Novembar: nauka, obrazovanje, kultura

Ima li šta značajnije da mediji podrže i promovišu od obrazovanja, nauke i kulture sećanja. Nažalost, komercijalizacija masovnih medija tri uloge informativnu, obrazovanu i zabavnu svode danas na uglavnom dve, pošto donose više profita, dakle na informativnu i zabavnu, s tim da informativna sve češće dobija formu zabavne. Ideja da sve mora biti zabavno, pa čak i večernje vesti je sveprisutna. Centralne informativne emisije mnogih televizija poprimaju izgled i formu šou-programa uz snažno obeležje senzacionalističkog u takozvanom „pakovanju“ informacija.

Radio se ipak, zbog same prirode medija, sačuvao od tabloidizacije, ali su zato čak i nekada ugledne  dnevne novine podlegle ovom trendu. Tu nema mesta temama iz obrazovanja osim kad je reč o, u Srbiji gotovo neprekidnom, decenijskom štrajku prosvetara, čiji je status i moralno i etički i materijalno pogrešnom politikom vladajućih elita doveden do besmisla.

Mediji se ne bave promocijom vrednosti obrazovanja i posebno onih koji to obrazovanje šire. Izuzetak je sigurno 5. novembar kao međunarodni dan učitelja i 8. novembar kao dan prosvetnih radnika Srbije. To je prilika da se učiteljima i učiteljicama, nastavnicima i nastavnicama kao i profesorima i profesoricama obrati. Ove godine je to učinila ministarka prosvete navodeći da „ta profesija nosi veliku odgovornost, ali i veliku čast“. Ona je navela da će „resorno ministarstvo u saradnji sa drugim nadležnim institucijama nastaviti da radi na stvaranju što boljih uslova za rad prosvetnih radnika, kao i na unapređivanju njihovog materijalnog položaja.“ I tu je sada ključni problem, jer rečeno nije i dovoljno, s obzirom da je poruka „države“ prosvetnim radnicima poslednjih meseci, a posebno tokom oktobra, bila jasna da u budžetu nema novca za poboljšnje njihovog materijalnog položaja.

Tokom štrajka provladini mediji su neprestano insistirali na tome da je ponuda resorne ministarke zaposlenima u obrazovanju fer i da se ne može više i da nije sasvim jasno zašto se sindikati i dalje bune. Istovremeno četiri reprezentativna sindikata najvaila su da će posle ovog kratkog raspusta, časove svesti na 30 minuta. Naravno da to nije dobro za učenike jer praktično efektivno čas traje od petnaest do dvadeset minuta a svima je jasno da za tako kratko vreme u učionici se jako malo, od planom i programom predviđenog, može uraditi. 

Trebalo bi i naglasiti da je prosveta izuzetno dugo među poslednjim temama od interesa za vladajuću garnituru. Da li stoga što školska sprema nije relevantna za dobijanje i veoma visokih pozicija u našem društvu? Da li zato što je potpuno relativizovano kupovanje diploma i doktorata? Verovatno i zato što je plata, ali i ugled, prosvetnih radnika među najnižim na skali javnih profesija. Odnosno stoga što je bitno da se obrazuje samo radna snaga za niskostruče poslove za koje postoji interes stranih ulagača. Nivo obrazovanosti nacije, sudeći prema, na primer, višegodišnjim rezultatima Pisa testova, obrnuto je srazmeran njihovoj participaciji u donošenju odluka od javnog značaja. Ako prevedemo tu konstataciju na kolokvijalni jezik dobićemo grubu, ali u praksi kao učinkovitu potvrđenu formulu: što je nacija neobrazovanija, to je njome lakše vladati. 

Ugleda i značaja profesije donosioci odluka se sete samo kada treba uručiti nagrade „Prosvetitelj“ najboljim prosvetnim radnicima u celoj Srbiju  i „Đorđe Natošević“ za prosvetne radnike u AP Vojvodini. O tome da bi trebalo sistemskim merama olakšati život i rad učitelja, nastavnika i profesora ostaje na marginama interesovanja za razliku od veoma uspešnih zemalja gde se upravo prosveta stavlja na najviše mesto po prioritetu. Zaposlenima se obezbeđuje autonomnost u radu, kao i visoka primanja. Time se doprinosi pozitivnoj selekciji kadrova. Rezultat je ugled u društvu prosvetnih radnika, koji doprinose stvaranju visokobrazovane nacije koja zatim beleži odlične rezutate i u privredi i u nauci. Nauka onda privredi daje svojim aplikativnim istraživanjima novi zamajac za razvoj.

Nasuprot tome u zemlji koja primorava prosvetne radnike da svoja prava traže na ulici, pa im onda i tako vrlo problematičan ugled u društvu zbog permanentnih sivih i otvorenih štrajkova  još više srozava u svojim, dakle, prodržavnim medijima. Obrazovanje je u njima na veoma niskom nivou prioriteta kao tema koja prelazi informativni prag. Nauka na još nižem. Rezultati monitoringa i Novosadske novinarske škole ukazuju na to.

Istovremo kad je reč o kulturi sećanja, dakle istorijskoj nauci, uočava se u rezultatima medijskih monitoringa NNŠ da se uz svesrdnu pomoć provladinih medija, ne samo ne afirmišu evropske vrednosti i demokratske tradicije borbe protiv fašizma, već se razvija i negativan odnos prema svima koji su se borili protiv fašizma i antisemitizma u vreme Drugog svetskog rata, a i danas su javni protivnici relativizacije te borbe. Neretko u medijima se izjednačavaju fašisti i antifašisti, menjaju se istorijske činjenice, a kultura antifašizma dovodi u pitanje tako što se aboliraju kvislinzi i pokreti koji su sarađivali sa fašističkim okupatorom.

Istini za volju povodom 8. novembra  međunarodnog Dana borbe protiv fašizma i antisemitizma održana je u beogradskom Narodnom pozorištu, kako je nazvana, komemorativna akademija na kojoj su prisustvovali predstavnici nekoliko ministarstava i deo diplomatskog kora. Govorio je ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Između ostalog ministar je rekao ono sa čime se verujem svi slažemo a to je da je „uloga obrazovanja u  izučavanju ovih strahovitih lekcija iz istorije izuzetno bitna, jer bez poznavanja činjenica nećemo imati generacije mladih ljudi koji će biti spremni za to da se bore za istinu i pravdu.“. 

Na jednoj drugoj svečanoj akademiji, nešto malo ranije povodom 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu održanoj na istom mestu, u Narodnom pozorištu u Beogradu.  Na toj akademiji su bili i predsednik države i predsednica Parlamenta i veoma mnogo najuglednijih zvanica. Povodom dana oslobađanja glavnog grada od okupatora u Drugom svetskom ratu na Drugom programu radija javnog servisa Srbije emitovana je debatna emisija u kojoj su se učesnici složili da u oslobađanju Beograda nisu učestvovali borci Narodno-oslobodilačke vojske. Ta teza se savršeno uklapa u politiku aktuelnog gradonačelnika Beograda koji nas svakodnevno iznenađuje svojim potezima čiji je cilj potpuno zatiranje svih, pre svega materijalnih, svedočenja o jakom i značajnom  antifašističkom pokretu u vreme Drugog svetskog rata u Srbiji i njenom glavnom gradu.

Toliko o negovanju kulture sećanja o Drugom svetskom ratu. 

Nasuprot tome, Međunrodnom danu primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembar, posvećena je izuzetna politička i medijska pažnja. Naravno da je to takođe izrazito važan dan za negovanje kulture sećanja, barem isto toliko koliko i 8. novembar, ali izgleda sve ide u prilog 11. novembru kao i danima u kojima su pojedini gradovi u Srbiji tokom oktobra oslobađani u Drugom svetskom ratu. Dok  Međunarodni dan antifašizma i antisemitizma, 8. novembar, nije zavredeo veliku pažnju ni medija, niti političke elite u Srbiji. Uglavnom kada su provladine televizije u pitanju.

Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković