Fejk njuz/lažne vesti nisu skorašnji fenomen. Praktično su nastale kada i sami mediji, jedino što su u raznim vremenima pobude za izmišljanjem bile različite. Nekad, u nedostatku pravih informacija, novinari su izmišljali ekskluzivitete kako bi popunili beline na stranicama. U nekim drugim vremenima lažne vesti su imale propagandnu svrhu ili je bila reč o diskvalifikaciji političkih neistomišljenika. Bez obzira na povod, cilj i nameru tvoraca lažnih vesti, one su uvek suprotne novinarskoj profesiji, časti, etici i moralu.
Podsećanja radi „Novinarska patka” je sintagma nastala još u vreme Fridriha Velikog (Volterovog prijatelja). U to vreme novine su morale sve neproverene vesti da obeleže skraćenicom n.t. (non testam = nije ispitano). Urbana legenda kaže da su urednici u novinskom žargonu to izgovarali kao ente. Uobičajeno je bilo da su urednici od saradnika tražili da neki preostali mali prostor na strani ispune sa takvim vestima (ad hoc napisanim i ne do kraja proverenim). Kako se na nemačkom patka kaže die Ente leksička veza je jasna, ali pojmovna nam ostaje nedoumica (Đurić, Novinarska enciklopedija, 1997, 461).
Najplodnije tlo za plasiranje lažnih vesti su oružani i ratni sukobi. Ratni izveštaji se uglavnom kvalifikuju kao dezinformacije u svrhu ratne propagande. Mediji u Srbiji su ovoj vrsti lažnih vesti-dezinformacija dali »zdušni« doprinos devedesetih dvadesetog veka u vreme sukoba na prostorima »druge Jugoslavije« (1945-1991).
Ratni izveštaji su devedesetih zauzimali centralno mesto i najviše prostora u informativnim emisijama elektronskih medija i na prvim stranicama dnevne štampe. Strategije dezinformisanja javnosti su bile višestruke od potpuno izmišljenih do dorađenih, ili preoblikovanih, informacija o događijama, pojavama i osobama koje prečesto, nažalost, nisu postojali, ali su dobro služili svrsi širenja mržnje prema drugom narodu, veri, jezičkom varijetetu. Profesionalnu novinarsku čast u to vreme pogazila je u najgorem mogućem vidu stalna rubrika »Vi i mi na istom poslu« koju je u to vreme dnevni list Politika sa jedne od poslednjih stranica, rezervisanih za verne čitaoce, prebacila na jednu od prvih stranica na kojoj su svoje stavove prepune neistinitih tvrdnji i jezika mržnje, pod lažnim imenima, objavljivali »intelektualci« ideološki bliski tadašnjoj vlasti i promoteri ratne politike Srbije, kao i mržnje prema dojučerašnjim »bratskim« narodima i republikama.
Druga »fabrika lažnih vesti« je bila tadašnja državnocentrična Radio-televizija Srbije nastala nasilnim, politički iniciranim, ujedinjenjem Radio-televizije Beograd, Radio-televizije Novi Sad i Radio-televizije Priština. Njen direktni zadatak je bio dezinformisanje javnosti o sukobima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ratni izveštaji su svakodnevno zauzimali polovinu vremena centralnih informativno-političkih emisija (30 do 40 minuta od 60 minuta koliko su centralne informativne emisije u to doba uglavnom trajale). Ukoliko nekog dana neki od dopisnika (angažovani za izveštavanje uglavnom nisu bili profesionalni novinari) sa zaraćenih područja ne bi poslao izveštaj, a u emisiju je bilo »neophodno« uvrstiti sadržaj sa te teritorije, neko iz redakcije, uglavnom osoba zadužena za komunikaciju sa ratnim dopisnicima, izmislio bi izveštaj na osnovu »iskustva« i telefonom ga izdiktirao »prijemnom centru«. Zvučni bekgraund bi bio jedino »svedočanstvo« o autentičnosti. Izveštaji su stizali o sukobima sa prostora čiji su toponimi bili teško proverljivi i malo poznati (npr. Čekrčići, Žulj, Rajeva sela, Podgajevac, Bliza, Brnjik, Grabež, Kravica, Konjević i slično) i poznavaocima geografije. Nakon slušanja bloka ratnih izveštaja auditorijum je sticao utisak o sveopštem sukobu »svih« (Alijini oružnici, džihad bojovnici, Alijini plaćenici, grupa muslimana ubica i palikuća, Izetbegovićeve ustaše, muslimanski ekstremisti i belosvetski plaćenici, muslimanski teroristi, muslimanski silovatelji, muslimanski fanatici, slepi slušaoci radio Bihaća, Alahovi sledbenici, ustaše, plaćenici republike Hrvatske) protiv »naših« (borci, branioci, jedinice srpske vojske) na prostorima »vekovnih srpskih ognjišta«. U tim izveštajima su uvek najavljivane ofanzive velikih razmera na »nejako srpsko stanovništvo« ili na »srpsku nejač«. O rezultatima tih »ratnih pohoda« kasnije u sistematskom praćenju ratnih izveštaja uglavnom nije bilo reči, a kada i jeste, izveštavano je o tome da su »ranjena dva srpska vojnika« ili »ranjena tri civila« ili »devet teško ranjenih« nasuprot »2500 poginulih Muslimana« ili »neprijatelju su naneti veliki gubici« ili »što ih je koštalo velikih gubitaka u ljudstvu i tehnici« ili »svih 30 diverzanata je likvidirano«[1].
Strategija ratnog dezinformisanja je bila da se mi »branimo«, a drugi nas »napadaju«, pri tome »mi« pobeđujemo i imamo sporadične žrtve, jer je »naša« borba odbrambena i pravedna, a suštinski smo slabo naoružani, a »oni«, pošto su neregularna plaćenička grupa, iako dobro naoružana, trpe ogromne gubitke. Valja istaći da su ovu strategiju podjednako učinkovito primenjivale sve zaraćene strane u medijima koji su im bili naklonjeni.
Sukobi na prostoru prethodne Jugoslavije (1991-1995) su bili predmet novinarske prakse kojom se jugoslovensko/ili kako bismo to danas politički korektno rekli »Zapadnog Balkana« novinarstvo ne može pohvaliti, jer predstavljaju tipičan primer kontinuiranog objavljivanja »dezinformacija«, ili modernije kazano »lažnih vesti«.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
[1] Svi primeri su iz knjige Rikošet reči Dubravke Valić Nedeljković, izdate u okviru edicije „Mediji“ fondacije Argument 1997.
