Twitter
FacebookDanašnji dan, 23. avgust je Evropski dan sećanja na potpisivanje Pakta Molotov-Ribbentrop iz 1939. godine između SSSR-a i nacističke Nemačke, koji je uključivao podelu Rumunije, Poljske, Litvanije, Latvije, Estonije i Finske na sovjetske i nemačke sfere uticaja. Predsedavajući Evropskog parlamenta, Jerzy Buzek, nazvao je ovaj sporazum „saradnjom dva najgora oblika totalitarizma“.
Dan sećanja proizašao je iz protesta tokom osamdesetih godina protiv sovjetskih zločina, koje su pokrenule kanadske izbeglice. Protesti su kulminirali velikim protestom tokom revolucija 1989. godine, što je doprinelo oslobađanju Baltičkih država. Cilj Dana sećanja je očuvanje uspomene na žrtve deportacija i istrebljenja, isticanje demokratskih vrednosti, te podsticanje mira i stabilnosti u Evropi. Ovaj datum je u Kanadi i SAD-u kao Dan crne trake.
Savet Evrope prvo je telo koje se pozabavilo pitanjem totalitarnih režima. U periodu od deset godina (1996–2006) donelo je dve rezolucije koje su upozorile na potrebu uklanjanja nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema i potrebu osude zločina koji su počinjeni pod okriljem tih ideologija. Na tragu tih rezolucija Evropski parlament doneo je svoje rezolucije: O savesti i totalitarizmu 2009. i O važnosti evropskog sećanja za budućnost Europe 2019.
Totalitarizmom se danas bave uglavnom vodeći intelektualci našeg doba, za razliku od medija kojima to i nije neka bitna tema. Navedimo samo nekoliko citata o totalitarizmu.
Filozof Lino Veljak 2021. godine za Danas, definišući totalitarizam, kaže da je to „diktatorski oblik vladavine koji – za razliku od autoritarne diktature – pokušava obuhvatiti, regulirati i kontrolirati (a onda – u mjeri vlastite uspješnosti – doista i obuhvaća, regulira i podvrgava nadzoru) sve društvene odnose, a najčešće i sferu osobnosti (stremeći oblikovanju novog čovjeka)…. Nije dopušten niti se trpi bilo kakav kritički odmak individue ili neke uže skupine u odnosu na proklamirane ideje o najboljem od svih mogućih poredaka, a niti u odnosu na realizaciju dotičnog poretka. Za razliku od konzervativizma, totalitarizam ne teži održavanju i učvršćivanju zatečenog stanja (status quo) nego njegovu mijenjanju”.
Na proslavi 20. godišnjice pada komunizma u Pragu 14. novembra 2009. Vaclav Havel je proročanski upozorio: „Uopšte se nije završila era totalitarnih sistema. Završili su oni u klasičnom obliku kakve znamo iz prošlog stoleća, ali rađaju se novi kao daleko sofisticiraniji načini kontrole društva. Kao primer Havel je naveo Rusiju za taj novi sofisticirani totalitarni režim koji, kako je naglasio, spolja ima sve odlike demokratije – izbore, parlament, slobodu govora ali kao u predstavi ‘Kralj Ibi’, pogube se dva pisca kako bi ostalih 200 pisali ono što kralj Ibi hoće”.
Hana Arent još 1950. godine u predgovoru za prvo izdanje knjige Izvori totalitarizma navodi:
„Nevolja je što je naše doba tako čudno preplelo dobro i zlo da bez imperijalističke ‘ekspanzije radi ekspanzije’ svet nikada ne bi postao jedno; da se bez buržoaske političke devize ‘vlast radi vlasti’ razmere ljudske snage možda uopšte ne bi otkrile; da bismo bez fiktivnog sveta totalitarnih pokreta, gde su sa neuporedivom jasnoćom određene suštinske nesigurnosti našeg vremena, možda bili dovedeni do propasti ne postavši nikad svesni šta se događa. I ako je istina da se u poslednjim scenama totalitarizma pojavljuje apsolutno zlo (apsolutno jer se više ne može tumačiti ljudski shvatljivim motivima), tačno je isto tako da bez njega možda uopšte ne bismo istinski spoznali potpunu prirodu zla. Antisemitizam (ne prosta mržnja prema Jevrejima), imperijalizam (ne prosto osvajanje), totalitarizam (ne prosta diktatura), jedan za drugim, jedan brutalniji od drugog, pokazali su da je ljudskom dostojanstvu potrebno novo jamstvo koje se može naći samo u novom političkom principu, u novom zakonu na Zemlji, čiju punovažnost ovog puta mora shvatiti celo čovečanstvo, pošto njegova vlast mora biti tačno ograničena, kontrolisana i utemeljena u iznova definisanim teritorijalnim entitetima. Mi ne možemo više sebi da priuštimo da uzimamo iz prošlosti ono što je bilo dobro i da ga jednostavno nazivamo svojim nasleem, da odbacimo zlo i da o njemu mislimo jednostavno kao o mrtvom balastu koji će samo vreme sahraniti u zaboravu. Podzemna struja istorije zapadne civilizacije najzad je izašla na površinu i zaposela dostojanstvo naše tradicije. To je realnost u kojoj živimo. I zato su uzaludni svi napori da se spasemo od neumoljive sadašnjosti u nostalgiji još netaknute prošlosti ili da predviđamo da će bolja budućnost doneti zaborav.”
Povodi za medijske tekstove mogu biti, kako se to u teoriji uglavnom ističe, aktuelni događaj, pojava ili delovanje pojedinaca. Po sve tri osnova u medijskoj praksi bi trebalo da se češće no sada nalaze sadržaji u čijem je središtu pažnje totalitarni režim ili osoba koja je na čelu takvog sistema ili događaj koji je rezultat totalitarnog načina vladanja političkih elita. Kada bi se toga držali mediji bi veoma često imali u svojoj ponudi obrađene informacije takvog sadržaja. Međutim stvarnost je drugačija. Tekstovi o totalitarističkim sistemima vladanja su predmet medijske pažnje samo ukoliko u takvim državama dođe do nekog incidenta na koji reaguje cela svetska javnost.
Nasuprot tome otvaranje javne polemike o totalitarizmu koja bi doprinela formiranju društvenog konsenzusa o ovako kontroverznoj pojavi, što je inače jedan od zadatka sredstava masovnog komuniciranja, u našim medijima je gotovo nepoznata ‘pojava’.
Istovremeno, razloga za pokretanje takve javne debate i te kako ima. Nedostaje i u formi okruglih stolova i u formi intervjua i u formi polemike. Naprosto naše javnosti, ali i mediji, nisu izgleda dorasli ozbiljnom javnom raspravljanju o pitanjima koja nisu predmet isključivo dnevno-političke prakse. Takođe olako se u medijima upotrebljava i sama reč „totalitarizam“, i to, izgleda, bez pravog uvida u samu suštinu pojave, kao i ozbiljnog znanja iz istorijske, ali i dnevnopolitičke perspektive.
Na rečeni način mediji, zapravo, izbegavaju jednu od svojih važnih funkcija a to je ona obrazovna. Zaboravljaju da im je značajan zadatak ne samo dnevno izveštavanje, već i objašnjavanje, tumačenje, ukazivanje na…. Jer auditorijumu bi valjalo da pomognu na kritički, izbalansiran, zasnovan na saznanjima, ali i ozbiljno utemeljenom znanju, način da razume svet koji ga okružuje da bi mogao adekvatno da deluje na izazove svakodnevice.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković