Ali i o demografiji kao važnoj temi koju mediji ne prepoznaju dovoljno…
Ni ejdžizam kako prema starima, tako i prema mladima, niti stari i mladi kao ciljna grupa nisu tema u medijima u Srbiji. Kako se generalno ponašamo prema ostarelima i onima koji tek stupaju u svet odraslijih pitanja su koja za medije ne prelaze informativni prag, niti imaju vrednost „vesti” osim kada je reč o nekom senzacionalističkom događaju, tragediji, ekscesnom ponašanju, ili kada je međunarodni dan starih, mladih ili nečega drugog što ima barem posrednu vezu sa ove dve ciljne grupe.
Podsetimo, današnji ejdžizam prema starima nije ništa novo u civilizacijskom smislu, samo su metode i sredstva različiti. Sada su to reči kojima se u svakodnevnoj komunikaciji, posebno na društvenim mrežama, pa čak i u tradicionalnim kao i novim medijima, nipodaštavaju osobe takozvanog „trećeg doba” koje počinje posle dolaska u penziju, dakle sa 65 i više godina. Tim neprikladnim rečima se starije osobe „definišu” kao „penzosi”, „prolupane”, „izlapendisi”, „metuzalemi“, „matorci“, „mastodonti“, dakle oni koji više nisu respektabilni, ne doprinose napretku društva i čije mišljenje se ne smatra dovoljno validni, a u svakodnevici „samo su opterećenje“ kako porodice tako i društva jer im stalno „nešto treba“…
Istini za volju nekada je ejdžizam bio mnogo suroviji.
Prema pisanju Nacionalne geografije (Trbojević, 2021) „istorija prati ubijanje staraca još od starog veka kada su – po kazivanju antičkih pisaca Hesioda, Herodota ili Strabona – mnogi narodi ubijali stare ljude na različite načine. Ubijanje staraca negde je podrazumevalo jednostavno izopštavanje iz zajednice i ostavljanje u šumi, gde bi ovi umrli od gladi, dok je bilo i plemena poput Masageta koji su svoje stare ubijali, kuvali i jeli… U Evropi je ovaj običaj potrajao gotovo do polovine srednjeg veka i bio je najrasprostranjeniji kod Tračana, Zapadnih Slovena i Nemaca. Smatra se da je bio prihvaćen i kod Slovena na Balkanskom poluostrvu gde se, po verovanjima, najduže i zadržao.”
Drevni običaj je, prema nekim etnolozima, poput Bandića i Čajkanovića, podrazumevao da pre nego što bi se stara osoba usmrtila udarcem štapom ili nekim drugim tvrdim predmetom, na glavu žrtve se polagao smotuljak vune ili parče proje, odnosno pogača, i tek onda bi bio zadat smrtonosni udarac propaćen obrednim rečima: „Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb/vuna/proja”. Trbojević naglašava da se ovo izgovaralo iz straha od mogućeg povratka duše pokojnika, kao i izvesno lošeg raspoloženja u kom bi se ona vratila, te da, budući da su se ljudi plašili osvete, prebacivali su krivicu na predmete. Ni u ta vremena, posebno krajem srednjeg veka do kada se primenjivao u siromašnijim ruralnim naseobinama lapot, kako se u našem predanju taj običaj nazivao, nije bio zakonski dozvoljen ali je prihvatan kao mitski običaj u čijoj je osnovi svest porodice, ili patrijarhalne zajednice, da oni koji ne mogu da privređuju ne mogu biti drugima na teretu. Neki etnolozi, nasuprot tome, smatraju da je reč samo o mitu, predanju, narodnim pričama, a da suštinski običaj nije bio primenjivan. Postoji i narodna pripovetka o tome kako je unuk sakrio dedu da ga zajednica ne podvrgne lapotu, a da se posle pokazalo da je starčeva mudrost spasila selo od pošasti te da je od tada navodno lapot izopšten.
Isti običaj je bio prisutan i u nekim zemljama severne Evrope, Japanu, kod američkih Indijanaca i kod nekih afričkih plemena. Istovremeno, na primer, u prašumama Gabona postojao je još sedamdesetih godina prošlog veka sasvim drugačiji običaj. Naime svako selo je u sredini imalo veliku drvenu kuću sa klupama u krug oko zidova i svi stari su tu odlazili kada više nisu mogli da učestvuju u obezbeđivanju hrane za porodicu. Svaka porodica je imala obavezu da da određenu količinu hrane kao prilog koja bi se nosila u taj zajednički prostor za stare.
Lapot je bio i tema koju su obrađivali različiti umetnici. Kod nas je najpoznatije delo, u kojem je lapot bio motiv, istoimeni roman Živojina Pavlovića, slikara, pisca i filmskog reditelja, za koji je 1992. godine dobio NIN-ovu nagradu.
Gligorijević u Vremenu navodi da „Istraživanje ‘Istina o godinama’ koje je sproveo McCann Truth Central kaže da većina ispitanika (1.500 punoletnih osoba, 500 starijih od 55) smatra da starost počinje u šezdesetoj godini, ali deo mlađih ispitanika ovu granicu pomera ka pedesetoj. Za razliku od njih, nešto stariji ispitanici početak starosti smeštaju nešto bliže sedamdesetoj godini”.
Novi pojam koji se sve češće sreće u raspravama o „ejdžizmu” je „autojedžizam”, naročito prisutan u Srbiji, a reč je o tome da osobe same sebe svrstavaju u „stare”, „ bez ideja i snage za nove početke”.
Najviše ejdžizma prema starima uočeno je u IT industriji, gde se već sa 30 u tom sektoru smatra da je zaposlene „pregazilo vreme”. Najduže u profesiji ostaju univerzitetski profesori za koje nije neobično da rade i u osmoj deceniji života, zatim slede prevodioci, pisci, slikari, muzičari, dakle uglavnom intelektualci i umetnici. Istovremeno, upravo ove profesije se ejdžistički ponašaju prema mladima jer smatraju da mladi nisu dovoljno „zreli” da bi, na primer, bili predavači na univerzitetu ili cenjeni umetnici.
Šta još obeležava predavanje godinama? Istraživanje McCann Truth Central je pokazalo da četrdesetogodišnjaci na našim prostorima smatraju da više nisu za večernje izlaske, a pedesetogodišnjaci da za nove veze, ljubav i seks u tim godinama nema ni govora. Sa druge strane, na primer „Indipendent” i „Gardijan” vrlo često objavljuju priče u kojima upravo generacija između 50 i čak 70 godina govori o tome kako su upravo u zrelom dobu sreli pravu ljubav. Dakle, to može biti relevantna tema samo bi trebalo da je mediji prepoznaju kao takvu, a da ima svoj auditorijum ne treba sumnjati.
Sa druge strane, prisutan je negativan stav i samih starih prema mladima koji se takođe temelji na ejdžizmu. Gligorijević tako ističe da „o obrnutom ejdžizmu (starijih prema mlađima) govori i istraživanje McCanna: četiri od pet seniora smatra da su mladi sebični, troje od četvoro smatra da mladi ne poštuju mišljenje starijih, a svaki drugi ispitanik tvrdi da su mladi lenji. U istom istraživanju „omladina” uzvraća udarac, pa tako troje od četvoro ispitanika u dvadesetim i tridesetim godinama smatra da su stari konzervativni, a dvoje od troje da su džangrizavi. Ukrštanjem ovih odgovora dobijamo zapravo toksičnu formulu po kojoj uverenja jednih podstiču uverenja drugih: ako ti meni kažeš da sam lenj, ja ću tebi da si džangrizav; smatraš da sam konzervativan, e, pa, ja mislim da ne poštuješ moje mišljenje”…
Kako se stoga mediji ponašaju? Tema starenja gotovo izostaje kada su medijske inicijative u pitanju, ukazuju mnogobrojna istraživanja Novosadske novinarske škole. Prisutna su samo kada se na primer obeležava „dan starih” ili kada dođe do ekscesa kao što se nedavno dogodilo kada stanari nisu primetili da se iz jednog od stanova gde je živeo stari bračni par danima ništa ne čuje. Pozvali su policiju tek kada su osetili nepodnošljiv smrad. Dakle osobe su preminule i niko to nije uočio. Tek ovakvi primeri su dovoljni da pitanja starih pređu informativni prag i postanu događaj vredan medijske pažnje. Pri tome, Srbija je jedna od zemalja u Evropi sa najstarijim stanovništvom, mortalitet daleko premašuje natalitet na godišnjem nivou. Dakle to jeste tema koja bi morala stalno da bude prisutna u medijima.
Đorđević u Politici piše da „podaci Republičkog zavoda za statistiku svedoče da u našoj zemlji živi čak 1.436.930 osoba starijih od 65 godina i svega 1.064.321 dete mlađe od 15 godina. Prevedeno na jezik statistike, to znači da je svaka peta osoba starija od 65 godina, a tek svaka sedma nema još 15 svećica na rođendanskoj torti. Demografska statistika svedoči da je od 2002. do 2019. godine broj dece u opštoj populaciji smanjen sa 16 na 14 procenata, dok je broj naših sedokosih sugrađana za samo 17 godina povećan sa 16 na čak 20 odsto”.
Istovremeno ni mladi izgleda, po istraživaniima Novosadske novinarske škole, nisu ni blizu stalna tema u medijima, a ima puno opravdanja da budu. Čak i u vreme predizborne kampanje, na primer, 2022. pokazao je monitoring centralnih informativnih emisija javnih servisa koji je u martu radila Novosadska novinarska škola, oni od kojih se očekuje da budu prisutniji na biralištima i da ostvarajući svoje Ustavom zagarantovano pravo kako bi menjali svet u kojem žive prema sopstvenim potrebama, nisu bili medijska tema. Najpre politička elita „mlade” upotrebljava samo na nivou „poštapalice”, a potom i mediji nisu doprineli da izlaznost omladine na izbore bude veća niti su im dali prostor da iskažu svoje stavove o politici ali i svetu u kojem odrastaju.
Medijatizacija politike je potrla sve ostale teme pa tako i onu populacionu od koje, čini se u Srbiji, danas nema značajnijeg pitanja kada iz zemlje godišnje ode toliko radno sposobnih mladih da je reč o osrednjem gradu, da ima više starih osoba nego dece i tinejdžera, da je u poslednjih dvadesetak godina prosečna starost stanovništva povećana za tri godine pa je danas 43, 3 godine – što Srbiju svrstava u tri najstarije nacije u Evropi (Nemci i Italijani su stariji). Istovremeno, svaka treća žena između 30 i 34 godine nema dete. Inače reč je o svetskom trendu jer, kako piše Đorđević, „rezultati istraživanja Univerziteta u Vašingtonu pokazuju da je prvi put u istoriji broj starih premašio broj mališana. Na svetu trenutno živi 705 miliona starijih od 65 godina i 680 miliona dece mlađih od četiri godine, a ako se nastave sadašnji demografski trendovi 2050. godine na jedno dete mlađe od četiri godine ‘dolaziće’ dve stare osobe.” Argument da je na svetu ipak veliki porast stanovništva i da je to takođe podatak za zabrinjavanje ima i protiv argument. Naime, u najčešće spominjanoj zemlji sa prevelikom populacijom, Kini, 2018. godine zabeleženo je svega 1, 5 miliona porođaja, što je najniži broj u poslednjih 60 godina.
Demografija, kako globalna, tako i lokalna, jeste tema i te kako vredna pažnje imajući u vidu prethodno navedene podatke, ali je mediji ne prepoznaju dovoljno. Ako se i nađe među medijskim objavama kako u tradicionalnim, tako i novim medijima, i naravno na društvenim mrežama, onda je uglavnom reč o sterotipizaciji starih i mladih i o senzacionalističkom prezentovanju događaja u kojima su glavni subjekti oni od 15 do 25 godina i oni preko 65.
Tematski treninzi za povećanje profesionalnih kapaciteta novinara i novinarki gotovo nikada za temu nemaju izveštavanje o mladima i o starima. Novinari smatraju da tu nema nikakve posebnosti, kao na primer kada je reč o izveštavanju o marginalizovanim grupama, manjinama ili osobama sa invaliditetom, pa da bi im trebale neke dodatne veštine i uputstva. Sudeći međutim prema rezultatima najrazličitijih medijskih monitoringa, koje već više od 20 godina sprovodi periodično i Novosadska novinarska škola, izgleda da i te kako su potrebni, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi se demografija prepoznala kao važna tema koja bi trebalo da kontinuirano bude prisutna u medijima, a kao drugo, da se ukaže na ejdžizam prema starima i prema mladima i na stereotipizaciju starih i mladih, pojavama kojih novinari izgleda nisu ni svesni kada uopšte i pišu o ove dve ciljne grupe.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Tekst je nastao u okviru projekta „Razvijanje tolerancije kroz medijsko izveštavanje” koji je sufinansiran od strane Sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
Izvori:
- Trbojević, Danilo. (2021). Lapot – između legende i stvarnosti: Da li je u Srbiji postojao običaj ubijanja starih?. rs, 12.10.2021. 10:25. [internet]. Pristupljeno 25.7.2022. 15:15.
- Gligorijević, Jovana. (n.d.). Ta teška strana reč – ejdžizam.com. [internet]. Pristupljeno 25.7.2022. 15:16.
- Đorđević, Katarina. (2020). Srbija među tri najstarije nacije u Evropi.rs, 24.8.2020. 21:00. [internet]. Pristupljeno 25.7.2022. 15:17.
