Još uvek važeći Zakon o javnom informisanju donet je 2003. godine, pre tačno deset godina. U to vreme Zakon je donet u skladu sa tadašnjim međunarodnim standardima Evropske unije, Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija. Vremenom ovi standardi su unapređeni, a i sam Zakon je u praksi pokazao neke nedostatke što je, između ostalog, stvorilo poterbu za izradom novog zakona. Na javnim raspravama o Nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima koje su nedavno završene jedna od glavnih tema za doskusiju bilo je pitanje finansiranja odnosno raspodele sredstava za ostvarivanje javnog interesa.
U “starom“ Zakonu nema posebnog člana koji se bavi pitanjem finansiranja osim u slučaju prava posebnih kategorija lica gde se u članu 5. navodi da Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava moraju obezbediti sredstva i druge uslove u cilju ostvarivanja prava nacionalnih manjina i etničkih zajednica u informisanju na sopstvenom jeziku, kao i obazbeđivanja mogućnosti informisanja invalida, hendikepiranih lica i drugih lica sa posebnim potrebama. Takođe, u odeljku koji se odnosi na osnivača javnog glasila, indirektno se ukazuje na finanasiranje time što je navedeno da osnivač može biti svako domaće ili strano pravno ili fizičko lice, u skladu sa zakonom. Isto tako, Zakon zabranjuje posredno i neposredno učestvovanje u osnivanju javnog glasila, države i teritorijalne autonomije kao ni ustanove, preduzeća ili drugog pravnog lica koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili se finansira iz javnih prihoda, sa izuzetkom da država može posebnim zakonom da osnuje novinsku agenciju.
Sa druge strane u novom Zakonu bi postojalo celo poglavlje pod nazivom Obezbeđivanje i raspodela sredstava za ostvarivanje javnog interesa (čl. 15-26) kao i član 10. koji uključuje i navedene odrednice iz važećeg Zakona. U njemu je utvrđen zakonski okvir za dodelu državne pomoći kao i prelazak sa direktnog budžetskog finansiranja na projektno tj. konkursno finansiranje. Prema rečima profesora Radeta Veljanovskog novi zakon podrazumeva izlazak države iz vlasništva u medijima, čime se svim medijima koji su upisani u Registar daje jednaka šansa da učestvuju na Konkursu.
Sam Konkurs za raspodelu sredstava raspisuje ministarstvo koje je nadležno za poslove informisanja u obliku javnog poziva, jednom godišnje i to za projekte proizvodnje medijskih sadržaja, i organizovanja i učešća na stručnim, naučnim i prigodnim skupovima kao i unapređivanja profesionalnih i etičkih standarda. Sve prijave ocenjuje Konkursna komisija od tri ili pet stručnjaka. Članove imenuje rukovodilac organa javne vlasti koji je raspisao konkurs, a iz redova nezavisnih stručnjaka za medije, koji nisu u sukobu interesa i ne obavljaju javnu funkciju. Iako na osnovu njihovog predloga, ipak konačnu odluku donosi isti rukovodilac organa javne vlasti koji je i odabrao članove komisije.
Kontradiktornost u segmentu koji se tiče finansiranja predstavlja upravo ono o čemu je govorio profesor Veljanovski, a to je da od 31.12.2013. godine svi mediji koji su u vlasništvu države, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave prestaju da postoje kao takvi i izjednačavaju se sa svim ostalim medijima koji su upisani u Registar, a opet član 19. ovog poglavlja u stavu 3 naglašava da pravo učešća na Konkursu nemaju izdavači koji se finansiraju iz javnih prihoda.
Najviše polemike je izazvalo pitanje tačnog definisanja pojma projektnog finansiranja i otklanjanje svih mogućih scenarija zloupotrebe usled upotrebe opštih pojmova. Naime, sa jedne strane sistem projektnog finansiranja je pozitivan jer podrazumeva finansiranje projekta, a ne celokupnog medija. Sa druge strane, ovaj proces nije precizno određen u smislu kriterijuma prema kojima se određuju članovi Komisije, ko odlučuje da li su skupovi stručni, naučni ili prigodni, šta znači nezavisni stručnjak za medije i brojne druge nedoumice koje po mišljenju okupljenih na raspravi ostavljaju prostor za manipulaciju.
Jelena Govedarica
