search icon Arhiva

Dan maternjeg jezika

Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1999. priznala je rezolucijom ovaj praznik i odredila 2008. godinu za međunarodnu godinu jezika. Praznik je nastao na inicijativu Bangladeša (bivšeg Istočnog Pakistana). U toj državi 21. februara 1952. održani su protesti u organizaciji Pokreta za bengalski jezik, kada su policija i vojska ubile nekoliko studenata u Daki.

Međunarodni dan maternjeg jezika redovno proslavljaju zemlje članice UNESCO-a kako bi promovirale jezičku i kulturnu raznolikost, te višejezičnost.[1]

Srbija je višejezična zemlja u kojoj se koriste i dva pisma. Na Pokrajinskom nivou u Vojvodini je priznato pet zvaničnih jezika s tim da svaka opština shodno izjašnjavanju stanovništva priznaje jezike kojima se u toj zajednici govori i u javnoj i u privatnoj sferi. U Novom Sadu, tako na primer, osim srpskog jezika, u zvaničnoj upotrebi su još i mađarski, slovački i rusinski jezik.[2]

Informisanje na maternjem jeziku je jedno od osnovnih ljudskih prava. Rukovodeći se time još početkom druge polovine XX veka u Vojvodini, pre svega, ali i u drugim delovima Srbije i tadašnje SFRJ, osnivani su višejezični mediji.  Svaka veća opština u Vojvodinini osamdesetih godina XX veka imala je dvojezične ili višejezične novine, radio, a neke i lokalnu televiziju. To se smatralo standardom, a ne izuzetkom, u javnom informisanju.

Upravo lokalni mediji udruženi u ANEM-u u Srbiji su doprineli da se svrgne režim Slobodana Miloševića i tako pokazali snagu informisanja na maternjem jeziku.

Dvehiljadita je donela velike promene. Demokratska ideja da se država razvlasti u medijskoj sferi kako ne bi podjarmljivala i pritiskala novinare se u Srbiji pretvorila u potpuno uništavanje lokalnih medija. Do 2015. godine su u najvećoj meri ukinuti jer ih niko nije želeo, posebno višejezičke, ili  su novi vlasnici promenili uređivačku politiku i sveli ih na takozvane “džuboks” radio stanice koje emituju muziku na osnovu plej lista, daju kratke vesti i vremensku prognozu i nikakav drugi sadržaj. Osim smenskog voditelja i tehničarа, u tim radijskim stanicama niko drugi ne radi. I na kraju, neretko, kupljeni su zarad poslovnog prostora tako da im je ubrzo promenjena namena.

Otpora je bilo, posebno u velikim lokalnim višejezičkim štampanim i elektronskim medijima kakvi su bili Subotičke novine i Radio Subotica, Kikindske i Radio Kikinda, Zrenjaninske novine i Radio Zrenjanin, Somborske novine i Radio Sombor, ali bez rezultata. Država nije imala razumevanja, niti je ponudila neke olakšice novinarima da otkupe sopstveni medij. Polemike su bile iscrpljujuće i na kraju je informisanje na jezicima manjima nestalo prvo sa kioska a potom i iz etra. Lokalni tajkuni bliski vlasti ili čak pojedinci praktično u ime svojih stranaka kupili su lokalne medije i sa njima, bez kasnije kontrole da li je sve po zakonu da se pet godina ne menja namena i uređivačka politika, radili ono što su naumili privatizujući ih. Dakle, na kraju 2015. godine, kada je zvanično privatizacija okončana, bilans po lokalne medije je bio malo je reći stravičan.

Informisanje na maternjem jeziku se svelo na drugi i treći program radija javnog servisa Vojvodine i drugi program televizije javnog servisa Vojvodine. Malo slušani, i još manje gledani, programi koji se smenjuju tokom 24 sata u manjim jezičkim segmentima su potpuno nesvrsishodni. Izuzetak je program na mađarskom jeziku koji je najrazvijeniji kako na radiju tako i na televiziji javnog servisa Vojvodine. Ponekad se čini da su retki višejezički mediji u Srbiji još uvek u etru samo da bi u državnim izveštajima prema EU imalo šta da se napiše.

