Dani pesničkog izražavanja

Poezija se, ovih dana, uselila u razna režimska medijska obraćanja. Ili, ako ne baš poezija, onda nešto što bismo mogli nazvati „pesničkim izražavanjem“. A koliko ima pesnika, i svih ostalih lica sklonih pesničkom izražavanju, toliko je i poetika, i stilova, i svih tih specifičnih upotrebā jezika i mišljenja kojima se pesnici – razume se, i sva ostala lica sklona pesničkom izražavanju – poštapaju u pohodima na pesničke visine.

Naravno, u ovoj, kao i u svakoj priči, valja krenuti od početka, a u ovoj, kao i u svakoj priči u  Srbiji, početak je tamo gde je njen predsednik. „Grozni su mi i oni koji bi da, tukući ‘pedera pored sebe’ tuku ‘pedera u sebi’ kao i oni koji bi nešto da hvališu a ne razmišljaju kakve probleme ima Srbija i šta joj je natovareno na vrat“, izjavio je predsednik Vučić, naglasivši da se „pesnički izražava“. Tako su agencije, u vestima sa konferencije za štampu povodom nove – ili stare, ili buduće, ili večne, pitanje je optike – kosovske krize, prenele reči najprepoznatljivijeg glasa ove male renesanse u režimskom pesničkom izražavanju.

Uprkos tome što je hvale vredno da je predsednik, pored svih drugih obaveza koje ima i pored svih sekcija na koje je upisan, stigao i da se okuša na polju pesničkog izražavanja, mora se priznati da je ovo pomalo otaljao. Sa jedne strane, pomalo je zavodljiva teza da je homofobija uvek, ili barem pretežno, posledica nerešenih pitanja seksualnosti samih homofoba, ali je još više ta teza i pohabana, i pesnički dosadna, i u političkom i u značenjskom smislu duboko pogrešna. Sa druge strane, primetne su i autocenzorske kočnice na koje je predsednik nagazio, pa je biblijski citat „o trunu u oku brata svog i neuviđanju debla u vlastitom“ u njegovom pesničkom uratku ispao nekako zabašuren i musav, prisutan tek u tragovima. Mada, kada se uzme u obzir kako ovih dana prolaze neki mnogo ozbiljniji pesnici koji se rečima igraju sa svetim knjigama i svetim citatima – a tek kada se uzme u obzir da ovih predprajdovskih dana i Srbijom odjekuju pretnje i fatve sveštenika, i svih ostalih lica sklonih svešteničkom izražavanju – mora se razumeti zašto je predsednik, kao ipak amater na polju pesničkog izražavanja, pomalo podbacio.

Ipak, na samoj konferenciji se brzo prebacio u žanrove koji mu više odgovaraju, i koji više imaju veze sa epskim nego sa lirskim. Naravno, reč je o novoj turi zastrašivanja novim ratovima, a predsednik, i svi predsednikovi ljudi koji čitavog leta blebeću i tvituju na ratne teme, savršeno se uklapaju u širu sliku sveta u kojem živimo i koja je sasvim iščašena odavno (cinici bi rekli oduvek i cinici bi, kao uglavnom što jesu, bili u pravu). Međutim, od kada je ovog proleća Rusija napala Ukrajinu, kao da su nestale sve moguće političke, društvene, pa i elementarno verbalne inhibicije, i kao da se svi već pomalo navikavamo na to da mnoge do juče sasvim nemoguće stvari danas postaju sasvim moguće. A šta će sutra biti sa tim danas „samo“ sasvim mogućim stvarima, boga pitaj i, ako u istog veruješ, bogu se moli da ne bude ono što se plašiš da može biti. Racionalni ljudi, po ćoškovima javnog prostora, trude se da objasne da postoji hiljadu i jedan racionalan razlog zašto novog rata na postjugoslovenskom području neće, ne može i ne sme biti. Međutim, ako se uzme u obzir da govorimo o području koje je u prethodnih tridesetak godina ugostilo čitav niz ratova čiji je bilans preko sto trideset hiljada mrtvih i nepregledan broj raseljenih, jasno je da racionalni i nemaju neki naročit uticaj na stvarnost za nama i na stvarnost ispred nas.

Međutim, ovo nije tekst o ratu. Ovo je tekst o pesničkom izražavanju, i licima njemu sklonim. Kažu da svakog učitelja najviše raduje – pa i učitelja koji se tek povremeno i sa promenljivim uspehom okušava u pesničkom izražavanju – kada ga učenici prevaziđu. A predsedniku su, u ovim danima uoči njegove dugo očekivane konferencije i na njoj pomalo neočekivanog pesničkog izleta, učenici stvarno osvetlali obraz.

Recimo, još uvek aktuelni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, kao da je upoznat sa onom često citiranom rečenicom iz jednog romana Milana Kundere da „ljubav počinje metaforom“. Nedavno je za medije govorio kako žali što je stopirana priča sa Rio Tintom i eksploatacijom litijuma u zapadnoj Srbiji – a to je, faktički govoreći, gotovo jedina opoziciona pobeda u prethodnih deset godina, pa i ona preti da bude kratkog veka – i, u sred tog izlaganja, ministar je pokazao da je onaj Kunderin poučak previše doslovno shvatio. „Litijum je bila naša šansa da izmislimo internet, litijum je bila naša nafta i svi mi snosimo deo odgovornosti zašto nismo imali snage, predsednik najmanje“, kaže za medije nadahnuti ministar, poslavši predsedniku ljubavnu poruku započetu metaforom.

I, zaista, vidite kako je pesničko izražavanje neuporedivo uspelije i zaokruženije kada je vođeno iskrenom emocijom! Predsednik je, u poprilično jalovoj, odbrani prava na slobodno okupljanje i slobodno izražavanje seksualnosti jedva uspeo nešto da smuti, pa prospe o unutrašnjem i spoljašnjem pederu, sasvim nam jasno dajući do znanja da iza njegovog pesničkog izražavanja ne stoje ni nadahnuće, ni uverenje. Sa druge strane, kada iza pesničkog izražavanja stoji istinska ljubav – u ovom slučaju jednog ministra spram jednog predsednika – dobijemo internetsku metaforu za napredak i naprednjačku metaforu za devastaciju životne okoline, briljantan stih koji se može zamisliti i u pesničkim antologijama i na magnetima za frižidere. „Litijum je bila naša šansa da izmislimo internet“, Tomislav Momirović. Može čak i na upaljačima da se štampa. Biće kampanja, trebaće.

Neki predstavnici režima, ipak, nisu toliko sofisticirani, pa su se, u vikendu za nama, okušali u nešto primitivnijim oblicima pesničkog izražavanja, onog koje stanuje u šaljivim anegdotama, vicevima i dosetkama koje se ispaljuju za kafanskim stolom. Pre nekoliko dana, opozicionog političara Zdravka Ponoša i njegovu porodicu su zadržali na granici prilikom ulaska u Srbiju (treba li napominjati, iz Hrvatske?), bez razumnog objašnjenja, osim da su neke bezbednosne strukture zainteresovane za razgovor sa njim da bi, posle sat i po vremena zveckanja moći, naprasno izgubile to interesovanje. Ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Vulin, nije mogao da odoli, pa se i on, talentovan kakav jeste, prepustio pesničkom izražavanju, i kao pravi šeret iz lokalne kafane, objasnio šta se tu tačno desilo i kako je taj – kako se ono beše zove, Ponoš? – zapravo, zahtevao za sebe drugačiji tretman od ostalih zaustavljenih na granici.

„Policajac koji ga je ljubazno zamolio da pokaže dokumenta i sačeka dok se ne završi kontrola, nakon Ponoševih protesta, pozvao je starešinu i pitao ga da li da bez kontrole, kako je Ponoš tražio, propusti lice koje je prepoznao iz javnosti, ali nije znao da je u pitanju poznati političar. Starešina je pripadniku Uprave granične policije dao jedino mogući odgovor i rekao da je zakon isti za sve, pa i za lica sa estrade (pogrešno misleći da je gospodin Ponoš pevač izvornih krajiških pesama)“, naveo je u pisanoj izjavi ministar, svakim slovom se smejuljeći i podižući obrve, kao da sve okupljene oko kafanskog stola pita „Kontate? Kontate foru? Taj Ponoš, koji je bio glavni protivkandidat našem predsedniku na poslednjim izborima, sad je toliko nebitan, kao da je običan građanin, ili, šta znam, kao da je neki tezgaroš koji se vraća sa terevenke na kojoj je urlao – Krajišnici, gdje ćemo na prelo, GDJE-ĆE-MO-NA-PRE-LO!! Je l’ kontate? Je l’ sigurno kontate? Da vam ispričam još jednom?“ Može se naslutiti da bi ministar Vulin, bez obzira što su svi za stolom razumeli njegovo tanano preplitanje pesničkog izražavanja i policijskog zastrašivanja, svoju foru ispričao još jednom. Naprosto, on deluje kao takva vrsta pesničkom izražavanju sklonog lica.

