Pozdrav, poštovana starija generacijo, mi smo vaša deca

Ovo je prva nova godina koju neću dočekati u nekom kliše okićenom centru grada, već mi se smeši doček na nekom tvrdom i tuđem sunđeru koji podseća na dušek. Spavaću u hodniku između betona, cigle i nekoliko desetina ljudi. Ovde je sve zajedničko, deljeno i svi u svemu učestvuju zajedno. Možda zaključujete da sam na ovo nateran ili da je možda u pitanju zatvor. E pa to nije tačno. Radi se o akademskoj zajednici, visokobrazovnoj ustanovi, a tu sam svojom voljom, i još se radujem tome. Ovaj doček provešću sa kolegama na fakultetu, na studentskim blokadama u poslednjim momentima ogavne 2024. godine.

Ako do sad ne znate zašto smo na fakultetima, ne mogu da objašnjavam, a i mislim da nema osobe koja ne zna. Sve se desilo eskpresno i eto sad smo tu. Kako deluje situacija za sad, tu smo i bićemo tu. Svako sa kime sam razgovarao nema ni najmanju ideju o tome kako će se situacija rasplesti i to je sve što imam od predikcija za njeno razrešenje.

U vrlo čudnom odnosu sam prema životu na fakultetu. Nisam svaki dan tamo, ali kada jesam, osećam se kao da je sve u redu, ma da deluje da se realnost iz petnih žila trudi da bude što je više suprotna od “sve u redu”. No, na fakultetu, realnost se lakše podnosi. Obožavam pristup jednih prema drugima. Radi šta hoćeš, nemoj šta nećeš. Dokle god ne smetaš drugima, sve je u redu, ali doprinesi na svoj način. Neko spava na fakultetu, neko ne, kako kome odgovara. Svejedno. Neko noću ne može da spava, pa dežura na ulazu sa kolegama i udri u konverzaciju do jutra, a neko spava u zabačenim hodnicima bez buke i gužve. Svejedno. Nekoga zanimaju dizajn i društvene mreže, pa pravi objave o blokadama ili baš neće to da radi, pa baci đubre ili pospremi ili okači ukrase. Svejedno. Ovaj pristup deluje toliko jednostavno, o rezultatima da i ne govorim, ali tu je spoljna realnost koja služi kao kontra ovoj našoj uređenosti. Iza svih ovih zidova, onaj svet napolju je obrnuta slika uređenosti na fakultetima. Iznuđena stvarnost koju smo sami sebi nametnuli, rezultat je naše želje da društvo funkcioniše makar delom kao fakulteti sada.

Najbliže što sam u životu doživeo, što liči ovoj svakodnevici je pandemija koja je civilizaciju zatvorila u četiri zida. Karantin je svako doživeo na svoj način i pokušavao da se zabavi, nauči nešto, odmori se. Sada na blokadama smo rešeni da sve to pretočimo u delo i ovaj put, imamo jedni druge. Jedna koleginica odlučila je da se svaki dan budi što ranije može kako bi ispravila svoju naviku spavanja do kasnog podneva. Drugi kolega pokušava da čita više i do sad prijavljuje uspešnost od 400%. Treća koleginica odlučila je da nauči da igra šah i izvešti se u toj igri, a njen dečko, velemajstor-trener joj beleži uspeh. Mnogi se i zdravije hrane. To nije problem, jer je izbor u frižideru^[1] impozantan. Ma da ima možda i previše pasulja, ali neumesno je da zbog toga žalimo, niti to činimo. Samo konstatujemo posledice jedenja baš te namirnice.

Nastave na fakultetu nema, ali to ne znači da ovde nema šta da se nauči. Profesori koji su nas podržali, odazvali su se našem predlogu da drže tribine i predavanja, prema svojim ekspertizama. Svako od njih, trenira držanje predavanja, na šta ih mi podstičemo, da se ne ulenje. Međutim, znamo i mi da održimo predavanje. Postoje i tribine na koje su profesori pozvani samo kao publika. Njih moderiraju kolege i koleginice, a goste biramo mi.

“Pa okej, od profesora ću uvek nešto naučiti i izaći puna znanja, a ovako kad mi sve lepo pripremimo i odradimo, izađem bre i puna ponosa!” rekla je koleginica moderatorka.

Pored toga, organizuju se i “specijalni” događaji, odnosno predstave koje naši poznati glumci izvode samo za nas. Ta igranja bude posban osećaj koji dolazi i od same predstave i od konteksta u kojem se ona igra. Nakon igranja uslede razgovori sa glumcima, koji nekad prete da vremenski premaše samu predstavu. Oni su toliko iskreni da se stvara osećaj višegodišnjeg poznanstva. Mi svakako shvatamo značaj blokada, ali često nam glumci otvore novu perspektivu oko toga koliko njima znače ove blokade, njima i svima onima koji nisu na fakultetima. Ti trenuci i razgovori sa ljudima koji nisu studenti, su poseban osećaj koji će sigurno ostati među najvećim utiscima po završetku svega ovoga.

Ako bih u dve reči trebalo da opišem blokade, rekao bih ponovno upoznavanje. Imam utisak da ponovo upoznajem svoje kolege. Pretpostaljam da se tako osećaju osobe koje se znaju godinama, a onda počnu da žive zajedno. Znate sve o njima, ali opet, svakodnevica vam otkrije nove detalje koje ne biste znali da je ne delite sa tim ljudima. Veoma mi je drago zbog toga, jer sam samo potvrdio svoje mišljenje o poznanicima ili promenio mišljenje nabolje. Mrzim floskule, izreke, fraze i slično, ali imam utisak da je onaj koji je izmislio “nevolje zbližavaju ljude” bio u sličnoj situaciji kao i mi.

Druga strana tog ponovnog upoznavanja ogleda se u uplivu mladih u centar pažnje javnosti. Kao da nas starije generacije ponovo otkrivaju. Oduvek smo “bili zavisni od telefona i tih intereneta”, ali sada ih koristimo pametno, pogotovo u sferi informisanja, te nas je nemoguće prevariti mejnstrim medijima. Govorili su o nama da smo apolitični i da nas ne interesuje svet oko nas, ali sada smo mi “generator promena u društvu”. Do nedavno “nismo imali bunt i bili smo previše lenji za bilo šta”, a sada smo pokazali nov način pobune i promene društva. Pozdrav, poštovana starija generacijo, mi smo vaša deca.

U vrlo čudnom odnosu sam prema životu na fakultetu. Iako je sve funkcionalno, efektivno, pozitivno, naš povod za blokade uopšte nije pozitivan. A to je činjenica da spoljašnjost nije funkcionalna, efektivna i pozitvna. Činjenica da se deca od dvadesetinešto godina bolje organizuju od suverene države sa svim pratećim sistemima, institucijama i zakonima. Činjenica da živim na adresi blizu mesta koje je vrvilo od ljudi, sretanja i pozdrava, a sada ugašeno podseća na trenutak kada smo svi kao društvo pali. Namerno ostavljam ovaj gorak ukus kao svoju poslednju reč, jer koliko god mi na fakultetu uradili nešto dobro taj dan, on se završava početkom prisećanja na to zašto ostajemo ovde.

^[1] frižider m. prolaz od glavnog hola do dvorišta fakulteta u kojem je hladno, te služi za skladištenje hrane i pića na niskoj temperaturi

Aleksa Ćirić