Twitter
FacebookMožda su se država Srbija i predstavnici jevrejske i romske zajednice dogovorili da se komemoracije ove godine održe po novozelandskoj vremenskoj zoni? Ili je možda Srpska pravoslavna crkva svojim uticajem uspela da nametne novi datum i da na taj način izbegne konflikt sa Svetim Savom?
Sve u svemu, izgleda da se Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta u Srbiji obeležava 26. a ne više 27. januara, odnosno ne više na dan koji je ustanovila Generalna skupština Ujedinjenih nacija rezolucijom usvojenom 20015. godine, kao uspomenu na dan kada su 1945. godine trupe Crvene armije ušle u Aušvic.
Činjenica da je tako lako pomeriti datum jasno govori o značaju koji sećanje na Holokaust ima u društvu u kojem živimo a naročito u državnim strukturama koje bi u to sećanje trebalo da ulože mnogo, mnogo više.
Prva stvar koja proizlazi iz toga je da nam nije tako važno to što rade drugi. Nema veza ako se ceo svet okuplja 27. januara. Nema veze ako je to trenutak u kojem evropske zemlje (ne samo zemlje Evropske unije) obnove svoje zajedničko “NEfašizmu”, iako naravno uz mnoga licemerna i ne baš vesela lica. U Srbiji odlučujemo sami.
Druga stvar je da se stekne jasan utisak da se radi više o moranju obeležavanja tog dana sećanja nego o iskrenoj želji da se setimo svega što su fašizam i nacizam uspeli monstruozno da urade. I da, pritom, naglasimo da je Holokaust monstruozan rezultat jedne progresije koja počinje 1919. u Italiji i širi se po celoj Evropi, i koja te kobne 1933. godine dolaskom Hitlera na vlast prikaže svoje pravo destruktivno lice.
Koji je smisao tih ceremonija koje traju sat vremena i zaborave se u roku od jednog dana, ako iza njih ne stoje jasna antifašistička politika države, što podrazumeva odbacivanje i osuđivanje bilo kog nasilja, borbu protiv rasizma, poštovanje pravne države, suočavanje s prošlošću, a naročito izgradnju ravnopravnog i solidarnog društva?
Koji je smisao tih komemoracija ako oni koji govore o strahotama genocida su ti isti koji su zagovarali ratove u bivšoj Jugoslaviji, koji negiraju zločine koje su počinile srpske vojske, koji šire netrpeljivost prema drugima? Ti isti predstavnici politike koja de facto promoviše robovlasništvo? Ili ti čije su „uvažene kolege“ govorili da su srpske žene svojim abortusima ubile više dece od Hitlera?
U tom smislu, ne bi bilo loše da se vratimo učenju o fašizmu i nacizmu i da probamo da se posvetimo analizi pojava savremenih oblika tih ideologija koje su proizvele Holokaust.
Iznenađujuće je koliko ih ima oko nas, u Srbiji i regionu ali i u celoj Evropi. Vredelo bi da se tokom tih ceremonija govori i o nastanku fašizma i nacizma, o njihovoj populističkoj moći, o obećanjima koja su davali narodu, o metodama zastrašivanja koje su koristili.
Vredelo bi da se pozovu predstavnici drugih zajednica odnosno drugih grupa ljudi koji su fašisti i nacisti osudili na smrt jer su i oni bili „nepoželjni“. Zamislimo da, na primer, na Dan sećanja na žrtve Holokausta, umesto predstavnika države ili jevrejske zajednice svečani govor održi osoba sa mentalnim ili fizičkim invaliditetom, ili pripadnik LGBT populacije, ili jehovin svedok… sve su njih nacisti ubijali.
I još: zamislimo da te iste osobe drže redovna predavanja ili radionice po školama, tokom cele godine. Zamislimo da postoji jasan program edukacije o borbi za ljudska prava, protiv bilo koje vrste mržnje, protiv eksploatacije čoveka nad čovekom. Zamislimo i da istraživači, i to prvenstveno istoričari, prestanu da lažu sebe i druge i da govore jasno i glasno da je Milan Nedić bio antisemita, filonacista, ratni zločinac. I to kontinuirano.
Eto, možda bi tada ceremonije imale smisla, i nekako bi se uspostavilo poštovanje preporuka koje Jad Vašem, najvažnija institucija za sećanje na Holokaust na svetu, stalno ponavlja: sećanje, edukacija i istraživanje moraju zajedno da se sprovedu.
Jedno bez ostala dva ne može.
Autor: Milovan Pisarri
Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu
*Autorski tekst napisan povodom 27. januara Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta