Diskvalifikovanje uspeha antirodnim narativima: slučaj PZE 2024

Samo neki od bezbroj komentara koji su se širili društvenim mrežama po završetku Pesme za Evroviziju 2024, nacionalnog takmičenja za predstavnika/cu na naširoko popularnom muzičkom takmičenju Evrovizija, bili su „Pederima ne može niko ništa ništa! Sajsi daje glasove”, „Šta si očekivala od izopačene lezbače!”, „Pjesma neće predstavljati Srbiju na Evroviziji, nego će predstavljati članove žirija i gej lobi”, „Da si Breskvice peder, pobedila bi, sva tri prsta u vis, ti si naš pobednik”.

U javnosti se tokom PZE 2024 razvio narativ da je Anđela Ignjatović, javnosti poznatija pod umetničkim imenom Breskvica (prema glasovima publike najveća konkurencija pobednici), predstavnica „prve”, „prave”, patriotske Srbije, dok je pobednica Teodora Pavlovska – Teya Dora, okarakterisana kao predstavnica „drugosrbijanaca”, „srbomrzaca” i „čedo zapada koje podupire gej lobi”. Iako ovakve podele u politički polarizovanom društvu poput našeg nisu retkost, ono što je dodatno problematično jeste zastupanje ovakvog narativa od strane novinara/ki i medijskih radnika/ca, koji time krše profesionalne i etičke principe novinarstva.

U slučaju glavnog i odgovornog urednika Informer TV Dragana J. Vučićevića otišlo se i koji korak dalje. Naime, Vučićević je nakon završetka finala PZE 2024 zahtevao da se glasanje poništi, smatrajući da je pobednica odabrana na političkoj osnovi i da je učinjena nepravda publici koja je većinski podržala drugoplasiranu Anđelu Ignjatović.

„Breskvica pobedila, dobila 50.000 više glasova od svih ostalih, ubila. Unakazila sve ostale konkurente. A onda došao ’šio mi ga Đura’ žiri, neka Sajsi, Majsi… Taj žiri je izabrala Olivera Kovačević i izabrala nešto što nit’ je čovek, nit’ nije čovek. Šta je ono, majko mila?! Leži, gleda, priča, šta li ona radi, sam Bog sveti zna. Marija Šerifović, ja znam zašto je glasala, ali neću da kažem. I svi znaju i svi se foliraju, pošto je presudio glas Marije Šerifović”, reči su glavnog i odgovornog urednika Informer TV, koji se nakon toga i javno izvinio pevačici zbog izrečenih uvreda.

U ovoj izjavi, ali i brojnim komentarima koji su se našli na društvenim mrežama, prepoznatljivi su obrasci na kojima su zasnovane rodne dezinformacije, a koje su usmerene na potkopavanje ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i demokratije. Rodne dezinformacije se mogu definisati, kako navodi EU DisinfoLab, kao namerne dezinformacije (netačne informacije), ali i svi drugi oblici informacionih poremećaja (greška, zlonamerna informacija), kojima su „žene, nebinarne osobe i marginalizovane grupe, poput LGBTQIA+ osoba, disproporcionalno targetirane i uznemiravane širenjem obmanjujućeg ili netačnog sadržaja o njima.” Rodne dezinformacije su, takođe, i „strategije za ućutkivanje žena i rodno različitih glasova” koje u nekim situacijama mogu preći i u rodno zasnovano nasije, naročito prisutno u digitalnom okruženju – navodi UN.

O tome svedoče i nalazi najnovijeg izveštaja medijskog monitoringa govora mržnje u Srbiji, koji je sproveo Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan (Media Diversity Institute Western Balkans). U analiziranom periodu od 1. maja 2022. godine do 31. decembra 2023. godine zabeleženo je 113 slučajeva govora mržnje u domaćim medijima. Izveštaj pokazuje da je, poput prethodnog monitoringa, najviše slučajeva govora mržnje bilo usmereno ka rodu (24,7%), dok su seksualne manjine treća najtargetiranija grupa ka kojoj je ispoljen govor mržnje, sa blagim porastom u odnosu na prethodni izveštaj (sa 14,6% na 17,7%).

Autorka istraživanja i monitorka medija Anja Anđušić ističe da je istraživanje pokazalo porast antirodnih narativa, koji su vrlo često podrivani dezinformacijama, malinformacijama ili namernim spinovanjem, te da je naročito opasno kada takvi narativi dolaze od javnih ličnosti, medijskih radnika/ca i funkcionera/ki.

„Oni imaju široku publiku, imaju odgovornost za izrečeno i njihove reči mnogo jače odjeknu nego reči privatnog lica na društvenim mrežama. Takvi narativi često su usmereni prema LGBT zajednici i ženama, protiv roda, gde se poriče da je rod društveni konstrukt, socijalna kategorija, već se promoviše da je to nešto uvedeno sa Zapada. Time se stvara narativ straha od nepoznatog, da je to pretnja za nacionalni identitet i porodične vrednosti”, kaže Anđušić.

Takva atmosfera preliva se iz medija na celokupno, ionako polarizovano društvo, i dodatno se podgreva neprijateljska atmosfera usmerena prema pripadnicima LGBT zajednice. Kako objašnjava Anđušić, tako se razvija i diskurs da iza nekoga, u ovom slučaju predstavnice Srbije na Evroviziji, stoji celokupna LGBT zajednica, što obično nije zasnovano u realnosti, te se često razvijaju teorije zavere, ili bar neistine, da postoji gej lobi koji se zalaže za promociju određenog skupa vrednosti.

Tako se u slučaju PZE 2024, usmeravanjem govora mržnje prema LGBT populaciji i predstavljanjem članica žirija Marije Šerifović i Ivane Rašić – Sajsi MC kao „ubačenih elemenata” gej lobija, teorijama zavere i rodnim dezinformisanjem obrazlagala pobeda Teya Dore – bez činjeničnih pokazatelja kojima bi se argumentovale te tvrdnje.

Za razliku od tradicionalnih medija koji su, iako često ne baš uspešno, podložni regulaciji od strane Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i Saveta za štampu kao samoregulatornog tela, osim direktnog prijavljivanja govora mržnje na društvenim mrežama ili automatskog brisanja u slučaju eksplicitnih uvreda – digitalni prostor je najvećim delom neregulisan.

U borbi protiv rodnih dezinformacija i širenja govora mržnje, kako u medijima tako i na društvenim mrežama, jedino preostaje preveniranje takvih narativa.

„Potrebna je edukacija novinara/ki i urednika/ca, jer su oni poslednji koji odlučuju o tome šta će biti objavljeno, zatim obrazovanje o marginalnim grupama, kako se o njima izveštava a kako bi trebalo, kao i dekonstrukcija narativa. Kako bi se suzbili antirodni narativi, zasnovani na stereotipima i frazama koje se ponavljaju, objašnjavamo zašto to nije tačno, pružamo zvanične potvrđene informacije, podstičemo ljude da proveravaju činjenice, razvijaju digitalne veštine, imaju izvore kojima veruju i preispituju ih, upućuju žalbe REM-u i Savetu za štampu. Kao pojedinci/ke najveći doprinos možemo pružiti prepoznavanjem govora mržnje i objašnjavanjem kakve su njegove posledice”, ističe Anđušić iz Instituta za medije i različitosti.

Članica grupe Novinarke protiv nasilja Sineta Šmit smatra da govor mržnje, koji se bazira na rodnim stereotipima i usmeren je prema ženama i pripadnicima LGBT populacije, ima vrlo dubok i štetan uticaj na celokupno društvo, jer se širenjem predrasuda i netrpeljivosti nekompromisno dovodi do produbljavanja već postojećih stereotipa i doprinosi stvaranju neprijateljske atmosfere prema ovim grupama u društvu.

„Kroz medije, ovakav govor nažalost postao je normalizovan, i on se često koristi kao sredstvo za pospešivanje straha, kao i nasilja. Kroz takav kontekst i indoktriniran narativ, žene i pripadnici LGBT populacije su u većem riziku od diskriminacije, verbalnog i fizičkog nasilja. I to ne samo što utiče na njihovu svakodnevnicu, već im otežava i pristup osnovnim pravima i slobodama. Stoga je od suštinske važnosti da mediji preuzmu odgovornost u suzbijanju ovakvog govora i promovišu poštovanje različitosti i inkluzivnost iliti novinarskim rečnikom – da poštuju osnovne principe novinarskog izveštavanje i Kodeks novinara Srbije”, navodi Šmit.

Prema njenom mišljenju, borba protiv rodnih dezinformacija u medijskom diskursu zahteva promenu načina na koji se ovi problemi predstavljaju u medijima, te je, između ostalog, „ključno govoriti o nasilju prema ženama kao o društvenom problemu, istaći uzroke, jasno osuditi svaki oblik nasilja i pozvati na odgovornost počinioce i nadležne institucije za zaštitu. Kroz takvo izveštavanje, novinari pokazuju poštovanje prema kodeksu svoje profesije, kao i dostojanstvu ličnosti o kojima pišu, a posebno se trude da ne ugroze bezbednost žrtava”, kaže Šmit.

Nikako ne smemo zaboraviti ni ličnu odgovornost kada je reč o ovakvim narativima, jer i kao čitaoci imamo moć da utičemo na medijsku praksu tako što biramo da podržavamo medije koji se pridržavaju etičkih standarda i pružaju odgovorno izveštavanje.

„Selekcijom medija koje konzumiramo, možemo vršiti finansijski pritisak na njih, što može uticati na njihovu uredničku politiku. Stoga je važno da podržavamo medije koji se trude da pruže istinito, uravnoteženo i etičko izveštavanje o temama kao što je nasilje prema ženama”, zaključuje Šmit.

Iva Manojlović

Tekst je nastao u okviru projekta „Ravnopravno i istinito: dekonstruisanje rodnih dezinformacija u medijima“. Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

Ilustracija je generisana veštačkom inteligencijom.