Dan planete Zemlje

Dan planete Zemlje ili Dan Zemlje (engleski: Earth Day) obeležava se 22. aprila u više od 150 zemalja širom sveta. Na  Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini u Rio de Žaneiru 1992. usvojen je dugoročni Program za promociju održivog razvoja (Rio Declaration on Environment and Development). Namera je bila da se građani širom sveta svake godine na ovaj dan podsete u kakvom je stanju priroda Planete na kojoj žive, kao i da se stanovništvu ukaže na probleme ekosistema, na zagađenje naseljenih mesta i na to kako poboljšati kvalitet životne sredine.

Deklaraciju je potpisalo 170 zemalja. Sadrži 27 principa koiji predstavljaju svojevrstan vodič državama u budućem održivom razvoju koji podrazumeva zaštitu čovekove okoline.

Princip 10. ukazuje na značaj informisanja o  ekologiji:

„Ekološka pitanja se najbolje rešavaju uz učešće svih zabrinutih građana, na relevantnom nivou. Na nacionalnom nivou svaki pojedinac ima odgovarajući pristup informacijama koje se tiču okruženja koje drže organi javne vlasti, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u svojim zajednicama i da imaju priliku da učestvuju u procesima donošenja odluka.“

Poslednjih godina u Srbiji je naglo porastao i osnažio se ekološki aktivizam. Dolazak stranih kompanija koje već, ili bi, da rudare u Srbiji bez obzira na to koliko bi to doprinelo narušavanju ekosistrema i  životne sredine,  podastaklo je građanski aktivizam, kao i medije, da se time ozbiljno bave.

Za razliku od pre desetak godina, kad su se ekologijom bavile samo specijalizovane emisije tipa na primer najstarije u Srbiji «Čekajući vetar» Radio Beograda 2, danas prostor u informativnim emisijama svih nacionalnih medija, (fokus zavisi naravno od njihove uređivačke politike), zauzimaju izveštaji sa protesta građana i ekoloških aktivista. Najčešće su povod ovih medijskih autputa konkretni dnevni događaji. Novinari se retko, posebno u medijima bliskim vladajućim elitama, odlučuju da  kreiraju medijsku inicijativu, dakle tv ili radijski paket, odnosno članak u štampanim medijima, koji se bave prilikama i opstrukcijama za čovekovu okolinu kada je na primer rudarenje u pitanju. Aktivisti su prepoznali i investitorski urbanizam kao jeadn od najočiglednijih uzroka klimatskih promena u gradovima koji neodgovornom gradnjom ostaju i bez ono malo zelenila koje su imali. Na primer  « u proteklih 20 godina Novi Beograd je izgubio gotovo 20% prirodnog ili prirodi sličnog zemljišnog pokrivača (…) Pored ogromnog ekološkog otiska i neutoljive gladi za resursima, gradovi su najveći emiteri gasova sa efektom staklene bašte, i dominantni zagađivači vode i vazduha. Ali ako bismo morali da izdvojimo samo jedan ključni mehanizam kojim bismo mogli da izmerimo uticaj koji urbane sredine imaju na klimatske promene, to bi bio promena zemljišnog pokrivača». Mediji o ovoj pojavi izvetavaju, pokazuju i rezultati medijskih monitorig koje redovno sprovodi tim Novosadske novinarske škole,  kada građani blokiraju bagere na novim gradilištima, kampuju u parkićima u okviru blokova u kojima žive kako bi ih zaštitili od građevinskih predatora,  ili pokušavaju da dopru do nadležnih kako bi sprečili nova betonska naselja. Uglavnom nema ozbiljnih javnih medijskih debata o ovim fenomenima na kojima bi se sučelila mišljenja kompetentnih, ali i direktno lično zainteresovanih, kako bi se došlo do društvenog dijaloga i konsenzusa o tome kako bi valjalo da nam izgledaju gradovi. Takođe i šta sa sve većim pritiscima stranih kompanija da rudare u Srbiji, kako se boriti protiv vazdušnih i zagađenja vodotokova. I na kraju, a ne manje važno, šta sa divljim deponijama i sa  đubretom koje proizvodimo sve više i ne odlažemo ga  na ekološki prihvatljiv način.

Mediji su moćno sredstvo za pritisak na neodgovorne, često i korumpirane, političke elite. Podsetimo samo na to kako su predano izveštavajući o pobuni građana protiv rudarenja litijuma u Srbiji doprineli da pred izbore, tačnije 9. novembra  2023. Vlada odluči  da, (sada se čini samo privremeno), ovu temu stavi ad akta. Drugi uspeh aktivista, koje su mediji zdušno podržavali,  je zaustavljanje projekta Novi Sad na vodi u želji da se sačuva ekostanište Šordroš, iako je i tu rezultat polovičan.

 Samo ova dva uspešna primera, među mnogima, ukazuju na to koliko mediji mogu, ali i koliko bi mediji mogli da doprinesu osvešćivanju građana i političara, ako bi se analitičkije i upornije bavili “Planetom zemljom » ne samo na njen dan, već svakog dana. Upozorenja stručnjaka su  sve alarmantnija i mediji su odličan kanal da dopru do svih javnosti, bez obzira da li su baš svi zainteresovani za održivi razvoj. 

Ekološka parola „misli globalno deluj lokalno“, iako je već odavno kliširana, NIJE, niti sme biti  i izlizana i zanemarena. Delujući  tako angažovani građani, koristeći pritisak javnosti na donosioce odluka putem aktivističkih akcija i medija, mogu da se izbore za održiviju sredinu i razvoj koji garantuje da ćemo Planetu naslednicima ostvaiti u boljem stanju.