Twitter
Facebook
„Onog trenutka kad deca ostaju bez svog učitelja, prestaje vaspitanje a počinje obrazovanje.” Duško Radović
UNESKO, međunarodna organizacija Ujedinjenih nacija koja podstiče saradnju u oblasti nauke, kulture i obrazovanja, 1994. je ustanovila Međunarodni dan učitelja koji se obeležava u celom svetu kako bi se ukazalo na značaj učitelja i nastavnika u obrazovanju i vaspitanju učenika i širenju pismenosti i znanja. Istovremeno toga dana se ukazuje i na položaj nastavnog osoblja u sferi javnih poslova koji nažalost i dalje nema status koji im po značaju pripada.
Koliko su važne prve godine u školi, a posebno učiteljica ili učitelj koji oblikuju decu za ceo život već je toliko rečeno. Učitelje i učiteljice u svetu, kao i u Srbiji, darujemo godišnjom nagradom, njih se rado sećamo i o njima govorimo javno i u medijima kad je prilika i to je otprilike sve jer „prilike“ su baš retke.
Zaboravljamo koliko je to suštinski težak, mukotrpan i odgovoran posao. Učitelji i učiteljice su prvi koji decu pokušavaju da „oslobode“ od predrasuda, da pobede njihove strahove a da im istovremeno uliju nade, oni su ti koji neguju drugarstvo među decom i podstiču ih na dobra dela. Naravno da ih uče da čitaju i pišu i računaju i upoznaju svet oko sebe ali to, iako jeste važno, ipak nije najvažnije. Oni podjednako obrazuju i vaspitavaju. S tim da je ovo drugo u prvim danima škole ipak najznačajnije jer utiče na ceo život.
Istovremeno učitelji i učiteljice po svim dosadašnjim istraživanjima Novosadske novinarske škole medijima nisu izvor relevantnih informacija, kao da ne pripadaju javnoj sferi i akterima društvene prakse koji svojim iskustvom mogu da doprinesu, ako ništa drugo a ono barem većoj toleranciji u društvu. Pošto njihov status i socijalni rang nije u Srbiji ni približno onakav kakav bi trebalo da bude mediji ne smatraju da je od javnog interesa ono što bi nam učitelji i učiteljice mogli reći, ili ono čemu bi nas mogli poučiti.
Mediji imaju moć da izgrade ili potru nečiji ugled, društveni status, položaj, da profesiju uzdignu ili je unize. Dakle zašto to ne koriste da bi one koji utemeljuju želju za znanjem kod mališana i obrazuju ih da budu dobri i odgovorni građani i građanke ponovo načinili najvažnijima u zajednici. Setimo se davnih vremena, pre jednog veka najuglednije osobe u varoši bili su učitelj, lekar, apotekar, pop i sudija. Ne političar, advokat, njuričis bilo koje vrste.
Dakako da sve to zvuči idealistički ali podsetimo se činjenice da su zemlje u svetu koje su među zajedničke vrednosti svih građana i građanki na najviše mesto postavili učitelje i obrazovanje, kao takvo, naglo napredovale u svim pravcima. Takvih primera ima i te koliko, Srbija nije među njima.
Možda bi mediji, ako već ne politička elita, kojoj je, čini se, obrazovanje na poslednjem mestu liste prioriteta sudeći po lažnim diplomama svih vrsta kojih su vlasnici, mogli da budu ti koji će kao javni interes postaviti na prvo mesto upravo učitelje i obrazovanje i nametnuti ih auditorijumu kao pitanje od opšteg značaja za razvoj i unapređenje celog društva.
Ova tema za medije ima i te kako veliki potencijal i to počevši od mobinga i maltretmana koji prosvetni radnici, među kojima su dakako i učitelji, trpe od neodgovornih roditelja, politikantskih školskih menadžera, dece kojoj je dozvoljeno sve pa i da maltretiraju učiteljicu i učitelja, političkih elita koje su silnim reformama uništili ono što je najznačajnije a to je ugled profesije učitelja i učiteljice i uopšte prosvetnih radnika, kao i obrazovanja i vaspitanja, po sebi, pa do afirmacije onih koji su deci posvetili ceo radni vek s ljubavlju.
I za kraj priča iz života. Moj školski drug koji je postigao izuzetne rezultate i postao svetski poznat stručnjak u vrlo zahtevnoj oblasti svakog 8. marta je svojoj učiteljici do njene smrti odnosio cveće, ako bi se zatekao u gradu, a ako ne, organizovao bi preko sveta da joj veliki buket stigne na kućnu adresu, jer kako je tvrdio od njega ne bi bilo ništa da nije imao svoju učiteljicu koja ga je volela i razumela. Toliko za 5. oktobar Međunarodni dan učitelja.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković