Twitter
FacebookU okviru programa Novosadske novinarske škole nedavno smo imali priliku da sa mladim novinarima i studentima novinarstva razgovaramo o veštačkoj inteligenciji i posledicama koje ona ima ili može imati po novinarstvo. Većina intervjuisanih je istakla da koristi pomoć veštačke inteligencije, a pre svega Čet Dži-Pi-Ti-ja u pripremi tekstova i pri odabiru tema, jer tako brže dolaze do podataka. Oni nisu sigurni da će pretragom otvorenih baza podataka i interneta generalno dobiti toliko informacija koliko veštačka inteligencija može da im „isporuči“ za veoma kratko vreme. Međutim, da li je veštačka inteligencija saveznik novinara?
Mladi novinari i studenti novinarstva svesni su opasnosti od dezinformacija jer – kako navode – više puta su se uverili da veštačka inteligencija poput Čet Dži-Pi-Ti-ja izmišlja podatke koji se od nje tražu ukoliko nije u sposobnosti da ih pronađe u bazi podataka iz koje odgovore izvlači. Ako nemate barem okvirnu predstavu o tome šta treba da očekujete i šta može biti odgovor na pitanje koje ste postavili veštačkoj inteligenciji lako vam se može dogoditi da objavite neistinu pa čak i glupost, ističu intervjuisani novinari i studenti. Istovremeno, oni smatraju i da stručna terminologija kojom obiluju neke sofisticiranije teme predstavlja problem za veštačku inteligenciju.
Intervjuisani novinari iz sopstvenog iskustva preporučuju da se veštačka inteligencija ne citira direktno, već da se ovaj alat koristi samo kao početna tačka za dalje istraživanje teme. Jednoglasni su u oceni da veštačka inteligencija nikada neće moći da obavlja celokupan novinarski posao. Ipak se u novinarstvu prepoznaju stil i jezik svakog pojedinačnog autora, kao i njegova procena vrednosti podataka, balans i perspektiva iz koje se tumače informacije stavljene u kontekst sa kritičkog stanovišta zasnovanog na znanju, a ne pukom citiranju podataka. Za sada, veštačka inteligencija ipak nije u mogućnosti da novinarski posao obavlja na ovaj način.
Koliko god ohrabruju ovako realne procene mladih novinara i studenata novinarstva o konkurenciji koju u tradicionalnoj žurnalistici potencijalno stvara veštačka inteligencija, ipak valja imati u vidu da su medijske kuće i pre komercijalne pojave veštačke inteligencije težile smanjenju troškova proizvodnje programskih sadržaja. One pojednostavljivaju proces rada u redakcijama, simplifikuju uređivačku politiku koja se opredeljuje više za zabavne nego informativne i obrazovne sadržaje jer oni zahtevaju daleko šira znanja i uvid u društveno-politički i kulturni kontekst sredine o kojoj se govori. Etika profesije i kreativnost su još značajnije teme o kojima valja dodatno raspravljati kada je reč o većoj upotrebi veštačke inteligencije u novinarstvu.
U tom smislu, stručnjaci u oblasti novinarstva i veštačke inteligencije navode da su redakcije u svetu počele da implementiraju različite etičke smernice koje se tiču veštačke inteligencije ali da „njihova praktična primena ostaje izazovna i nedovoljno proučena, ne samo zbog netransparentnosti algoritama veštačkih inteligencija, već i zbog teškoća ’ugrađivanja’ novinarskih vrednosti u sisteme veštačke inteligencije“[1].
Zasigurno, veštačka inteligencija će se u novinarstvu ubuduće koristiti još više, ali je veoma važno unapred razumeti ograničenja veštačke inteligencije koja ipak, za sada, nije opskrbljena sa dovoljno informacija o etičkim novinarskim principima. Ili samo nije u sposobnosti da ih samostalno primenjuje. Ne treba zaboraviti da je veštačka inteligencija – za sada – ipak samo alat. Mi smo ti koji ovaj alat snabdevamo podacima.
