Twitter
Facebook
Ovaj 278. dan u godini do čijeg kraje je ostalo još njih 87, u kalendaru značajnih datuma Srbije upisan je kao dan prevrata, svrgavanja režima Slobodana Miloševića, beskrvne revolucije ili kako se to lepše kaže „ružičaste”, iako je u ovoj, isti za volju, bilo nasilja.
Tog dana je oslobođen RTS od do tada i te kako vidljivih pritisaka na uređivačku politiku nedemokratskog režima okrenutog ratu, kriminalu, despotizmu muža i žene i njihovih partija SPS-a i JULA, uz srdačno i dobronamerno pripomaganje Srpskih radikala. RTS je za noć sa gotovo istom postavom od prorežimskog postao prodemokratski medij. Brže bolje su mu se pridružili svi oni koji su zaboravljali više od decenije da je svrha javnog informisanja zadovoljavanje prava građana i građanki da znaju sve o svim događajima, pojavama i ljudima koji su od javnog interesa i to plasiranjem informacija na istinit, balansiran, kritički, tolerantan način zasnovan na znanju i poštovanju svih ljudskih prava i sloboda. Istovremeno da nije njihov zadatak da budu propagandisti vladajućih političkih i ekonomskih elita i objavljuju samo ono što ide u njihovu korist i što im obezbeđuje ostvarivanje i sprovođenje populističke i nacionalističke politike i kreiranje ekonomije u kojoj su građani i građanke osiromašeni i pauperizovani toliko da su prihvatali bilo kakave poslove u bilo kakvim uslovima bez ikakvih radnih prava za minimalne nadnice, dok su se vlasnici enormno bogatili.
Oslobođeni mediji nisu iskoristili novostečenu slobodu da bi, pre svega, lustrirali one koji su medije celu deceniju preplavljali jezikom mržnje, ratnom propagandom i glorifikovanjem vođe. Pre bi se moglo reći da su oni prepoznati od usijane gomile sami pobegli ali većina se polako vratila na stare poslove i nastavila na stari način ali sada za drugog poslodavca.
Dodatno dobra ideja da se država povuče iz medijskog vlasništva nije doprinela nezavisnosti medija već samo netransparentnosti novostečenog vlasništva u medijima. Netransparentno vlasništvo je uništilo čitavu mrežu lokalnih radijskih stanica koje su i te kako doprinele svrgavanju režima Slobodana Miloševića. Danas ih više nema. „Umesto njih tržištem vladaju tabloidi sa jasnim antidemokratskim i antireformskim diskursom. Pitanje finansiranja ovih medija došlo je u žižu kada se u vreme akcije Sablja (organizovane nakon atentata na premijera da bi se uhvatile ubice) ustanovilo da je finansijer Identiteta, jednog od listova koji je prednjačio u napadima na Đinđića pripadnik ‘Zemunskog klana’ optuženog za ubistvo premijera.”(1)
Kako tada tako i danas tabloidi su u sprezi sa vlašću, potpomognuti i novcem koji država deli kao na projektima zasnovanoj pomoći medijima, s tim da su im se pridružile isto tako tabloidizirane televizije sa nacionalnom frekvencijom i velikom gledanošću. Neukus, politička propaganda, populizam, lažne i manipulativne informacije, nepoštovanje novinarskog kodeksa, širenje jezika mržnje i nasilja, davanje medijskog prostora i vremena opskurnim ličnostima čime im se ukazuje značaj i promovišu njihove ideje koje su često na ivici uopšte tolerišućeg i zdravorazumskog. I sve to bez ikakvih institucionalnih javnih osuda, reagovanja REM-a i uvažavanja odluka Saveta za štampu. Bez obzira na upozorenja i Nezavisnog udruženja novinara i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i drugih strukovnih medijskih organizacija, stručnjaka za medije, udruženja građana, opozicionih politčara, akademske zajednice, nezavisnih intelektualaca medijska scena se urušava nezaustavljivo i tu izgleda pomoći nema. Postao je tolerišući standard sve ono što mediji ne bi smeli da budu.
Novi medijski zakoni doneseni 2002. i 2003. koji su bili u saglasju sa evropskim standardima i medijskim zakonima razvijenog demokratskog sveta su se tako brzo „ofucali” i prestali da budu brana istim onim nepodopštinama koje su u medijskoj sferi vladali u vreme svrgnutog i omraženog „režima” 5. oktobra 2000. Popravljeni su novim, donesenim 2014, a upravo je na javnoj raspravi treća verzija medijskog zakonodavstva koja se mahom vraća na standarde vremena koje je trebalo da zavek nestane 5. oktobra. NIJE. I danas, 23 godine nakon 5. oktobra, se građani i građanke okupljaju iz nedelje u nedelju na ulicama raznih gradova u Srbiji tražeći gotovo sve isto kao tada, između ostalog oslobađanje medija, posebno javnih servisa, dakle istog onog RTS-a, ukidanje saveta REM-a i poštovanje profesionalnih novinarskih kodeksa.
Ukoliko se ikad ponovi energija 5. oktobra 2000, i dođe do promena, ostaje samo nada da će one biti suštinske i dugoročne, tačnije da neće trajati, da upotrebimo slikovit kliše, „koliko i letnja kiša!!”.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković