Upotreba AI u propagandne i manipulativne svrhe

Ako ste turista i želite da na putovanju napravite dobre fotografije, možete se suočiti s dve muke. Jedna bi bila označena rečju VEMÖDALEN, što je – prema Džonu Kenigu, autoru „Rečnika čudnovatih tuga“ – strah da više nije moguće biti originalan. On kaže: „Koliko se fotografija iz tvog telefona može bez po muke zameniti hiljadama drugih, identičnih? Ima li više ikakve vrednosti u novim pokušajima da se uslikaju Mesec, Tadž Mahal ili Ajfelova kula? Da li je fotografija samo suvenir koji dokazuje da si bio negde, kao kada sam sastaviš svoj nameštaj koji ti je stigao prefabrikovan, u kutijama“. U skladu s tim je i nastao neologizam VEMÖDALEN: autor je, kombinujući švedske reči „vemod“ (nežna tuga) i „Vemdalen“ (mali grad u centralnoj Švedskoj) referisao na model imenovanja Ikeinih proizvoda.

Za drugu muku nemamo poseban naziv, ali kreativni čitalac može da ga predloži. Ta je nelagoda vezana za nefotogenična mesta. Možda vam se, naime, desilo da u nekom gradu teško uspevate da pronađete dobar kadar: smetaju vam žice, grane osušenog drveća, neopisiva gužva, neuredni grafiti, spržena trava, blato ili kontejneri. Ovaj popis ne mora biti vezan za siromašne gradove i države. Iako je Ajfelova kula simbol Pariza (i – ako je suditi po romantičnim filmovima – vidi se sa svakog prozora u tom gradu), teško ćete naći lokaciju gde ćete biti vidljivi i vi i toranj. Slično je i u Barseloni, ako želite da se fotografišete ispred crkve Sagrada familija. Ona je ogromna (neće se videti ako se ne udaljite), nedovršena (radovi na tornjevima su vrlo uočljivi i neestetični) i okružena je velikim brojem turista, pa postoji samo nekoliko lokacija na kojima možete da napravite relativno pristojnu fotografiju.

Treća decenija 21. veka donosi rešenje za oba problema: AI fotografije. Sve može biti unikatno i sve može biti savršeno upeglano… Uz jedno veliko A(L)I.

 

Pitanje autentičnosti

Valerija Lopez Tores u svojoj disertaciji, posvećenoj odnosu AI i verodostojnosti, s pravom navodi da prolazimo kroz duboku krizu autentičnosti: „U vremenu koje obeležava širenje generativne veštačke inteligencije, virtuelnih influensera, dipfejkova i digitalnih ljudi, konstantno se od nas očekuje da razlučimo šta je stvarno, a šta lažno“.

U ovom tekstu zastupamo tezu da ne postoji ama baš nikakvo opravdanje za kreiranje pseudodokumentarnih AI „fotografija“ koje su oblikovane tako da deluju autentično. Čak ni ako su zamišljene kao satira. Čak ni ako su zamišljene kao simbol ili metafora. FakeNews Tragač, portal Novosadske novinarske škole, koristi AI alate za ilustrovanje svojih analiza (1, 2, 3, 4), ali je bez izuzetka reč o ilustracijama za koje je nedvosmisleno jasno da su samo to – ilustracija, u duhu stripa ili crtanog filma. Ne ostavljamo prostora za sumnju čak ni onim lakovernijim čitaocima koji nisu upoznati s dometima razvoja AI.

Ako AI ilustracija pretenduje na dokumentaristički stil, ako makar malo zamuti vodu – ne vredi ni na sekund razmatrati treba li je objaviti. Ne treba. Prethodnih dana mogli smo da vidimo kako se nakon studentskih protesta i akcija „Zastani, Srbijo“ na internetu pojavljuju AI fotografije i snimci. Zaista je teško razumeti zašto bi ikome – pored odličnih, aktuelnih i verodostojnih fotografija, tačnije stotina njih – bio potreban AI dokaz da su se protesti desili.

Bilo je mnogo korisnika društvenih mreža koji su, zaletevši se, entuzijastično podelili fabrikovane sadržaje. Kada im je predočeno da je u pitanju delo veštačke inteligencije, neki – kao po pravilu – daju komentare poput „Bitna je suština“ i „Ovo je samo simbol“. Ali, baš nasuprot tome: suština je u onome što se zaista dešava, a simbol kreiran AI tehnologijom zapravo je samo kič. Više vredi bilo koja „mutna ali draga“ fotografija sa ulica od impresivnih AI kompozicija gde zrak sunca precizno obasjava Filipinku sa suzom u oku i 65 zuba koja beogradske studente blurovanih lica predvodi kroz ulice Monmartra. Karikiramo, naravno, ali zadržavamo ovaj stav čak i u situaciji kad ruke aktera nemaju po šest prstiju i kad sve deluje savršeno ubedljivo. Pogotovo u toj situaciji.

 

 

Dokumentarni AI je kič

Australijski naučnici Džon MekKormak, Tobi Giford i Patrik Hačkins objašnjavaju da su AI ilustracije u stvari strukturirani „hibridi“ (mashups) – slike sa sličnim opštim elementima kao delovi slika iz seta za treniranje, što podseća na vizuelno sličnu, ali algoritamski drugačiju tehniku preobražavanja, razvijenu početkom devedesetih godina. Ona je fantastično uznapredovala u skorije vreme, ali i dalje ne može da bude zamena za pravu fotografiju. Jasno je, međutim, da su ljudi fascinirani i da će biti potrebno neko vreme da taj entuzijazam splasne kako bismo videli AI sadržaje u njihovom pravom svetlu.

