„Neka me prate, ja i onako nemam šta da sakrijem” jedna je od čestih rečenica koja se može čuti kada je reč o privatnosti podataka na internetu. I to je u redu, ali treba razumeti i drugu stranu priče o privatnosti. Pravo na privatnost ne služi samo tome da ‘sakrijemo’ informacije o sebi koje ne želimo da drugi znaju, nego i da budemo osigurani da niko neće zloupotrebiti naše lične podatke i time naneti štetu nama ili drugima.
Privatnost na internetu otvara i brojna druga pitanja, kao što je i ono koliko mi danas uopšte samostalno donosimo odluke, a koliko su one posledica izloženosti novim medijima koji nam, velikodušno, nude samo ono što nam je baš potrebno, ili mislimo da nam je potrebno ili su nas ubedili da nam je potrebno. Bilo kako bilo, od naših ličnih podataka profitiraju i manji lokalni brendovi i veliki svetski, a pogotovo tehnološki giganti. Ako su njima toliko vredni, red je da se zamislimo kako nama nisu i zašto ih uporno pružamo na tacni, ne pitamo ni zašto ni kome.
Ako se načas prebacimo iz virtuelnog prostora na ulicu gde će nas umesto algoritama dočekati kamere za biometrijski nadzor, a umesto komercijalnih, političke pretnje, možda je zaista vreme da se zapitamo kome, čemu i za koju svrhu stavljamo našu privatnost na ‘izvolte’.
Krajem prošle godine Ministarstvo unutrašnjih poslova predložilo je nova zakonska rešenja po kojima bi na ulicama bio omogućen biometrijski nadzor. Takav mehanizam bi, možda da, možda ne, smanjio stopu kriminala na ulicama (i to samo onog sitnog jer organizovani kriminal ne operiše na ulici), ali bi sasvim sigurno povredio i pravo na privatnost svih onih građana koji se nađu u javnom prostoru.
Bez obzira da li ste počinili krivično delo ili ste samo otišli do prodavnice, podaci o vašoj aktivnosti će se naći u nekoj bazi budući da je ovakav vid nadzora masovan.
A onda ukoliko nekada odlučite da odete, na primer, na neki protest ili da posetite događaj organizacije ili medija koji su kritički nastrojeni prema državnim vlastima, a pritom ste, na primer, preduzetnik, očas posla će se dve baze – ova sa biometrijskog nadzora i ona iz Agencije za privredne registre, uporediti. Nadalje se, hipotetički, može desiti da vam se u ponedeljak ujutru na vratima kancelarije pojavi poreska ili nekada druga inspekcija, koja će možda doći samo da vas zaplaši, a možda će i ostati tu dok ne nađe bilo šta za šta bi vas mogla ‘kazniti’.
Ovo je samo jedan od rizika, za sada zaobilazan jer je nacrt zakona povučen usled pritiska javnosti (nekome je, izgleda, privatnost ipak bitna), ali dovoljan pokazatelj važnosti privatnosti podataka, pogotovo u društvima nekonsolidovane demokratije.
I da se vratimo na početak priče – možda nemate šta da sakrijete, i možda ‘znaju već mnogo o nama’, ali to nije razlog da se i dalje ne zalažemo za pravo koje nam je garantovano i međunarodnim i domaćim regulativama i da štitimo makar onu privatnost koja nam je preostala.
Darija Stjepić
