Kada bi čovek iz šezdesetih godina prošlog veka doputovao u sadašnjost, piše teoretičar medija Džej Dejvid Bolter u svojoj knjizi Digital Plenitude, promene koje bi primetio bile bi neznatne u odnosu na kontinuitet. Da, građevine i automobili izgledaju drugačije. Da, ljudi se više ne oblače kao tada. Ali, u svojoj suštini, stvari su ostale iste. Građevine i ulice i dalje imaju istu strukturu; automobili nas i dalje voze od tačke A do tačke B. Ne postoje leteći automobili ili hrana u piluli kako je to predviđala naučna fantastika prošlog veka. Čak je i medicina, kao nauka koja je verovatno najviše napredovala u drugoj polovini 20. veka, imala (samo) postepen napredak i nije na primer počela sa upotrebom genetskog inženjeringa ili nanotehnologije kako bi eliminisala rak ili usporila proces starenja.
Sve materijalne uslove današnjeg života bi naš putnik iz šezdesetih lako prepoznao, sa jednim (ključnim) izuzetkom – oblasti medija i komunikacije. Bio bi zbunjen uređajima koje prolaznici drže u rukama dok šetaju ulicom, ekranima u koje zaposleni gledaju na poslu, veličinom televizora koji ih čekaju kod kuće. Ipak, najviše bi verovatno bio zbunjen time što su svi ti uređaji sada povezani, kao i načinima na koje ljudi putem njih komuniciraju. Jer, kako čoveku iz 1960. objasniti Fejsbuk, Tviter, Jutjub, Instagram, Tiktok?
To ne znači da mi u 21. veku potpuno vladamo našim medijskim okruženjem, naprotiv. Ono je postalo previše kompleksno za jednog običnog medijskog korisnika. I ne samo kompleksno – zbog ogromnog značaja koji mediji imaju u današnjem svetu, oni su sada možda i glavno sredstvo za ostvarivanje političkog i ekonomskog interesa. Prema tome, običan korisnik ne samo što je zbunjen hiperprodukcijom i raznovrsnošću medijskog sadržaja, već njega aktivno ubeđuju i njime manipulišu političke i ekonomske elite.
Šta taj obični medijski korisnik može da učini kako bi se u tom novom svetu bolje snašao? Šta da uradi da ne bude izmanipulisan? Poslednjih nekoliko decenija, najglasniji odgovor na ta pitanja jeste medijska i informaciona pismenost. Kao rešenje za poboljšanje medijske sfere, medijsko opismenjavanje građana ima tu prednost što neposredno utiče na recipijente. „Medijska pismenost podrazumeva prebacivanje kontrole sa medija na sebe“, kako piše (još jedan) teoretičar medija Džejms Poter u svojoj knjizi Medijska pismenost.
Šta je uopšte medijska pismenost? Jedna njena definicija bila bi sledeća: medijska i informaciona pismenost podrazumeva spoznajne, tehničke i društvene veštine i kapacitete građana za pristupanje, kritičku procenu, upotrebu i kreiranje informacija i medijskih sadržaja putem tradicionalnih medija i digitalnih platformi. Drugim rečima, medijska pismenost podrazumeva da znamo kako mediji funkcionišu; ako znamo kako mediji funkcionišu znaćemo i kako oni utiču na nas; a ako znamo kako mediji utiču na nas moći ćemo da prepoznamo i izbegnemo štetne i manipulativne sadržaje.
Zbog već pomenutih tehnoloških promena, pojam medijske pismenosti danas je neodvojiv od pojma digitalne pismenosti. I za ovaj pojam postoje različite definicije, ali generalno bismo mogli da kažemo da digitalna pismenost podrazumeva veštine pronalaženja, kreiranja i slanja informacija korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija. Često se misli da su generacije koje su odrasle uz ovu tehnologiju, tzv. digitalni urođenici, samim tim automatski i digitalno pismene. Međutim, praksa to ne pokazuje. Digitalni urođenici svakako jesu digitalno pismeniji od takozvanih digitalnih imigranata, ali to ne znači da oni vladaju svim veštinama koje bi digitalna pismenost podrazumevala. Isto to, a možda i u još većoj meri, važi i za medijsku pismenost. Pritom tu postoji još jedan faktor kada govorimo o mladima, konkretno srednjoškolcima i učenicima viših razreda osnovne škole. Što je osoba mlađa, to će imati manje iskustva i kritičke svesti, te će biti podložnija eksploatisanju i manipulisanju o kojem smo govorili. Upravo iz tih razloga, a u cilju medijskog opismenjavanja dece i mladih, napisan je ovaj priručnik.
Priručnik je kreiran u okviru regionalnog projekta „WeB Media Literacy“ koji realizuju nevladina organizacija Juventas iz Crne Gore, Novosadska novinarska škola iz Srbije, UG Zašto ne iz Bosne i Hercegovine i Gong iz Hrvatske. Kreiranje publikacije je podržano od strane Evropske komisije. Izraženi stavovi i vrijednosti su isključiva odgovornost autora/ki i ne predstavljaju nužno stavove i vrijednosti Evropske komisije.
