Twitter
FacebookFenomeni kao što su dezinformacije, propaganda i lažne vesti nisu tvorevine 21. veka, ali su s dolaskom digitalne revolucije postali sve češći predmeti proučavanja društvenih i humanističkih nauka. Sve veća umreženost ljudi, kao i dostupnost sadržaja na internetu učinili su javnost ranjivom na manipulacije informacijama više nego ikad pre. Zbog toga je uz tradicionalnu, funkcionalnu pismenost, koja podrazumeva sposobnost čitanja, pisanja i razumevanja, neophodno raditi i na digitalnom, informacionom i medijskom opismenjavanju pojedinaca i društva. Stoga sociologija, kao opšta nauka o društvu, ima primarni zadatak da članove društva opremi znanjem i veštinama koje će im pomoći da razumeju i objasne društvene pojave i procese, te kako oni utiču na pojedince, ali i kako delanje pojedinca može da utiče na društvo u celini. Razvijanje kritičkog mišljenja je neizostavan deo nastave sociologije, a nove digitalne okolnosti u kojima učenici srednjih škola stasavaju u odgovorne građane koji bi trebalo da razumeju informacije iznete u medijima, iziskuju i izučavanje kako tradicionalnih, tako i novih medija.
Značaj obrade medijske pismenost na časovima sociologije
Isticanjem značaja medijske pismenosti u okviru nastavne teme posvećene medijima i komunikaciji moguće je ponuditi alate i razviti veštine za jasnije analiziranje, razumevanje, ali i kreiranje medijskih poruka.
Nastavne jedinice Stari mediji − novine, radio i televizija i Novi mediji − internet i društvene mreže nude široko polje za ostvarenje zadatih ciljeva koji podrazumevaju upoznavanje učenika sa pojmom medijska pismenost. Zbog čega je važno biti medijski pismen? Kakvo je naše medijsko okruženje? Kako prepoznati i analizirati manipulativni medijski sadržaj? Kako mediji utiču na naše stavove i navike? Kako odgovorno konzumirati medije i isto tako odgovorno kreirati sadržaj na digitalnim platformama? Ovo su samo neka od pitanja o kojima profesori mogu diskutovati sa učenicima u okviru pomenutih nastavnih jedinica.
Učenici srednjih škola okruženi su digitalnim uređajima još od formativnog perioda i poseduju tehnička znanja koja često prevazilaze znanja njihovih roditelja i drugih starijih članova porodice, pa čak i nekih profesora. Takođe, učenici su osim pasivnih konzumenata i aktivni kreatori sadržaja za nove medije. To otvara mogućnost njihovog aktivnog učestvovanja u nastavnim aktivnostima u okviru kojih se obrađuje medijska pismenost, a tokom kojih će im postati jasno da je medijska pismenost zapravo veština za odgovornu interpretaciju i stvaranje medijske poruke.
Tokom izvođenja nastave posvećene medijskoj pismenosti predlaže se kooperativni oblik nastave u vidu rada u grupama i podsticanja diskusija među učenicima, uz suprotstavljanje mišljenja. U procesu formiranja grupa potrebno je da nastavnik obrati pažnju da one ne budu ni isuviše homogene, ni isuviše heterogene u pogledu znanja i veština, kako bi se izbeglo preskakanja koraka u procesu usvajanja znanja, ali i postigla što prijatnija atmosfera koja će pojačati kolektivno međusobno poverenje među učenicima, kao i između učenika i nastavnika (Florić Knežević. 2006: 171).
Stari mediji i medijska pismenost − praktični primer izvođenja nastave
Nastavna jedinica Stari mediji pruža priliku da se učenici, pored istorije razvoja novina, radija i televizije, upoznaju sa načinima na koji su ovi mediji mogli i mogu da učestvuju u formiranju javnog mnjenja. Upravo je srednjoškolski uzrast period kada počinje jasnija izgradnja stavova, te je sa srednjoškolcima moguće razviti plodnu diskusiju o tome kako mediji utiču na naše stavove i emocije. Takve diskusije pomoći će im da se suoče sa sopstvenim predrasudama i stereotipima i da prepoznaju govor mržnje ili značenje poruke koja se kroz određeni medijski sadržaj u vidu reklame, filma ili naslovne strane novina želi poslati.
„Sa pojavom filma, radija i televizije, a kasnije i kompjutera i interneta, medijske slike, zvuci i predstave počele su da postaju sastavni deo realnosti svakodnevnog života, a mediji sila koja sve snažnije utiče na oblikovanje političkog mišljenja, provođenja slobodnog vremena i formiranja sopstvenog identiteta.” (Maširević, 2010: 129)
Tokom samog uvoda u priču o tradicionalnim medijima potrebno je reći nešto o svakom, da bi se potom fokus usmerio na glavnu aktivnost oko koje će se oblikovati dalja diskusija. Ovom prilikom poželjno je učenike uključiti u međusobne interakcije, kao i u interakcije sa nastavnikom tokom kojih mogu da izraze svoja zapažanja, ali i da steknu dodatna znanja. Najbitnije je od od njih dobiti povratnu informaciju, ostaviti im dovoljno prostora da se izjasne, zbog čega je prethodno potrebno istaći da nema tačnih i pogrešnih odgovora. Uz to je važno i ohrabriti ih da iz spektra različitih emocija identifikuju one koje najbliže odgovaraju osećaju koji određena medijska poruka izaziva u njima. Postojeća istraživanja i naučni radovi (1, 2, 3, 4) svedoče o tome kako mediji utiču na naše emocije na osnovu kojih kasnije donosimo moralne sudove i društvene, ekonomske i političke odluke. Te emocije se, takođe, koriste u komercijalne svrhe i povratno utiču na stvaraoce medijskog sadržaja koji podatke dobijaju od analitičara i tehnoloških kompanija o tome kakav sadržaj privlači najviše pažnje- Nažalost, često se prilikom kreiranja sadržaja izbegavaju etičke norme i opšte dobro zarad ostvarivanja profita.
Kolika je moć medija i zašto je bitno mlade medijski opismeniti ističe i osnivač Edukativnog video centra iz Njujorka, Steve Goodman, koji kroz organizaciju kojom i danas rukovodi još od 1984. godine, pruža priliku mladima da stvaraju dokumentarne filmove o problemima iz svoje zajednice i na taj način razmenjuju iskustva i pronalaze rešenja. Ono što smatra ciljem medijske edukacije mladih jeste razvoj kritičkog mišljenja i samorefleksije, tako da ona u isto vreme postaje i alat društvenih promena.
S istim ciljem, učenike je na kratko moguće staviti u uloge urednika medijskog sadržaja tako što će ih nastavnik podeliti u nekoliko grupa čiji broj će zavisiti od veličine odeljenja, zatim će od svake grupe zatražiti da izaberu dve emocije koje žele da izazovu kod svojih čitalaca i gledalaca, a onda da osmisle kakvim sadržajem bi to postigli. Zatim, korišćenjem kamera na svojim mobilnim telefonima trebalo bi da naprave najmanje jednu fotografiju i jedan kratak video snimak koji bi kao urednici objavili s namerom da postignu željeni efekat, odnosno da izazovu ciljane emocije.
Primenom medijske produkcije u nastavi učenici će naučiti nešto više o značaju čulnog u prenošenju poruke, te kako biti savestan kreator sadržaja i ne pribegavati senzacionalizmu, s uvažavanjem sentimenta onih koji će taj sadržaj da konzumiraju.
„Kreirajući nekakav medijski sadržaj kao što je audio-vizuelni sadržaj ili onlajn tekst učenici se upoznaju sa mogućnostima korišćenja novih tehnologija, ali i sa svrsishodnom upotrebom medija za edukaciju i informisanje, a ne samo za zabavu.” (Janjatović Jovanović, 2021)
Novi mediji i medijska pismenost − praktični primer izvođenja nastave
Tokom obrade nastavne jedinice Novi mediji učenici imaju priliku da se upoznaju sa načinima manipulacije medijskim sadržajem kojem se svakodnevno izlažu na internetu, kao i sa alatima pomoću kojih mogu da analiziraju i provere validnost medijskog sadržaja. Centralni pojam tokom izvođenja nastave u interakciji s učenicima biće ono što se u svakodnevnom govoru naziva „lažnim vestima“, a tiče se i namerno i nenamerno kreiranih dezinformacija. Kroz diskusiju na času profesori mogu podsticati učenike da se osvrnu i na prethodno stečena znanja koja im mogu pomoći da shvate zbog čega i kako se kreiraju takvi sadržaji u javnom prostoru.
Učenici mogu i ovog puta da budu podeljeni u nekoliko grupa od kojih će polovina imati zadatak da napiše lažnu vest, a druga polovina da pročita nekoliko vesti iz onlajn izvora koje je profesor unapred pripremio. Zatim će u međusobnom dogovoru sa članovima grupe da izaberu jednu vest za koju pretpostavljaju da je lažna, a onda i pokušati da identifikuju i provere netačne tvrdnje uz dozvoljenu upotrebu mobilnih telefona ili nekih drugih dostupnih sredstava (knjige, relevantni sagovornici…).
Cilj ovakve aktivnosti jeste da učenici uoče razliku u vremenu potrebnom da se kreira lažna vest i vremenu koje iziskuje utvrđivanje, analiza i provera svih informacija, ali i da nauče koji izvori saznanja su kredibilni i kada to prestaju da budu. Kombinujući naučeno tokom ovog, ali i prethodnih časova, sa veštinama pomoću kojih mogu da dekonstruišu manipulativni medijski sadržaj, učenici stiču otpornost na eksploataciju emocija, kao i bilo koju vrstu propagande.
Medijska pismenost kao sredstvo u procesu stvaranja odgovornog društva kroz nastavu sociologije
Časovi sociologije bi trebalo da budu mesto na kojem će učenici razumeti težinu odgovornosti koju kao pojedinci nose delajući unutar različitih društvenih grupa i društva u celini. U vremenu u kojem su digitalno novinarstvo i društvene mreže preuzele primat u informisanju i komunikaciji, važno je razumeti kako takvo okruženje utiče na formiranje našeg ličnog i društvenog identiteta. Zbog toga medijska pismenost ne donosi benefite samo za pojedinca, već i za celo društvo.
Izbor interaktivnog grupnog rada praćenog diskusijama u podučavanju medijske pismenosti na časovima sociologije nije slučajan. On predstavlja rezultat kombinacije nastavnih metoda korišćenih i u formalnom i u neformalnom obrazovanju. Samo jedan od mnogobrojnih uspešnih primera ovakvog načina rada sa srednjoškolcima jeste program medijske pismenosti pod nazivom PONDER tokom kojeg adolescenti uče o različitostima, plagiranju, prezentaciji podataka, te interpretaciji slika, a sve kroz igre, vežbe i interaktivna predavanja. Učenici se tako podstiču na konstruktivističko učenje gde bivaju aktivni učesnici u rešavanju problema i zadataka koji se pred njih stavljaju. Nastavnik moderira, ali ne određuje konačne ishode, već prepušta učenicima da istražuju i improvizuju uz međusobno poštovanje i uvažavanje tuđih ideja i mišljenja. Na ovaj način se kod učenika neguju vrednosti koje će im pomoći da budu ne samo savesni u konzumiranju i stvaranju medijskog sadržaja, već i članovi društva svesni svojih odgovornosti i obaveza.
Tatjana Babić
Reference:
Florić Knežević, Olivera. (2006). Interaktivna pedagogija. Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
Janjatović Jovanović, Milica. (2021). Predlog praktične politike za sistemsko uvođenje medijske i informacione pismenosti u obrazovni sistem u Srbiji. U: Sigeti, Valentina. Stjepić, Darija. Janjatović Jovanović, Milica. Valić Nedeljković, Dubravka. (2021). Medijska pismenost u školskoj klupi: Vodič za nastavnike. Novi sad: Novosadska novinarska škola, str. 108
Maširević, Ljubomir (2010). Mediji i postmoderna stvarnost. Sociologija 52 (2)
< http://www.sociologija.org/books/issues.php?lng=srpski > 29.4.2023.
Nikunen, Kaarina (2019). Media, Emotions and Affect. Media and Society.
<https://www.researchgate.net/publication/335635386_Media_Emotions_and_Affect> 29.4.2023.
Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijske i informacione pismenosti kroz dijalog sa javnim vlastima“ koji se sprovodi u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Dijalog
promena“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
Projekat je dodatno podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama u okviru projekta Mediji o medijima u školama.
Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno stavove donatora.