Veliko je pitanje da li kompanije koje se bave kreiranjem veštačke inteligencije obraćaju dovoljno pažnje na etiku. Da li se ovi softveri „pune“ „ideološki“ obojenim podacima ili je reč o izbalansiranijem pristupu. Da li će samo oni delovi planete koji imaju tehničko-tehnološke resurse biti ti koji će svojim preferencijama prilagođene podatke stavljati na raspolaganje, na primer, Čet Dži-Pi-Ti-ju, ili nekom drugom Čet-botu, ili će i neke druge kulture biti u prilici da ponude svoje resurse?
Pitanje etike u korišćenju veštačke inteligencije među novinarima automatski se preliva i na pitanje uticaja veštačke inteligencije na demokratiju i demokratičnost političkih procesa u različitim zemljama sveta. Svedoci smo toga da se veštačka inteligencija, recimo, intenzivno koristi u predsedničkoj trci u Sjedinjenim Državama gde je jedan od kandidata kontinuirano zloupotrebljava kako bi stekao prednost[2]. Veštačka inteligencija nije u ovom smislu sasvim regulisana ni u jednoj od najnaprednijih država sveta poput SAD, a kamo li u tranzicionim sredinama kao što je Srbija.
Politikološkinja sa univerziteta Jejl, Helen Landimor smatra da postoje dva puta kojim će potencijalno krenuti zvaničnici kako bi konačno regulisali korišćenje veštačke intligencije. Prvi od ova dva puta Lendimor naziva „tehnokratskim putem“. On podrazumeva da kretori veštačke inteligencije „razgovaraju sa nesrećnim zvaničnicima, od kojih će mnogi pogrešno razumeti tehnologiju, i reći im šta da rade, bilo na nivou nacionalnih država ili globalne institucije“[3].
Alternativni put koji Lendimor smatra „privlačnijim“ trebao bi da bude „zaista demokratski, reprezentativan i inkluzivan proces“. Ovaj proces podrazumeva formiranje nasumično odabranih tela građana iz celog sveta koji bi potom odlučivali o regulaciji veštačke inteligencije. Iako pomalo utopijski, ovakav pristup je možda i jedini ispravan po mišljenju Landimor.
Srednji put između ova dva pokušao je da pronađe profesor Džon Tasiouls sa sa Instituta za etiku i veštačku inteligenciju. On smatra da je doprinos tehnokrata neophodan za regulaciju veštačke inteligencije ali da „njihova uloga treba da bude savetovanje, a ne uzurpiranje demokratske javnosti“. Prema mišljenju profesora Tasioulsa univerziteti su izuzetno bitni za odvijanje ovih procesa ali su oni, nažalost, često na istoj strani sa tehnokratama[4].
Konačno, ništa manje važno je i večno pitanje o tome ko će brinuti o tačnosti podataka koje veštačka inteligencija isporučuje, ali i „ko će kontrolisati kontrolore“. Kako možemo biti uvereni da sve što nam isporuči AI jeste vredno naše pažnje i upotrebljivo za novinarsku praksu?
Još je previše otvorenih pitanja i ne smemo ih zanemariti kada se odlučimo da nam veštačka inteligencija asistira u pripremi novinarskih tekstova. Naravno da ovu pomoć koju su iznedrile nove digitalne tehnologije ne treba potpuno isključiti. Dovoljno je samo biti oprezan, fokusiran i uključiti i tradicionalne načine dolaska do podataka, analitički pristupiti koncipiranju i izradi tekstova i ostalih sadržaja. Ukoliko je koristimo na ovaj način, veštačka inteligencija će nam doneti samo korist.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
[1] https://journals.sagepub.com/doi/full/10.1177/27523543241288818#con1
[2] https://www.npr.org/2024/08/30/nx-s1-5087913/donald-trump-artificial-intelligence-memes-deepfakes-taylor-swift
[3] https://ora.ox.ac.uk/objects/uuid:0965ad50-b55b-4591-8c3b-7be0c587d5e7/files/s1544bq74x
[4] Isto
Ilustracija je generisana veštačkom inteligencijom.