolega, što direktno utiče na mali broj prijava, iako to ne znači da ovakva praksa ne postoji.
Bobičić ističe kako profesionalni rad ne podrazumeva samo smenu na poslu već i propratne obaveze koje žene nekad nisu u mogućnosti da isprate. „Poslovi često podrazumevaju i takozvana minglovanja, ostajanje nakon posla, raznorazna putovanja i druge obaveze. U jednom istraživanju koje smo radili, imali smo primer žene koja je klasična muzičarka i koja nakon svakog stava ode iza bine da podoji bebu, to je vrsta obaveze koju očevi nemaju. Tu nije samo biološka razlika u pitanju, nego je situacija ista i zbog toga što žene češće odlaze da pokupe decu iz vrtića, spreme im hranu i slično.“
Problem rodne ekonomske neravnopravnosti daleko prevazilazi pitanje medijskog izveštavanja, ali uloga medija u održavanju problematičnih narativa u javnom prostoru ne može se zanemariti. Na osnovu navedenih primera može se zaključiti da prorežimski mediji žene koje pokazuju želju za ličnim i profesionalnim napretkom koriste kao dokaz uspešnosti državnih politika i navodne brige vlasti za njihov položaj. Umesto da se ekonomska neravnopravnost sagleda kao strukturni problem, ona se svodi na niz „pozitivnih priča“ i promotivnih sadržaja. Na taj način stvarni uzroci nejednakosti ostaju izvan fokusa, dok se na žene prebacuje dodatni pritisak da individualnim uspehom nadomeste sistemske propuste.
Marina Nenadović
Ovaj članak je pripremljen u okviru projekta „Osnaživanje žena za borbu protiv dezinformacija i digitalnog nasilja“, koji sprovodi „Novosadska novinarska škola“, uz podršku Ambasade Kanade u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, kroz Kanadski fond za lokalne inicijative. Sadržaj ovog članka isključiva je odgovornost „Novosadske novinarske škole“ i ni na koji način se ne može smatrati da odražava stavove Ambasade Kanade u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.