Možda ste u nekom momentu skrolovali niz svoj Fejsbuk ili Instagram zid, ili ste naišli na stare mejlove, ili u starom telefonu pronašli SMS prepiske od pre petnaestak godina. Vrlo je verovatno da ste, tokom kopanja po prošlosti, naišli na nešto čega vas je pomalo sramota. Neka hardkor patetika, neki prevaziđeni humor, neki šljokičavi GIF s porukom „Jutrić, kafica“. Tada vam je to bilo simpatično ili uobičajeno, a danas blago crvenite kad to vidite.

Možemo se opkladiti: čak i ako su vam AI dokumentarne fotografije okej, za nekoliko godina ćete prezreti tu plastičnost i naivnost, zapitaćete se zašto ste to delili ili lajkovali.

Korisno je što ranije razviti otpor prema takvoj vrsti izmišljanja, baš kao što su izmišljanje – u domenu literature – prezreli Desnica ili Kiš. Vladan je rekao da „mi svoje fantazijsko stvaranje osjećamo ne kao rad intervencije, nego gotovo kao akt memorije; ne kao izmišljanje, već gotovo kao prisjećanje realne, historijski doživljene stvarnosti“, a Danilo da nije u mogućnosti da izmišlja: „Ništa nije užasnije od realnosti, to znam, ništa romanesknije, ali ni ništa proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi…“

Kao zlatni ručni sat koji se, uvećan, pretvorio u zidni. Kao tacne s prikazom Ajfelove kule. Kao loši dijalozi u TV serijama, kad vam se otme komentar „Niko živ ovako ne razgovara“. Kao ljubavni vikend-roman. AI fotografije su, jednostavno, kič.

 

Nova paradigma

Neko bi na sve ono što je dosad rečeno mogao da iznese sledeću primedbu: „Šta je, na primer, sa slikom Sloboda predvodi narod? Ni Ežen Delakroa nije fotografisao revoluciju, već je pokušao da na platnu predstavi suštinu i simbol tadašnjih dešavanja u Francuskoj“

Dve stvari su ključne. Prvo, umetnička dela se otvoreno predstavljaju kao interpretacija stvarnosti, ne kao njena dokumentacija. Drugo, umetnik svesno i namerno stvara delo kojim izražava svoje viđenje događaja, dok AI samo statistički kombinuje postojeće slike bez pravog razumevanja ili kreativne interpretacije.

Iako deluje da bi sve ovo trebalo da bude jasno samo po sebi, očigledno nije – mnogi se nalaze pred dilemama s kakvim se ranije nisu susretali. Erika Sautgejt se u tom smislu pita da li nam je potrebno novo jezičko rešenje, ili možda čak nova paradigma istinitosti, kako bismo razlikovali artefakte koje generiše veštačka inteligencija. Dok smo još živeli u eri klasičnih foto-montaža, bilo je relativno lako podučiti nekog ko je naivan: reći mu da zastane na momenat, da pogleda kontekste i kontraste, oblike i njihove ivice, dimenzije, saturaciju… U prvoj, detinjastoj fazi AI (koja još nije završena) savet je bio da se zagledate u pozadinu, u šake, u eksterijer… Ali šta ćemo za godinu-dve, kada nam AI isporuči sadržaje kojima je zaista teško naći neki jasan logički prigovor? E – tada nam preostaje samo etički prigovor, isti onaj koji upućujemo i danas.

Ako blagonaklono gledamo na AI dokumentarnu fotografiju samo zato što nam je njen kontekst simpatičan, kakav ćemo odgovor imati na sadržaje stvorene istom tehnikom koji će u nama opravdano izazivati prezir i bes?

Jasvinder Sing u svom radu kaže kako implikacije dipfejk tehnologije na javno dezinformisanje prevazilaze neposredne posledice pojedinačnih slučajeva: „Kako dipfejk postaje sve zastupljeniji, sposobnost javnosti da razlikuje istinu od fabrikovanog sadržaja može oslabiti, što dovodi do opšteg skepticizma prema medijskim sadržajima. Ova erozija poverenja može stvoriti plodno tlo za teorije zavere i ekstremističke ideologije, jer se pojedinci okreću narativima koji se podudaraju sa njihovim već postojećim uverenjima. Sve veća teškoća u verifikovanju autentičnosti medijskih sadržaja predstavlja značajne izazove za informacionu pismenost i kritičko razmišljanje“.

Mogućnosti manipulacije AI sadržajima su ogromne. U ovom tekstu nismo se toliko osvrtali na konkretne primere AI propagande, već na okolnosti koje suptilno otvaraju vrata za prihvatanje fejk-dokumentaristike. Grupa ljudi koja ponosno maršira, Balaševićevi stihovi i savršen kadar – bez bandera, bez zatvorenih očiju, bez tmurnog vremena: lajk, šer, ritvit, printskrin, send… Deluje dosta udobno.

Pa ipak: bolje je izaći na ulicu, izvući mobilni telefon iz džepa, napraviti nekoliko fotografija, pa makar i duboko nesavršenih. Možda ćete zapamtiti momenat kada ste ih napravili, kad ste osetili da su vam prsti hladni i da je možda trebalo da ponesete rukavice. Možda ćete zapamtiti sitnicu koja vam je pokvarila kadar: osobu koja je protrčala ispred objektiva, nečiji kišobran, sitnu kišu, siledžiju koji uleće da se razračuna s prisutnima. A možete i da ostavite mobilni telefon u džepu. Da ćutite petnaest minuta, da slušate tuđe ćutanje.

Sve je to bolje od AI svedočanstava. Po istom, ali apsolutno istom obrascu, po kom je svaka bljutava istina bolja od ukusne laži.

 

Stefan Janjić