Na Međunarodni dan maternjeg jezika, podsetimo da je pokrenut u spomen na poginule govorne predstavnike bengalskog jezika koji su se borili i dali živote za pravo da govore svojim jezikom. Danas se ta borba svodi na “zalaganje” da u demokratski orijentisanim državama svako u javnoj sfveri može da se služi svojim maternjim jezikom i pismom, tačnije da ima obrazovanje i medije na maternjem jeziku i da ima mogućnost da se njime služi na sudu i pred državnim organima. Da li se to pravo i ispunjava u svakodnevnom životu nacionalnih manjina veliko je pitanje.

Nekada visok standard u medijskoj sfveri informisanja na maternjim jeziku u Srbiji danas je svedeno na pravnu frazu koja stoji i u međunarodnim dokumentima a glasi, parafraziramo, “koliko je država u mogućnosti”. U Srbiji izlaz je nađen u javnom servisu Vojvodine koji danas informiše na 13 jezika, a još neke manjine čekaju odgovor da dobiju svoj termin na RTV-u. Svi oni trebalo bi da “stanu” u okviru 24 sata, kako je već navedeno, samo na drugom program televizije, a radio je višejezičan na drugom i trećem programu. Napraviti trinaestojezičnu programsku shemu u samo 24 sata od kojih, istini za volju, imaju smisao samo oni časovi od 7.00 do 24.00, je izuzetno teško. Uvek će neke emisije, i jezici na kojima se emituje, biti u udarnom terminu, a drugi u nepovoljnijoj situaciji. Znači ravnopravnost je tu već od samog početka nemoguća. Pitanje je i auditorijuma koji za neke manjine svojih sat vremena informativne emisije na maternjem jeziku treba da čekaju sedam dana. Malo je verovatno da je njihova slušanost i gledanost značajna kada na internetu mogu da se nađu, i u strimu i u podkastu, veoma kvalitetni sadržaji koji su produkcija mejnstrim velikih medija iz njihove matične zemlje. To što tu neće biti nikakvih informacija iz njihove svakodnevice i to onih koji će ih informisati o ostvarivanju manjinskih ljudskih prava njihove zajednice, malo ko u ovakvoj situaciji razmišlja, a i te kako bi trebalo.

Međunarodni dan maternjeg jezika, 21. februar, je dan i za “lingvističke” rasprave. U Srbiji je trenutno na društvenoj agendi i u medijima visoko postavljena tema o tome da li treba dozvoliti rodno senzitivnu jezičku upotrebu ili ne. Tema koja je nakon 40 godina javne rasprave 2021. dobila svoj zakonski epilog, ali je sada 2024. ponovo pokrenuta iz nečijih razloga.

Istovremeno, ne govori se o jednoj veoma važnoj temi koja je i lingvistička i veoma politička, takođe zakonom dobro definisana, ali u praksi baš i nije sprovedena na odgovarajući način – informisanje, obrazovanje, sudstvo, zdravstvo, javna komunikacija sa državnim ustanovama i administracijom na jezicima manjina koji jesu zakonski u javnoj upotrebi. Ova tema nije čak ni na marginama društvene i medijske agende. Ona u mejnstrim medijima u Srbiji, koji su i sa najvećim auditorijumom, ne postoji ni 21. februara.

prof. dr Dubravka Valić Nedeljković

[1] Izvor: https://bs.wikipedia.org/wiki/Me%C4%91unarodni_dan_maternjeg_jezika.

[2] Izvor: https://www.puma.vojvodina.gov.rs/dokumenti/ostalo/sljezik.pdf.

Poziv na trening... 85 godina Politikinog...