Sa druge strane, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je pokazala da je sasvim drugačijeg i sasvim osobenog pesničkog kova kada je, na konferenciji za štampu, jedna njena izjava zazvučala kao zapis sa poslednje strane sveske nekog pesničkog uma koji je oduvek voleo Danila Harmsa. „U pandemiji je smanjena potrošnja te vrste namirnica. Imamo da je krompir poskupeo 152 odsto. Kada je prošla pandemija ljudi su počeli da organizuju svadbe i slavlja i povećana je potrošnja i to je pored suše i drugih faktora dovelo do rasta cena“, odzvonile su guvernerkine reči, kao pomalo zbrkani nacrt od koga bi se, dodavanjem par zgodnih detalja i sitnim stilskim intervencijama, mogla napraviti izvanredna apsurdna minijatura. Recimo, ako bi se taj motiv suše malo podebljao nekom grotesknom slikom! „Kada je prošla pandemija, ljudi su počeli da organizuju svadbe i slavlja, pa je povećana i potrošnja krompira. To je, pored suše koja je učinila da nivo Dunava toliko opadne da iz njega izrone davno potopljeni nacistički brodovi, dovelo do rasta cena ove namirnice.“ U nekim drugačijim vremenima za pesničko izražavanje, ovakve satirične minijature ne bi se postidela mnoga lica sklona pesničkom izražavanju koje, kroz apsurdno izokretanje stvarnosti, ismeva vlast koja tu stvarnost dobrim delom oblikuje.

Međutim, vreme u kojem živimo odavno je ispalo iz tih staromodnih zglobova. Svetska pandemija je već prešla u onaj deo stvarnosti na koji smo oguglali i koji previđamo da postoji, poput reklama za Lidl u sandučetu ili Kulturnog dnevnika na RTS-u. Klimatske promene nam planetu prže tako da ona sve više liči na izgoreli, ugljenisani pomfrit i, zaista, širom sveta se u isušenim rečnim koritima pojavljuju drevni gradovi, mostovi i brodovi. Satiričari, pesnici, pisci, novinari, stendap komičari, podkasteri, aforističari, tviteraši i ostala lica tradicionalno sklona pesničkom izražavanju, ako nisu onaj jedan koji je zauzet time što ga religijski fanatik bode nožem tokom književne večeri, žale se da je stvarnost toliko bizarna da je postalo gotovo nemoguće šaliti se sa njom. Stvarnost, stvarno, i potvrđuje te njihove tvrdnje, pa svom dnevnom katalogu bizarnosti doda i tu da se guvernerka Narodne banke Srbije predala pesničkom izražavanju, i ustanovila da su postpandemijske svadbe glavni krivac za rast cene krompira jer je, inače, opšte poznato da se na srpskim svadbama malo šta troši kao krompir pire, musaka i čips. Sitne, opozicione pobede u Srbiji biće, sasvim moguće, izbrisane jer je, razume se, litijum naš način da izmislimo internet, a sitne i, na mnogo načina, same po sebi nedostatne opozicione lidere, režim će tretirati kao opasnu mešavinu stranih plaćenika, domaćih izdajnika i pevača pratećih vokala u „Goci Bendu“. Čitav svet ludi zbog rata u Ukrajini, a čitava srpska javnost je sluđivana porukama o našem malom budućem ratu koji se ne sme desiti, ali će se sigurno desiti, ali ako se ipak ne desi, to je zato što je predsednik uspeo da nas izbavi od njega, a, osim toga, uspeo je i da, usput, u svoj govor i u govor svojih, ubaci i malo tog nesrećnog pesničkog izražavanja.

Naposletku, u svom tom sluđenom vremenu, iščašenom svetu i bizarnoj stvarnosti, niko nije ispao grozniji od samog pesničkog izražavanja koje je, kao neki virus, mutiralo da bi preživelo.

I sada umesto da, kao što je red, pesničko izražavanje služi tome da ljudi zajebavaju vlast, ono služi tome da vlast zajebava ljude.

Bojan Marjanović