Twitter
FacebookMože se pretpostaviti da su starije generacije koje nisu odrasle uz tehnologiju manje medijski i digitalno pismene, a samim time i podložnije medijskim manipulacijama. Takođe, učenici srednjih škola mogu biti u riziku od pomenutog manipulisanja usled toga što imaju nedovoljno iskustva i razvijene kritičke svesti.[1] Zbog toga, medijska pismenost predstavlja jednu od bitnijih veština koje bi „nove generacije“ trebalo da savladaju tokom školovanja. Kada želimo da približimo medijsku pismenost učenicima, dobro je pri ruci imati neku od njenih definicija kao osnovu na koju se možemo osloniti kada su u pitanju ciljevi koje želimo da postignemo. „Medijska i informaciona pismenost podrazumeva spoznajne, tehničke i društvene veštine i kapacitete građana za pristupanje, kritičku procenu, upotrebu i kreiranje informacija i medijskih sadržaja putem tradicionalnih medija i digitalnih platformi“ ili jednostavnije „znanje o tome kako funkcionišu mediji”. Ciljevi koje bi trebalo postaviti kada se podučava medijska pismenost jesu osposobljavanje mladih da shvate poruke koje dobiju i kritički se odnose prema njihovom značenju. Dakle, ono što se želi postići je zapravo „kritička medijska pismenost”, koja osposobljava mlade da učestvuju u medijskom životu i medijskoj kulturi.[2]
Za opismenjavanje učenika zaduženi su mediji, porodica i škola.[3] Kako je u školi opismenjavanje učenika pretežno uloga nastavnika i nastavnica srpskog jezika, a medijska pismenost sastavni deo moderne pismenosti, mnoga književna dela mogu poslužiti nastavnicima kao materijal za učenje o njoj iz različitih uglova. Drama „Balkanski špijun” jedan je od značajnih primera toga da su „mediji rasprostranjeni i sveprisutni u današnjem svetu i našim životima“.[4] Ona pruža veoma slojevit materijal kome se možemo vraćati i svaki put otkrivati novi sloj. Sam Kovačević je u jednom intervjuu izjavio da su „njegove opsesivne teme ratovi, policija, pritisak, neka vrsta terora koji se sprovodi nad neistomišljenicima“ i onima koji se osmele da glasno kritikuju vlast.[5]
„Balkanski špijun“ kao alat za medijsko opismenjavanje
Kultna filmska adaptacija „Balkanskog špijuna“ iz 1984. godine, koju je sam Kovačević režirao, predstavlja koristan alat za medijsko opismenjavanje učenika u srednjim školama. Pored toga što ova adaptacija verno prati tekst drame, a glumci oživljavaju i svojim performansama upotpunjuju karaktere glavnih likova, još jedan od ključnih segmenata medijskog opismenjavanja bilo bi to što analiza filma približava vizuelno pripovedanje u današnje vreme, ukoliko nije mnogo rasprostranjenije od verbalnog, ono ga barem u velikoj većini slučajeva prati. Učenici bi tako mogli da se upoznaju i sa time kako se i vizuelno može ispričati priča, ali i kako se može „pročitati” vizuelno pripovedanje. Jezik filma nije nešto što se uči u formalnom obrazovanju, iako je on danas „sveprisutan”.[6] Stoga bi izbor da se na ovoj nastavnoj jedinici analizira film bio itekako koristan za učenike.
Jedan od pojmova koji se pojavljuje u filmu i koji je pokretač za paranoično ponašanje glavnog junaka Ilije Čvorovića jeste predrasuda zasnovana na stereotipima. Naime, on počinje da se plaši zato što je dobio poziv iz policije u kome su mu tražili rutinske informacije o njegovom stanaru, krojaču Petru Jakovljeviću. Čvorovićev strah potiče od toga što je on ubeđen da je njegov stanar špijun sa „Zapada“ zbog toga što je živeo u Parizu. On govori kako misli da je stanar u Francuskoj radio „nešto protiv naše države”, dok prema sopstvenim rečima on sam vodi „rat protiv imperijalističke bande” u isto vreme ispoljavajući paranoju oko svake potencijalne povezanosti sa Francuskom. Sve stanareve prijatelje proglašava špijunima, prati ih i izmišlja teorije zavere o njima. Upečatljivi su momenti kada Ilija Čvorović izgovara: „Sigurno je tamo u Francuskoj radio nešto protiv naše države“, „Ništa nije onako kao što izgleda!“, „Nisam ja plaćenik i izdajnik kao vi“, i kada njegov brat Đura na pitanje Ilijine žene „Ko ih plaća?“, misleći na podstanara i njegove prijatelje odgovara: „CIA, snajka CIA!“. Povod za zaplet je Kovačević preuzeo iz stvarnog događaja, kada ga je pred odlazak u SAD jedan inspektor upozorio da se pazi jer tamo ima mnogo sumnjivih ljudi, a on se onda zapitao kako bi na ove reči odreagovao „čovek koji stvarno ima nešto na teretu, policijskli dosije, godine odležane u zatvoru, koji je uplašen i ima osećaj krivice“[7]. Tako je nastao karakter Ilije Čvorovića.
