Twitter
FacebookZnate li zbog čega su se medijski mogul Željko Mitrović i popularni jutjuber Bogdan Ilić alijas Baka Prase posvađali? Da li vam je to danas uopšte i važno? Malo koji svedok tog verbalnog šaketanja može imenovati varnicu iz koje je sve krenulo.
Jer, ono što taj sukob u svojoj biti jeste, u zapećak baca uzroke i povode.
Željko Mitrović je čeoni čovek PINK korporacije, medijskog magnata čiji su kanali uzaptili nacionalne frekvencije po, bezmalo, čitavom regionu. Vlasnik je desetina televizijskih kanala, najuticajniji je vlasnik medija u Srbiji i veran je medijski čuvar aktuelnoj vlasti.
Bogdan Ilić, alijas Baka Prase, dvadesetšestogodišnji je jutjuber sa više od 2,2 miliona pretplatnika i njegovi video-uratci pregledani su više od 1,1 milijardu puta.
Osim sukoba u kojem ne manjka optužbi za silovanja i ubistva, dva aktera vruće medijske drame ne možemo porediti. U realnom fizičkom svetu Mitrović je u odnosu na Ilića dominantna politička i društvena figura. Osim televizije kojom neštedimice uništava živote opozicionim političarima i građanskim aktivistima, on ima moć sive eminencije i jasno je da u svako doba može da angažuje nemerljivo veću silu nego njegov oponent.
Najpopularniji estradni likovi, u potpunosti zavisni od Mitrovićeve mašinerije, pozvani su kao pešadija u ovom ratu. Političke veze zategnute su kao praćka, pa se o „nepočinstvima“ Bake Praseta izjašnjava čak i predsednica REM-a Olivera Zekić, u čijoj kaznenoj nadležnosti je Mitrovićeva očigledna i zastrašujuća zloupotreba javne frekvencije.
Takođe, javni tužilac je na razgovor zvao Baku Praseta po osnovu Mitrovićevih optužbi, dok je obrnuta situacija i te kako nezamisliva.
Baka Prase, čini se, ovaj rat lagano gubi bitku za bitkom.
No, kada pogledamo samu prirodu sukobljenih medija, stvar se izvrće i sve se više čini da jutjuber u rukama drži ključeve budućnosti medijskog mogula. Na papiru Pink ima veči uticaj, desetine kanala, stotine zaposlenih, političku zaleđinu i naklonost institucija, ali to u onlajn svetu prestaje da važi.
Jaz između dve publike koje prate junake ove priče dubok je.
Mitrović pred ekranima ima masivan deo populacije. Problem je što je njegovo gledalište odavno zašlo u godine, to je ona tradicionalna televizijska publika, pasivizirana do utrnuća. Konzumenti koji, osim gledanjem i prihvatanjem nametnutog mišljenja, veoma malo učestvuju u ovom sukobu.
Nasuprot stoji čitava nova generacija proaktivnih konzumenata internet sadržaja. Oni lajkuju, dele i komentarišu ono što vide. I oni kreiraju svoje mišljenje na osnovu sadržaja koje konzumiraju, ali ga takođe usmeravaju gde treba, sa sve buketom propratnih emocija.
U prirodi Jutjub kanala kao medija, u samoj srži socijalne mreže i u načinu na koji se sadržaj ovde kreira, konzumira i nadalje interpretira, leži Ilićeva blaga nadmoć. Poput osica, njegovi će pratioci nadalje preneti žaoke koje ispaljuje i ne samo to. I sami će proizvesti na hiljade sličnih sadržaja istog antimitrovićevskog usmerenja, pokušavajući da se udenu u popularni talas, jer savremena publika ima potrebu da učestvuje, a ne samo da posmatra.
Tako usmerena baražna paljba neće imati uticaja na realan Mitrovićev društveni položaj danas, ali u okršaju dva medija, tradicionalni rapidno gubi krupne komade sopstvene budućnosti. Jer od početka sukoba postalo je jasno da Mitrović nema ama baš nikakav uticaj na publiku Bake Praseta. On se trudi da dopre do njih sredstvima kojima već decenijama zavodi njihove roditelje, ali ta jeka udara u previsoku stenu i vraća mu se pravo u lice.
Vlasnik Pinka ovde ne seče granu na kojoj sedi: on, sedeći suvereno na njoj, laje na onu koju nikako ne može da dohvati.
Ovaj slučaj, sve sam uvereniji, ne pokazuje samo rapidnu rast moći društvenih mreža, jer opštije mesto od te pozicije ne postoji. Nije tu u pitanju ni samo priča o uticaju različitih medija na publiku, to se podrazumeva. Ovde je ponajviše reč o budućnosti medija, i tradicionalnih – kakav je TV Pink – i novih, kakav je Jutjub kao platforma za vrlo uticajne kanale.
Neće dva medija jedan drugog uspeti da istrebe, ali se unapred dā predvideti ko će kome morati da se približi. Pink, kao i svaka druga televizija, moraće da krene u potragu za gledaocima tamo gde oni obitavaju, a televizor prikovan na zid više nije njihov hram. Nova publika sedi na dasci za surf i hvata talase internet trendova, oslobođena balasta termina, formata i frekvencija.
Svakim danom koji prođe u sukobu opadaju Mitrovićeve šanse da jednog dana, sve i da pronađe način, okupi novu publiku oko svoje imperije. Za razliku od publike koju poznaje i koju je, dobrim delom, i sam „obrazovao“, ova mlađa prezir prema njemu neštedimice pretvara u sadržaj koji se, kao virusna zaraza, širi internetom.
I u sferi medijskih i etičkih normi ovaj slučaj će ostaviti traga.
Mitrovićeva zloupotreba javne frekvencije nedvosmislena je i svakim danom, sa svakim novim medijskim paketom o ovoj temi raste. Ilićev sadržaj na svom Jutjub kanalu očekivan je i ne razlikuje se mnogo od onoga što inače proizvodi. Oni stoje jedan nasuprot drugom i oponenta vide kao sopstveni odraz u iskrivljenom ogledalu, optužujući se međusobno za identične zločine.
I sa Pinkom kao tradicionalnim medijem i sa Bakom Prasetom kao medijem u ekspanziji, publika, pa onda i društvo, u identičnom su problemu. Jer se generacije biološki smenjuju, a da ni stara ni nova ne mogu da izbegnu ekstremno loše medijske sadržaje i manipulacije, kao dominantan medijski sadržaj.
Petar Klaić