Twitter
Facebook„Imamo pravo da mislim da su vakcine štetne i pravo na izbor da se ne vakcinišem.” „Nije dokazano da su vakcine bezbedne za trudnice, to znači da nisu.” „Vakcinacijom će nam ugraditi čipove.”
Pored toga što su netačne, navedene tvrdnje povezuje i to što su sve pogrešno argumentovane, tj. u njima se, kao i u velikom broju drugih manipulativnih vesti o pandemiji virusa korona u proteklih godinu dana mogao uočiti veliki broj logičkih grešaka ili kognitivnih pristrasnosti. Logičke greške i kognitivne pristrasnosti predstavljaju greške ili odstupanja u rasuđivanju ili zaključivanju, a kada se pojavljuju u medijskim tekstovima, nastupima političara ili na društvenim mrežama, prete da građanima otežavaju donošenje ispravnih odluka.
Imam pravo na svoje mišljenje
Izjava koja se mogla nebrojeno puta čuti u medijima kada su informacije o koroni u pitanju. Prosto je svako imao neko svoje mišljenje o tome kako je virus nastao, kako se prenosi ili, recimo, da uopšte ne treba da se brinemo da ćemo se zaraziti ako smo mladi i vodimo zdrav život. Mnogi su išli i korak dalje tvrdeći da je njihovo mišljenje da korona ne postoji, dok je mišljenje blogerke Zorane Jovanović (Zorannah) u martu prošle godine bilo da je virus veštački napravljen i da „oni sigurno već imaju vakcinu za to, napravljenu pre XY vremena”, kako je saopštila svojim pratiocima dodajući i da misli da će se za par nedelja magično pojaviti ta vakcina i da će se sve vratiti u normalu do maja. Ipak, Zorana dodaje da je to samo njeno mišljenje i da možda jeste, a možda i nije u pravu. „Možda sam potpuno sve pogrešno skapirala, ali to je moje mišljenje” – rekla je tada.
Godinu dana kasnije, pored toga što se ništa nije vratilo u normalu, kada je reč o vakcinaciji ponovo možemo čuti isti argument – imam pravo na sopstveno mišljenje i, uz njega onaj – imam pravo na izbor. Naučni saradnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Igor Živanović o ovome piše na sajtu Danasa: „Vrednost slobode izbora i govora nije ekvivalentna, niti je uopšte samerljiva s vrednošću javnog zdravlja”. On objašnjava da „apsolutizacija slobode izbora i pristanka, ne samo da se kosi s elementarnim osećajem za pravdu, već se nalazi s one strane zdravog razuma, a da se, ako insistiramo isključivo na slobodi izbora i pristanku, možemo naći u poziciji u kojoj osoba odbijanjem određene medicinske procedure nanosi štetu sebi direktno, a posredno drugima.”
Ova logička greška nastaje kada se izjave imam pravo na svoje mišljenje ili svako ima pravo na svoje mišljenje koriste kao odbrana nekog argumenta umesto predstavljanja validnih dokaza koji bi taj argument podržali, objasnio je Predrag Stojadinović u knjizi „50 logičkih grešaka za koje treba da znate”.
Pozivanje na pravo sopstvenog mišljenja u raspravama se može shvatiti i kao predaja, neuspeh da se odbrani stav ili prećutno priznanje da je protivnik u pravu budući da se koristi u situacijama kad osoba nema kontraargument kojim bi potkrepila svoje tvrdnje. Stojadinović pojašnjava da je to da li neko ima pravo na bilo šta – potpuno irelevantno za to da li je njegova tvrdnja istinita ili nije. On upozorava da je pravo na mišljenje postalo skraćenica za stav niko ne sme da kritikuje moje mišljenje, a time se, podseća Stojadinović, podstiče širenje opasne zablude da su eksperti i laici u svemu ravnopravni.
„Osim toga, pozivanje na slobodu izbora, slično pozivanju na takozvano pravo na sopstveno mišljenje, sve više postaje utočište svakakvih hulja i neznalica, koje svoju podlost i neznanje maskiraju navodno neupitnom zaštitom slobode, stavljajući u istu ravan subjektivne stavove anonimne osobe iznete na društvenim mrežama i kvalifikovano mišljenje stručnjaka”, navodi Igor Živanović u tekstu „Obavezna vakcinacija ili sloboda izbora”.
Upravo primer sa vakcinacijom pokazuje da se pravo na sopstveni stav zloupotrebljava u situacijama kada sagovornik ostane bez argumenta u korist svojih stavova, te pozivanjem na pravo na mišljenje, zaključuje Stojadinović, odbija da uopšte učestvuje u diskusiji baziranoj na logici, izbegava da pokaže bilo kakvu odbranu i skreće pažnju sa činjenice da izneseni argument nije kako treba potkrepljen dokazima.
Nije dokazano da su vakcine bezbedne za trudnice, to znači da nisu
Polemika se prethodnih meseci vodi i oko ovih tema: da li vakcine izazivaju neplodnost, da li su bezbedne za trudnice i dojilje, da li su bezbedne za one koji planiraju postupak potpomognutog začeća. Iako je tačno da cepiva nisu dovoljno ispitivana na trudnicama i dojiljama, odnosno da one nisu uključivane u klinička testiranja vakcina i da ni različita svetska udruženja ginekologa i akušera nisu u potpunosti saglasna kada je reč o imnuzaciji ovih grupa, kako je to u januaru objasnio dr Miloš Babić, molekularni biolog i neurobiolog u publikaciji Nauka u Srbiji – to nije dovoljan argument za tvrdnju da vakcine nisu bezbedne za ovu populaciju. Takođe, Babić dodaje da nijedna agencija, za sada, ne savetuje protiv vakcinacije u toku trudnoće. Sa druge strane, kada je reč o potpomognutom začeću, još uvek nema dovoljno podataka o mogućim uticajima vakcinacije na ovaj postupak, navodi se u brošuri „Covid-19 vakcine u Srbiji” koju je izradila Katedra za mikrobiologiju i imunologiju, Farmaceutskog fakulteta u Beogradu u saradnji sa Agencijom za lekove i medicinska sredstva Srbije.
Kao i kod pređašnjeg – nedostatak dokaza nije argument, zbog čega bismo ovo mogli povezati sa logičkom greškom argument iz neznanja. Ova logička greška, zvana i teret dokazivanja, prema Stojadinoviću, nastaje kada se tvrdi da je nešto tačno samo zato što nije dokazano da je netačno ili obrnuto. Autor knjige „50 logičkih grešaka za koje treba da znate” podseća da „validnost neke tvrdnje zavisi isključivo od dokaza koji se potrekljuju ili opovrgavaju, a ne zato što se ne može potvrditi suprotna ili kontradiktorna tvrdnja”.
Vakcinacija i čipovi
Reči i reči su potrošene na ovu temu, ali ono što je ovde važno istaći jeste način na koji se kvazinaučnici i antivakseri obraćaju ciljnoj publici, a koji se neretko može dovesti u vezu sa još jednom logičkom greškom – dokaz zastrašivanjem, koja je česta u pseudonauci. „Nastaje kada se navodni dokaz predstavlja tako da publika ili sagovornik nisu sposobni da shvate šta je rečeno, a samim tim su sprečeni da preispitaju da li je tačno ili da postave pitanja. Ovakav efekat se postiže zatrpavanjem razgovora stručnom terminologijom, komplikovanim izrazima i nepoznatim rečima”, objašnjava Stojadinović i dodaje da u ovoj situaciji govornik namerno koristi samo stručne izraze, lažno se predstavlja kao veoma pametan, to jest da je pametniji od slušaoca, čime se sagovornik sprečava da učestvuje u razgovoru i dovodi do utiska da je nedovoljno obrazovan da se uključi u diskusiju.
Primera je bezbroj, ali valja se podsetiti onog kada je, sada bivša poslanica, doktorka Nada Kostić za skupštinskom govornicom govorila o povezanosti vakcina i čipova: „Taj čip je strano telo. E sad, kao doktor vam govorim, svako strano telo uneto u organizam, organizam se buni, njegov sistem radi, naročito imuni, da odbaci to strano telo, i zato je to nestabilan energetski nivo koji čip mora da poseduje da bi završio onu funkciju koju njegovi kreatori, koji vladaju svetom, žele”. U konkretnom primeru – može se uočiti još jedna logička greška – pozivanje na autoritet, u ovom slučaju na samu sebe kao stručnjakinju u oblasti. Međutim, sam poziv nije dovoljan argument za iznete tvrdnje, odnosno nije dokaz istinitosti onoga što je izrečeno. Pritom, Srđan Damjanović upozorava da se ova greška ispoljava i onda kada autoritet na koga se pozivamo nije kompetentan za tu oblast, što takođe možemo prepoznati u govorima dr Kostić budući da iako jeste lekarka, endokrinološkinja, nije stručna u oblastima epidemilogije, virusologije ili tehničko-tehnoloških nauka.
Kao što je već pomenuto, namerne ili slučajne greške u rezonovanju, pogotovo kada se prenose u medijima ili na uticajnim kanalima društvenih mreža koje prati veliki broj ljudi, građane mogu dovesti u zabludu i otežati racionalno donošenje važnih odluka kakva je i vakcinacija. Iako se medijima ne mogu zamerati greške u argumentaciji koje prave njihovi sagovornici, baš zbog toga je važno biti obazriv kod izbora sagovornika, praviti razliku između onih koji su stručni da govore o temi i onih koji nisu relevantni. Uz to, neophodno je biti i fokusiran na odgovore koje sagovornici daju jer je to jedini način da novinar ili novinarka uoči grešku u argumentaciji, na nju ukaže svom sagovorniku i zatraži dodatno, potkrepljeno objašnjenje.
Darija Stjepić
Reference
Babić, M. (2021). Sve što ste hteli da znate vezano za vakcine i vakcinisanje, a niste imali koga (naučnika) da pitate. Nauka u Srbiji.
Buha Đorđević, A. (ur.). (2021). Covid-19 vakcine u Srbiji.
Damjanović, S. (2005). Mali rečnik grešaka (ne samo za novinare).
Stojadinović, P. (2014). 50 logičkih grešaka za koje treba da znate.