Pomoću ovih primera učenici mogu naučiti da prepoznaju stereotipe koji se pojavljuju u društvu i medijima, kao i sopstvene stereotipe. Isto tako, kroz Kovačevićevu dramu učenici mogu naučiti i kako da prepoznaju govor mržnje i druge štetne narative, pogotovo one u kojima se kreira „kolektivni neprijatelj” poput „Zapadnih imperijalističkih sila”. Korisno bi bilo da učenici pokušaju da u medijima prepoznaju tekstove na sličnu temu i uporede jezik i stereotipe iz „Balkanskog špijuna“ sa onima sa kojima se srećemo u današnjim medijskim sadržajima. Nastavnici bi mogli da izaberu nekoliko tekstova iz onlajn medija, ili čak pustiti video-snimke iz medija sa Jutjub kanala i kroz diskusiju o stereotipima, predrasudama, spinovima i teorijama zavere usmeriti učenike da prepoznaju takve narative i na osnovu stečenog znanja obrazlože šta je u tim tekstovima problematično i štetno i po koga odnosno na koji način takvi narativi štete različitim društvenim grupama.
Tokom analize Kovačevićeve drame učenicima bi se mogla skrenuti pažnja i na to kako mediji komuniciraju kada izveštavaju o „drugima“, odnosno o onima koji ne pripadaju dominatnoj etičkoj zajednici. Karakteri Ilije Čvorovića, njegove žene i brata, su prenaglašeni i iskarikirani, međutim, njihovi stavovi o „drugima“ su vrlo prisutni u medijima i danas. Kada govorimo o Iliji Čvoroviću, njegova slika „drugoga” – u ovom slučaju, čoveka koji je živeo u zapadnoj Evropi – je u tolikoj meri oblikovana različitim paranoičnim hipotezama da on sve više izmišlja „činjenice” koje, kako radnja kulminira, postaju sve više apsurdne, a time i komične. Karakteri u „Balkanskom špijunu” su iskarikirani radi postizanja komičnog efekta, međutim u mnogim medijima se javlja veoma slična slika o „drugome“. Bitna napomena za sve edukatore kada vode diskusije na ovakve i slične teme jeste ta da vode računa o tome da diskusija ne poprimi političku dimenziju, već da se kroz nju dekonstruišu stereotipi i ideološke dimenzije koji se eventualno pojavljuju i istakne njihova rasprostranjenost u medijima.[8]
Stereotipi su često prisutni u medijima u zemljama u kojima demokratija nije dovoljno razvijena i gde vladaju totalitarni režimi. Ilija Čvorović čije je razmišljanje oblikovano stereotipima opsednut je Staljinovim režimom, zbog čega čak završava u zatvoru o čemu se retroaktivno saznaje u drami. Učenicima bi trebalo približiti značenje stereotipa kako bi mogli sami da ih uoče i razumeju. Oni se uglavnom „razvijaju u skladu sa mišljenjem javnosti”, u kojoj može biti prisutna i medijska propaganda koja ih širi radi ličnog interesa. Stereotipi su veoma opasni i u političkom životu mogu biti „rezultat sistematskog procesa konstruisanja od strane dominantnih i moćnih društvenih grupa”.[9] Stereotipiziranjem neke društvene grupe se zapravo zadržava sopstvena moć.[10] Po definiciji Lipmana (1922), stereotipi su „uprošćenje slike o svetu koje omogućavaju da svet izgleda pristupačnije i razumljivije nego što jeste”, ali isto tako, oni mogu biti pogrešne generalizacije kojima nedostaje tačnost i logika. Takve pretpostavke stvaraju predrasude.[11]
Ilija Čvorović, činjenice i mišljenja
Razdvajanje činjenica od mišljenja je ključno načelo u novinarstvu i ono postoji radi postizanja što veće objektivnosti pri izveštavanju. Kako bi bolje objasnili ovaj fenomen nastavnici tokom analiziranja vesti na času mogu učenicima postavljati sledeća pitanja: “Da li su i koje činjenice u vesti navedene?; da li su informacije proverljive?; da li se i kako nameće stav?; da li se odgovara na pitanja ‘Ko?’ ‘Šta?’ ‘Gde?’ ‘Kad?’ ‘Kako?’ ‘Zašto?’?; da li je adekvatno prikazan kontekst?; da li su jednako zastupljene suprotstavljene strane i da li je temi pristupljeno iz više uglova?; da li mogu da donesem nepristrasan zaključak o temi na osnovu prikazanih informacija?; da li je stav potkrepljen činjenicama?; da li se autor u tekstu služi vređanjem i omalovažavanjem?; da li pokušava da čitaoca ubedi u nešto i u šta?; i da li nam nešto smeta ili osećamo nelagodu?”.[12]
Primer u drami na kome bi ova pitanja bila veoma dobro primenljiva je scena u kojoj Ilija Čvorović okuplja svog brata i ženu i iznosi im teoriju o tome kako su prijatelji njegovog stanara špijuni i strani plaćenici prikazivajući im pritom na projektoru fotografije koje je napravio dok ih je sam špijunirao. Prilikom prikazivanja svake fotografije Čvorović izvrće istinu o tome šta se dešavalo kada je ona snimljena i izmišlja situacije do apsurda. Na primer stanarevo opuštanje na bazenu sa prijateljima pretvara u skup na kome se planira državni udar. Prijateljice koje su sa njima naziva njihovim ljubavnicama, na šta njegova žena zaključuje: „Kad izdaju žene, zašto ne bi i zemlju?”. Čvorović burno reaguje na tekst stanareve prijateljice, novinarke, o problemima u zemlji smatrajući ga izdajničkim. Na kraju, njegova paranoja ide toliko daleko da on misli kako je stanar okupio čitavu ulicu da ga „provociraju” i da on potajno želi da ga „likvidira”. Kada se gorenavedena pitanja primene na sve ove, kao i neke druge primere iz replika Ilije Čvorovića, jasno je da ono što on izgovara nikako ne predstavlja adekvatno razdvajanje činjenica od mišljenja i emocija. Isto možemo primetiti i u domaćim medijima koji često „zaborave“ da se bave činjenicama pa se njihovi sadržaji neretko svedu na iznošenje stavova i ličnih perspektiva sagovornika.
Medijskim opismenjavanjem do društvene odgovornosti
Balkanski špijun je satirično delo koje prikazuje posledice govora mržnje u medijima i političkoj propagandi. Takav govor kod pojedinca može izazvati ksenofobiju i ekstremni nacionalizam koji potom mogu da prerastu u paranoju. Kritičkom analizom ove drame uči se bitna lekcija o tome šta medijska pismenost omogućava pojedincima, a to je po rečima Džejmsa Potera da „prebace kontrolu sa medija na sebe”.[13] Na taj način svako može imati „moć” kreiranja sopstvenih kriterijuma pri biranju i vrednovanju informacija.[14]
Kritičar obrazovanja za medije Masterman smatra da, pored toga što medijski pismena osoba ne može biti lako izmanipulisana, njeno mišljenje je vredno poštovanja jer ona donosi nezavisne sudove.[15] Sticanjem i primenom znanja nakon analize filma se postiže najviši stepen u ciljevima medijske pismenosti, a to je društvena odgovornost.
Primeri iz „Balkanskog špijuna“ pokazuju nam da je ova drama svojevrstan svedok društvenih okolnosti i duha jednog vremena. Međutim, kada se Kovačevićeva drama uporedno analizira sa izveštavanjem domaćih medija nameće se zaključak da je „Balkanski špijun“ i dalje vrlo aktuelna kritika društva. Satirični i komični elementi ove drame učenicima mogu pomoći da razumeju zbog čega stereotipi i predrasude mogu biti opasni, kao i kako da adekvatno prepoznaju „medijske balkanske špijune“.
Alisa Pajtić
Reference:
- Stjepić D, Mijatović P, „Medijska pismenost: priručnik za edukatore/ke“, Podgorica, 2023, https://novinarska-skola.org.rs/wp-content/uploads/2022/11/Web-prelom-SRB.pdf (Maj 2023)
- Grupa autora, „Vodič za nastavnike o medijskoj pismenosti u okviru globalnog obrazovanja“, Novi Sad, 2022, https://novinarska-skola.org.rs/wp-content/uploads/2022/08/Vodic-za-nastavnike-o-medijskoj-pismenosti-u-okviru-globalnog-obrazovanja.pdf (Maj 2023)
- Sejdinović, N, „Osnove medijske pismenosti, priručnik za nastavnike i profesore“, Novi Sad, 2014.
- Đerić I, Studen R, „Stereotipi u medijima i medijsko opismenjavanje mladih“, Beograd, 2006.
- Stojičić, M. M, „Balkanski špijun – analiza dela Dušana Kovačevića“, 2020, https://kultivisise.rs/balkanski-spijun/ (Maj 2023)
[11] Druga pomenuta definicija je teorija “da su stereotipi racionalizacija postojećih predrasuda prema drugim grupama” (Rot, 1994)
Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijske i informacione pismenosti kroz dijalog sa javnim vlastima“ koji se sprovodi u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Dijalog promena“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
Projekat je dodatno podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama u okviru projekta Mediji o medijima u školama.
Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno stavove donatora.