Twitter
FacebookLjude u suštini pamtimo po sitnicama i događajima koji su se stalno ponavljali i tako nam postali rutina bez koje se osećamo uskraćeni za deo važne svakodnevice. Te sitnice i te rutine će nas uvek podsećati na drage osobe sa kojima smo ih delili bez obzira na to što bi ih verovatno trebalo pamtiti po njihovom izvanrednom obrazovanju, izvrsnosti u svom poslu, blagosti ili dinamičnosti, humoru ili oporosti. Ipak kad bolje razmislim upravo te sitnice i te rutine iz svakodnevnog života koje su ih nekako obeležavale ostavljaju toliko dubok trag u nama da i nakon što osobe više nisu deo našeg sveta kad god primetimo te „sitnice“ ili kada izostanu te rutine u sećanje ćemo prizvati i osobe kojima su bile svojstvene.
Predug uvod da bih rekla nešto vrlo jednostavno kad god krenem od bivše zgrade Radio Novog Sada kroz sokoče pa na prelaz kod Dunavskog parka ka Banovini i nastavim Musićevom ulicom i kod prvog ćoška skrenem nadesno ka Radničkoj mislim da ću uvek očekivati da oko podne ispred mene zapazim miran, spor korak visoke vitke osobe zamišljenje u stalnom dijalogu sa svetom oko sebe, katkad sa kesom sa provijantom kupljenim u dućanu na ćošku, katkad sa kesom punom knjiga. Uz obavezni pozdrav „Hej Arpad kako si?“, i otpozdrav „Hej Dubravka šta ima kod vas?“, jer stanovali smo godinama na dva suprotna ćoška, sledila su ćaskanja na raskršću. To je bila naša skoro svakodnevna rutina.
U te godine spada i ona u vreme bombardovanja kad smo se skupljali kod njega u Radničkoj da na nekom njegovom vrlo sofistciranom malom radiju na koji je bio jako ponosan i stalno nas podsećao šta je sve u stanju taj radio da…. Slušamo vesti Radio Londona uz limunadu koju odlično pravi njegova Milena a Arpad komentariše kroz smeh kako smo ko gerilci ’41-’44. „Nisu nam ravni ni Prle ni Tihi“… Uz sarkastičnu primedbu „ pazi rat je to Dubravka“. Ili kada nam je čitao delove najnovijeg prevoda nekog dela sa mađarskog, ili kad je opet kroz anegdote kritikovao pisce čija dela prevodi kako su nedosledni ili „neuredni“ pa zbrkaju na primer u istom poglavlju godine života junaka pa on mora da donosi odluku o tome koliko bi mogli u stvari uopšte u odnosu na ceo kontekst da budu stari.
Mile je vrlo često govorio: „E Vicko da nije tebe nikad ne bih znao da postoji mađarska književnost i ostao bih uskraćen za Antala Serba, Ota Tolnaija, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija, šta bih ja preko leta čitao na ponti da nema tvog novog prevoda“. Novogodišnjim praznicima sam se radovala dodatno i stoga što ću u paketiću dobiti knjigu novog Arpadovog prevoda, i to je bila isčekivana rutina….
Odlasci u kasno proleće i ranu jesen u neku dunavsku čardu na, obavezno hrskavo, pečenog šarana, bio je jedan od tih naših porodičnih rituala. Poslednji 16. oktobra 2023.
Voleo je izuzetno Mali Lošinj jer je to ostrvo njegove mladosti, vraćao mu se kad god je bio u prilici, nažalost ne dovoljno.
Voleo je da prevodi. Od 1976. godine objavio je neverovatan opus od više od 80 knjiga prevoda. Jednostavno bi utonuo u tekst i tako bi sve što bi moglo da ga bilo kako uznemirava, a vezano je za svakodnevicu, ostavljao u realnom svetu – nek „živi svoj život“ – van njegovog računara i njegovog ličnog sveta. Prevodio je i kada je to već bilo skoro nemoguće zbog bolesti koje su ga obhrvale. Prevodio je i kada nije znao da li će to i koji izdavač ikada objaviti. Prevodio…
Voleo je da bude prisutan na svoj tih način i da se uključi kad i koliko god treba. Nezaboravna je na primer tribina koju je organizovao po svojoj ideji za Novosadsku novinarsku školu „Da li još postoji san o Srednjoj Evropi“ na koju je uspeo da dovede svog prijatelja Đerđa Konrada čiji je tekst bio spiritus movens tribine a preveo ga je kao i druga Konradova dela upravo on Arpad Vicko i to u ono najgore nedoba političkog haosa Miloševićeve Srbije.
Voleo je da dolazi u decembru na dan NNŠ-a na Cepelin jer smo tada u prazničnom duhu raspravljali o (ne)novinarstvu danas. Njegova kritički izoštrena zapažanja i ideje su nas motivisale za mnoge projekte o medijima na jezicima nacionalnih manjina, u nekima od njih je i sam učestvovao.
Ostalo su sve same važne činjenice koje stoje u zvaničnoj biografiji i valja ih takođe spomenuti iako je ovo, kako stoji u naslovu, jedan vrlo lični omaž Vicku Arpadu, mom drugu sa fakulteta, iz radijskih i potonjih dana. Na primer, da je do penzije radio kao novinar-urednik emisija o kulturi programa na mađarskom jeziku Radio Novog Sada.
Objavio je, osim prevoda, i knjigu intervjua „Žanr trenutka” koje je sam uradio sa 11 vodećih mađarskih intelektualaca.
Bio je prepoznat kao izuzetan prevodilac i često nagrađivan: Bazsalikom (1986. i 2007), nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju prevedenu knjigu godine (1991), nagrada za prevodilaštvo Milán Füst Mađarske akademije nauka (1999) i nagrada Udruženja književnih prevodilaca Srbije Miloš N. Đurić za prevod proze (2002), Nagrada „Sava Babić“, Nagrada samouprave grada Balatonfireda.
Dobio je prestižnu Balašijevu nagradu, koja se dodeljuje s ciljem da se oda priznanje prevodiocima koji su svojim radom doprineli upoznavanju mađarske književnosti na jednom jezičkom području.
Arpad Vicko je dobitnik i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Bio je član Društva književnika Vojvodine od 1976. godine, član Mađarskog saveza pisaca od 1990, član Srpskog PEN centra od 1996, član-osnivač Asocijacije književnih prevodilaca Srednje Evrope od 2000. godine.
I na kraju što je i najvažnije bio nam je dobar i posvećen prijatelj. Dokle god budem i kad god krenem Musićevom ka Radničkoj očekivaću da…
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Naslovna fotografija: Srpski PEN centar